Zaseda, idealno rešenje

San svakog vojskovođe: iznenaditi protivnika, naneti mu uništavajući udar s minimumom sopstvenih gubitaka u što kraćem vremenskom periodu i nastaviti dalje s ostvarivanjem ratnog cilja;  Lakše je to reći nego uraditi, ali nije nemoguće.

Za ostvarenje takve težnje postoji postupak koji je razvijen na sva tri nivoa – operativnom, taktičkom i strateškom. Zove se zaseda (engl. ambush, fr. ebuscade, nem. Hinterhalt, r. засада).

Pravilo kaže da je to tajno, prikriveno postavljanje snaga i sredstava u neposrednoj blizini mesta (pravca) gde se očekuje nailazak neprijatelja. Primenjuje se u svim geografskim i klimatskim uslovima, na kopnu, moru i u vazduhu, u svim vrstama ratova i oblicima borbenim dejstva. 

Jedan od uslova uspešne zasede, pored odlične pripreme, jeste i taj da se protivnik kreće u relativno pravilnom poretku (koloni) i predvidivim putem. Antropolozi i istoričari tvrde da se čovek zasedama naučio posmatrajući životinjski svet. Kod životinja je to najčešći, gotovo jedini oblik napada; tada kombinuju svoja prirodna svojstva i prednosti – izvanrednu kamuflažu, brzinu, predatorski instinkt i brzinu.

Zasede se mogu izvoditi kao samostalne akcije ili u sklopu pokreta više jedinica, rodova i vidova. Kada je reč o mestu zasede ono zavisi ne samo od opšteg ratnog plana, već i od mašte, hrabrosti i sposobnosti pojedinog starešine ili štaba, pa se može postaviti bilo gde – na frontu, u sopstvenoj pozadini ili u pozadini neprijatelja, po bilo kojoj dubini. 

Najčešći oblici 

• Jednostrana zaseda. Postavlja se sa jedne, bočne strane protivnika sa višeg položaja. Ona se organizuje tako da se može pokriti  prostor s druge, nenapadne strane zasede, u pravcu eventualnog povlačenja napadnutog. U tom cilju može se minirati suprotna strana zasede, obezbediti zaprečna vatra minobacača ili artiljerije ili dejstvo mitraljeza po dubini, kako bi se sprečilo povlačenje snaga i postigao taktički cilj. 

• Dvostrana zaseda. Ova zaseda je teška za postavljanje jer su mesta za nju relativno retka i uočljiva od strane iskusnog napadača. Stoga se primenjuje u situacijama kada je neprijatelj prisiljen da se u žurbi povlači ili se postavlja u dubokoj pozadini, gde ne očekuje napad. Pri tom napadač mora da vodi računa o pravcu dejstva kako bi se izbegla unakrsna i prijateljska vatra. 

• Čeona zaseda. Postavlja se na manju grupu u klancima ili na pravcu gde je nemoguće postavljanje bočnih zaseda. Pri tom se vodi računa  da se neprijatelju oteža povlačenje po dubini i bokovima.

• Začelna zaseda. Jedan od najređih oblika postavljanja zaseda. Primenjuje se kada je neprijateljska kolona (često manji sastav) prošla pored zasedne tačke i tada se napada sa začelja. Takav napad je najteže očekivan i po pravilu izaziva paniku i velike gubitke kod napadača.

• Naizmenična zaseda. Primenjuje se obostrano u pravcu kretanja neprijatelja tamo gde je nemoguće izbeći unakrsnu vatru (ravničarski delovi). U tom slučaju se napadne grupe postavljaju naizmenično po pravcu (u cik-cak poretku) tako da ne ugrožavaju jedna drugu, pokrivajući celu dužinu napadnute kolone.

• Opkoljavajuća zaseda. Složen taktički postupak koji se primenjuje prilikom dvostrane zasede. U trenutku kada počinje napad, krila napadača zalamaju se ispred čela i pozadi začelja napadnutog, zatvarajući tako borbeni poredak i ne ostavljajući mogućnost napadaču da se povuče na bilo koju stranu.

