Pre tačno deset i po godina (zar ima toliko?), austrijski padobranac, junak B.A.S.E skokova (skokovi sa zgrada, antena, mostova i zemlje – Buildings, Antenna, Spans/bridges, Earth/cliff) skočio je, koristeći balon, s visine od 39.069 kilometara. Postavio je tada tri svetska padobranska rekorda – probio je zvučni zid i postao prvi čovek kome je to uspelo samo uz pomoć gravitacije; ostvario najduži slobodni pad i izveo najviši let balonom. Ovaj treći rekord oborio je dve godine kasnije Alan Justas (Allan Eustace), pomerivši granicu na 41,42 kilometra. No da bi u tome uspeli, pre njih su generacije zaljubljenika u visine izvele ne manje važne podvige težeći da dosegnu nebo i pre nego što su braća Rajt nagovestila novu eru u tim pokušajima. Pored toga što su baloni služili kao neizostavni deo dekoracija raznih vrsta, vojnici su, po običaju, odmah uočili o kakvom korisnom sredstvu se radi i krenuli u njegovo osvajanje. U tome su im, i nehotice, pomogli brojni entuzijasti, ne sluteći da će njihovi izumi poslužiti za ”unapređenje” ratovanja (eufemičan naziv za lakše i masovnije međusobno ubijanje ljudi).
Počeci
Podsetimo se o kakvoj se primamljivoj pojavi radi. Prema definiciji, balon je aerostatički vazduhoplov bez sopstvenog pogona. Zbog razlike u specifičnoj težini spoljnog vazduha i gasa kojim je napunjen, on se održava u vazduhu. Može biti s posadom ili bez posade, slobodan ili vezan, a koristi se u građanske i u vojne svrhe. To je ujedno i prvi predmet koji je čoveku omogućio, pre pojave motornih letelica, da se podigne u vazduh i na zemlju vrati nepovređen. Francuzi, braća Mongolfje (Joseph-Michael i Jacques-Etienne) su petoj juna 1782. godine napravili balon od hartije, napunili ga toplim vazduhom i pustili iznad svog rodnog mesta Anoneu. Nije istorijski dokazano da je neko od njih leteo balonom, ali se pouzdano zna da je njihov zemljak, Pilatr de Rozje zajedno sa F. Arlandom (Franfois-Laureant Arlandes) 21. XI 1783. godine izveo prvi let iznad Pariza na visini od 1.000 metara i u trajanju od 25 minuta. Ovim uspesima prethodili su eksperimenti naučnika u više zemalja, čak i na južnoameričkom kontinentu, još tokom sedamnaestog veka, koristeći nova saznanja iz fizike. Baloni su bili atrakcija kako za turiste, tako i za ljude željne avantura i istraživanja. Međutim, vrlo brzo je vojska uočila prednosti balona pa je prvo vojno angažovanje balona usledilo već 1794. godine za potrebe izviđanja. Uporedo s razvojem velikih, upravljivih balona, pojavio se i balonet, elastična komora koja je bila sastavni deo većeg balona. Balonet je služio za održavanje spoljnog oblika i sprečavao je nepotrebno gubljenje gasa tako što je kroz slobodan otvor ulazio spoljni vazduh poterivan vetrom iz smera suprotnog kretanju.
U vojnoj terminologiji ova oblast naziva se balonarstvo (eng. balloning, fr. aerostation, nem. Luft-schiffahrt, rus. Воздушный шар). Balonarstvo se deli na građansko i vojno. Ono što nas interesuje je njegova vojna upotreba. Razvoj balonarstva tekao je velikom brzinom jer su materijali bili dostupni i relativno jevtini. Rekordi su padali jedni za drugim, stiglo se i do stratosferskih visina, prelazilo hiljade kilometara. Mrtva trka vodila se između velikih država – SAD, Francuske, Rusije, Nemačke. Zabeležene su i brojne tragedije jer je upravljivost balonima bila gotovo nemoguća, a podložnost udarima vetra, kao i nerazvijen sistem meteorologije i komunikacija činio je letove nepredvidivim. Problem upravaljanja balonom prvi je uspešno rešio Francuz A. Žifar tako što je u gondolu ugradio motor (parnu mašinu) snage tri KS. Prvi let izvršen je 24. IX 1852. godine. Time se otvara put ka komercijalizaciji ovog sredstva. Interesantno je da je značajan trag ostavio čovek s jugoslovenskog prostora David Švarc. Po rođenju Mađar, veći deo života proveo je u Zagrebu. On je nemačkom generalu Cepelinu prodao svoje pronalaske. Najvažniji od njih bio je pronalazak čvrste konstrukcije za opšivku i pravljenje upotrebljivog vazdušnog broda – dirižabla. Na osnovu tih patenata Cepelin je stekao svetsku slavu kada je 3.VII 1900. godine poleteo iznad Bodenskog jezera njegov brod, postigavši brzinu od devet kilometara na čas. David Švarc je umro kratko vreme pre poletanja prvog dirižabla i nije stigao da vidi svoj patent na delu. Poseban tekst treba posvetiti vojnoj upotrebi balona koja je započela još 1791. godine tokom opsade Pariza. Sve države su vrlo aktivno radile na osnivanju balonarskih jedinica, čak i do nivoa pukova i oni su korišćeni ne samo za izviđanje, već i za bombardovanje, sa posadom ili bez nje. Zabeležen je i slučaj (pisali smo o tome) o primitivnim balonima-dronovima koji su služili za bombardovanje, odnosno uznemiravanje protivnika. Početkom Prvog svetskog rata građanska aktivnost u balonarstvu se obustavlja iz razumljivih razloga i sve snage se usredsređuju na dalji razvoj vojnih varijanti.