• Pokretna zaseda. Najsloženiji oblik napada. Izvodi se kada to konfiguracija terena dozvoli. Ukoliko je kolona napadnutog u prolazu pored jezera ili reke, a sa strane napada je relativna čistina, napadač se odlučuje za jurišnu zasedu s bezbednog položaja. U tom slučaju napadnuti nema mogućnost odstupanja pa mora da prihvati borbu što se završava najčešće pogubno za njega. Takve zasede bile su veoma mnogo praktikovane u doba konjice koja je mogla da izvede neodoljiv zasedni juriš. Možemo ih često videti u vestern filmovima. Posebnu afirmaciju doživele su u toku partizanskih ratova, kada su udarne grupe, često obučene u građansku odeću ili u uniformu napadača, izvodile razorne udare po ljudstvu i objektima u dubini protivničke teritorije. Kasnije, razvojem osmatračkih sredstava i dalekometnih oružja odvraćanja, ovaj oblik je gotovo izumro.

• Dubinska zaseda. Ona je najređe primenjivan oblik zasednog dejstva. Postavlja se na više mesta duž pravca kretanja kolone, kombinujući poznate metode, ali i improvizujući. Npr. prilikom prve zasede mogu se izvoditi dejstva iz jednostane zasede. Kada se napadnuti izvuče iz zasede i nastavi pokret, posle izvesnog vremena dočekuje ga dvostrana ili kombinovana zaseda i, računajući na iznenađenje, dovrši zadatak. 

Zadaci zasede 

• Uništavanje protivnika (žive sile) i MTS. Ovakve zadatke izvršavaju diverzantske, prepadne, lako pokretne grupe čiji je to isključivi cilj. Mete takvih zaseda su štabovi, komunikacioni centri, vitalna postrojenja i drugi objekti. 

• Prisiljavanje protivnika na prevremeno, neplanirano razvijanje snaga i njihovo razbijanje. Na taj način može se ugroziti pa i u potpunosti poništiti primarni taktički ili operativni cilj neprijatelja, a potom dalje razvijati i eksploatisati uspeh zasede. Tako se taktički postupak i uspeh mogu razviti do strateškog nivoa, što se često dešavalo u istoriji.

• Hvatanje zarobljenika i zaplena sredstava. U savremenim ratovima, pogotovo građanskim, često se postavljaju zasede s namerom da se zarobi živa sila kako bi se razmenila za svoje zarobljene ili njima ucenila protivnička strana. To je i jedan od osnovnih načina gerilskog ratovanja da se dođe do oružja, municije i opreme.

Sprečavanje, ometanje i onemogućavanje pravaca snabdevanja i samog snabdevanja. 

Priprema i izvođenje zasede

Dobro isplanirana zaseda može sa znatno manjim snagama doneti nesumnjiv, ponekad i presudni uspeh napadaču. Priprema zasede i njeno izvođenje je kompleksna, višeslojna operativna i taktička radnja u kojoj učestvuje mnogo faktora i načelno se izvodi u više faza:

• Izviđanje i pretraga najpovoljnijeg mesta, koje pri tom neće demaskirati svojom očiglednoću samo sebe. U tom slučaju do izražaja dolazi maštovitost izvršnog sastava, njegova uvežbanost i pronicljivost.

• Priprema zasednog mesta. Ono mora biti besprekorno kamuflirano i prirodno prikriveno, ne samo od neprijatelja već i od sopstvenih snaga kako ne bi došlo do unakrsne, tzv. prijateljske vatre. Pri tom se izbegavaju ukopavanja i druge inžinjerijske radnje koje bi mogle da se uoče izviđanjem iz vazduha ili na neki drugi način. 