Prvi svetski rat i baloni
Zahvaljujući velikom ratnom i građanskom iskustvu, balonarstvo se vrlo brzo i efikasno uključilo u ratne napore. Nemci su rat dočekali spremni jer su ga prvi započeli iz poznatih geo-strateških razloga. Već u toku mobilizacije formirali su osam pruskih, dva bavarska i 15 tvrđavskih balonskih odeljenja od kojih je svako bilo opremljeno po jednim vezujućim (”sidrenim”) balonom tipa ”Parseval-Sigsfeld”. Svaka armija je dobila po jedno odeljenje, a ubrzo su i tvrđavska odeljenja upućena na liniju fronta. S druge strane, Francuzi su već u avgustu 1914. godine 12 tvrđavskih balonskih odeljenja (sa po jednim vezanim balonom) pretvorili u čete operativne vojske, tako da su imali ukupno 21 balonsku četu. Kod Britanaca situacija je bila lošija – svega četiri osnovne jedinice. Rusi su imali 11 odeljenja sa ukupno 46 balona, a Austrougarska je u sastavu tvrđavskih artiljerijskih jedinica imala 11 odeljenja. S obzirom na to da su bili velika meta, baloni su u početku upotrebljavani za osmatranje bojišta i pozadine, što je sa instaliranim terestičkim teleskopima i kablovskom vezom sa zemljom davalo odlične rezultate. Kao na dlanu mogli su se videti pokreti trupa, rad artiljerije, pregrupisavanje, dotur materijala, itd. Pošto u to vreme još nije bilo lovačkih aviona ni razvijene protivavionske artiljerije, baloni su neometano obavljali svoju dužnost, ali su operatori na njima (po pravilu oficiri) bili snabdeveni padobranom, jer je balon mogao da ispusti gas iz više razloga. Nemci su se u ovom nadmetanju bolje snašli jer su njihove trupe bile u nastupanju pa su se baloni neprekidno premeštali, dostavljajući komandama dragocene informacije. Francuske balonske jedinice bile su, praktično, neupotrebljive zbog stalnog povlačenja u prvoj fazi rata. Ni ruski balonari nisu bili bolje sreće: zbog težine transportnih sredstava i prateće opreme (uz balone je išlo mnoštvo raznih mašina, punjača, bojlera sa gasom, rezervnih delova, ljudstva itd) nije bilo mnogo puteva gde su se oni mogli koristiti, pa su stacionirani na daljinama čak i do 12 kilometara od linije fronta, što ih je činilo gotovo beskorisnim. Austrougari su koristili nemačka iskustva pa su balonske jedinice direktno potčinile armijama što je doprinelo njihovoj fleksibilnosti i uspehu u osnovnoj nameni.
Prelaskom na rovovski rat, što je činilo najveći obim dejstava tokom Prvog svetskog rata, jedan deo poslova balonskih jedinica preuzimaju izviđački avioni, a vezani baloni postaju odlične platforme za korekciju artiljerijske vatre. Odsustvo potrebe za kretanjem, ali i povećani gubici, učinili su da naglo poraste broj balona na frontu, ali i njihov kvalitet. Nemci opet prednjače zamenjujući svoje balone ”Parseval-Sifsfeld” od 600 m³ koji su imali nizak plafon i malu otpornost na vetar, jačim i stabilnijim balonima. Već krajem godine u naoružanje ulaze poznati baloni ”AC” zapremine 850 m³ koji su mogli da dosegnu do 1.500 metara i da izdrže vetar od 20 m/sec. Sledeće, 1915. godine brojno stanje povećavaju na 40 balonskih odeljenja sa po dva-tri vezana balona. Slede ih Austrougari koji svoju balonsku flotu povećavaju na 16 odeljenja. Francuzi su prinuđeni da uzvrate. Uvideli su da sferni baloni nisu dovoljno stabilni, pa su konstruisali duguljaste balone (balon-cerf-volant) pod nazivom ”Caquor” koji su takođe mogli da izdrže vetar od 20m/sec. Zbog veličine fronta Rusi su stalno povećavali broj balona, tako da su 1915. godine imali 25 balonskih četa sa dve do tri balonske jedinice (svaka od njih je imala po dva balona). Italijani su koristili nemačke balone i imali su ih u 13 balonskih sekcija pri Drugoj i Trećoj armiji.