• Posedanje zasednog mesta. Ono se može izvesti neposredno pred napad, ali i znatno ranije. U oba slučaja skopčano je s rizikom da neprijatelj promeni pravac kretanja ili da se ljudstvo umori ili izgubi strpljenje.

• Izvođenje napada. Napad se izvodi unisono, plotunskom paljbom, uz kombinaciju miniranja i drugih zaprečavanja. Prilikom napada može se koristiti vatrena podrška drugih rodova, u zavisnosti od veličine ratne prostorije i vrste zasede. Od vitalnog je značaja da zaseda bude izvedena u što kraćem roku, s obzirom na to da je, načelno, izvode slabije snage, računajući s elementom iznenađenja. Na osnovu iskustava iz minulih ratnih sukoba pokazalo se da uspešne zasede ne traju više od desetak sekundi do pola minuta. Vatrena moć automatskog oružja obezbeđuje maksimalnu efikasnost u ekstremno kratkom vremenskom roku. Ako pođemo od toga da je za ispucavanje jednog okvira AP potrebno dve i po do tri sekunde, to znači da prepadna grupa može dejstvovati uraganskom vatrom od koje, praktično, odbrane nema. Ukoliko ne uspe u osnovnom zadatku za to vreme, zaseda mora da se povuče unapred planiranim pravcima ili da pozove rezervnu grupu, kojom prilikom se razvija borba i usložnjava situacija.

• Završetak napada i ekspoatacija rezultata. Zaseda se završava potpunim uništenjem, predajom ili razbijanjem i bekstvom neprijatelja. Pristupa se zarobljavanju, prikupljanju plena, ređe gonjenju protivnika, a zatim se napadač povlači na početni položaj u sastav svoje jedinice. 

Učesnici zasede

• Osnovni sastav napadača. On može biti jačine grupe od četiri, pet ljudi, do veće formacije nivoa čete (retko bataljona), u zavisnosti od očekujućeg neprijatelja.

• Grupa koja obezbeđuje napadački sastav. Ona se može sastojati iz delova za logističku podršku, osmatranje, izviđanje, vezu i zaštitu osnovne borbene grupe od napada s leđa. 

• Rezervna grupa. Prilikom postavljanja zaseda veće važnosti formira se i grupa za rešavanje krizne situacije, za slučaj da zaseda ne uspe. Njen zadatak je da priskoči u pomoć zasednoj grupi i da tako zajedno dovrše zadatak.

• Demonstaciona, odvlačeća grupa. Ovoj grupi zadatak je da na sebe pre zasede ratnim lukavstvom privuče određene neprijateljske snage, unoseći haos i dezorganizaciju, te na taj način natera neprijatelja u zamku.

• Prepadna grupa. Njen zadatak je da  na osnovu ranijeg izviđanja terena, predvidi mogući pravac povlačenja neprijatelja po dubini i da na tom pravcu (pravcima) dočeka i dovrši zadatak zasede, onda kada napadnuti pomisli da je izbegao zasedu.

• Transportna grupa. Radi bezbednog povlačenja zasedne grupe, odvođenja zarobljenika i odnošenja plena, formira se logistička grupa. Ona je u potpunosti mobilna i relativno blizu mesta zasede kako bi mogla u što kraćem roku da stupi na zadatak. 

Mogućnosti korišćenja zasede

Sve ove grupe, zadaci i metode odnose se na kopnene operacije gde je mogućnost postavljanja zasede najveća i najraznovrsnija. Međutim, načelo zasede je isto tako primenjivo i u drugim rodovima i vidovima, ali je u nekim značajno otežano. Zasede se mogu postavljati u ratnoj mornarici u arhipelazima, kanalima i estuarima, rekama, a na otvorenom moru  znatno teže pošto su brodovi veliki, uočljivi ciljevi. Ipak, istorija poznaje takve primere (lov na ”Bizmark”, bitka u zalivu Lejte, itd). Takođe, u vreme Prvog i Drugog sv. rata ratno vazduhoplovstvo moglo je, usled nerazvijene osmatračke službe, da u oblacima ili u očekujućim reonima  postavlja zasede u brojnosti od pare do više desetina lovaca presretača. Danas je takva taktika praktično neizvodljiva usled razvoja satelitskog i elektronskog izviđanja i ometanja. Još uvek se mogu relativno pouzdano i efikasno koristiti zasede PVO. Posebno su one dolazile do izražaja tokom Vijetnamskog rata i Egipatsko-izraelskog sukoba, kada su naglo razvijeni raketni sistemi kojima PED nisu na vreme ni adekvatno odgovorila. Iskustva iz bombardovanja SRJ, ali i SVO u Ukrajini i dalje pokazuju na obilju primera da se maštovitom, hrabrom i profesionalnom taktikom napadač iz vazduha može u velikoj meri zaplašiti i naterati na oprez, jer su gubici od relativno jevtinih prenosnih sistema veoma skupi i nenadoknadivi.   

Zaseda je, ako i svi drugi taktički postupci, kroz istoriju imala svoju genezu. Najviše je primenjivana u doba hladnog oružja, kada je napadač mogao raznovrsnim ubojnim sredstvima  naneti poražavajući udarac napadnutom. Prednost zasede je vrlo brzo nestala tokom frontovskih ratova u Prvom i Drugom svetskom ratu. Međutim, njena vrednost nije izostala u partizanskim, građanskim i oslobodilačkim ratovima, posebno tamo gde se napadnuti našao na tuđoj, okupiranoj teritoriji.  Istorija beleži zasede koje su svojom masovnošću, maštovitošću i veštinom imale strateški uticaj ne samo na određeni rat već i na geopolitičke okolnosti određenog doba. Bitka kod Trebije (Prvi punski rat); Bitka u Teutoburškoj šumi ( Varusschlacht, Schlacht im Teutoburger Wald, Hermannsschlacht, clades Variana)  ili Varova bitka  kada je Cezar zavapio:”Vare, Vare, redde mihi legiones meas – Vare, vrati mi moje legije”; označila je kraj rimskih ambicija na desnoj obali Rajne. Tu je i Bitka kod Kalvarije koja je posle poraza vizantijske vojske postala pojam ratne tragedije i sloma. I savremeno doba pamti velike bitke u kojima su zasedna dejstva presudno uticala. Takve su bile brojne bitke u Vijetnamu od kojih izdvajamo bitku kod Long Tana istočno od Sajgona  kada je masakriran australijski kontingent. Poznata je i zaseda u koju je upala jedinica privatne vojske ”Blackwater” kod El Faludže 31. marta 2004. godine. Četiri njena pripadnika koji su prevozili namirnice ubijena su,  masakrirana, a zatim obešena na mostu preko reke Eufrat. 

Svakako najpoznatija zaseda u istoriji ratovanja izvedena je u najtežim okolnostima. Ratno vazduhoplovstvo SAD je 18. aprila 1943. godine izvelo, na osnovu presretnutih radio-poruka, zasedu iznad Solomonskih ostrva, na graničnom dometu svojih daljinskih lovaca ”P-38 Lajtning” i pri uslovima potpune radio-tišine. Stigli su na mesto zasede savršeno tačno i iz najbolje moguće pozicije izveli napad. Uspeli su da savladaju prateću grupu lovaca i obore bombarder u kome se nalazio glavni strateg japanskih oružanih snaga, admiral Jamamoto koji je tom prilikom poginuo. Dodatni obaveštajni podvig učinjen je tako što je izvor informacija zamaskiran lažnim izveštajem civilne obalske straže, kako Japanci ne bi shvatili da je njihov radio-saobraćaj kompromitovan. Operacija je inače nazvana “Vengeance” (osveta) jer je admiral Jamamoto, bez obzira što je bio protiv rata sa SAD, bio glavni planer napada na Perl Harbur.