Kako je rat odmicao, baloni su nalazili sve širu primenu. U toku bitke kod Verdena 1916. godine Nemci su istovremeno imali po 12 balona u vazduhu, ali su već tada trpeli velike gubitke od lovačke avijacije. S druge strane, saveznici su na obe obale Some upotrebili 30 balona, a zahvaljujući nadmoći svoje avijacije, baloni su nesmetano radili u sadejstvu s artiljerijom. U početku bitke Nemci su imali samo devet balona, da bi u prva dva-tri dana bilo oboreno čak šest. Nemci su, svesni značaja ove komponente, masovno dovozili balone, tako da ih je u kasnijoj fazi bitke bilo oko 50, što je iznosilo više od polovine ukupno angažovanih balona na Zapadnom frontu. Načelno, jednoj diviziji služila su dva balona. Jedan deo balona korišćen je samo za pešadijske potrebe. Bilo je pokušaja da se koriste i noću, ali bez značajnih rezultata. Sledeće, 1917. godine Nemci imaju 53 padobranska odeljenja sa ukupno 128 balonskih vodova i 12 balonskih grupa za reglažu artiljerijske vatre. Krajem rata Nemci su imali 56 balonskih odeljenja sa 198 bodova uz dva voda u Turskoj i 14 odeljenja (trupova) za reglažu artiljerije. Prilikom upotrebe Nemci su bili vrlo fleksibilni, pa su odeljenja i vodovi brzo prebacivani iz jedne jedinice u drugu, kako je potreba nalagala ili situacija zahtevala. Nemački saveznik, Austrougarska 1916. godine imala je 27 balonskih odeljenja koja su iduće godine reorganizovana u bataljonske čete i takva organizacija ostala je do kraja rata. Fracuzi su, kao i Nemci, shvtili značaj balona pa je broj balonskih jedinica stalno rastao. Tako je bilo i u Velikoj Britaniji i u Rusiji, ali i u Italiji. Bez ustezanja su korišćena tuđa iskustva i sve do kraja rata baloni su bili dragoceni, praktično nezamenjivi kao izviđačke platforme, bez obzira na svoju povredivost i izloženost.
Vrednost balona uvidela je i tada najveća pomorska sila na svetu, Velika Britanija. Baloni su korišćeni za stalni nadzor ulaza u baze, luke i pristane, korekturu oblaske artiljerije, zaprečavanje u cilju protivavionske zaštite važnih objekata i sidrenih brodova. Njima se pripisuje izum svojevrsnog ”nosača balona”. Mobilišući jedan trgovački brod (”Almiku”) radi nadzora situacije u reonu Dardanela, opremili su ga balonima i utvrdili da su oni i sa ove platfofme veoma efikasni. Pristupilo se izgradnji tipskih brodova na kojima se nalazilo sve što je bilo potrebno za rad balona – krojačnice, gasne stanice, rezervoari komprimovanog vazduha, itd. Ti brodovi su nazvani ”Kite baloon Snoop” (brodovi s vezanim balonima). U sadejstvu sa hidroplanima činili su veoma veliku opasnost za nemačke podmornice. To iskustvo prekopirali su Francuzi. Od početnih deset, do kraja rata broj balona narastao je na 200. Za to vreme Britanci su osposobili i ratne brodove (razarače i krstarice) da koriste balone, tako da su konvoji bili maksimalno zaštitećeni. Mora se reći da su ovi baloni, kao i svako drugo srdstvo, imali svojih nedostaka. Smetalo im je pre svega nemirno more jer je tada podizanje i tegljenje balona bilo značajno otežano. Razvojem hidroavijacije značaj balona na brodovima je opadao. Svoje najslavnije ratničke trenutke brodski baloni doživeli su u akvatoriji Sredozemnog mora, posebno oko Giblartara, Malte, Bizerte i Krfa. Pri mirnom vremenu, baloni su se i na brodovima koristili kao zaprečna sredstva u zaštiti od napadačke avijacije.
Između dva svetska rata
Period između dva svetska rata doneo je mnogo zabluda i teoretisanja, posebno u redovima pobednika. Da li zbog tradicije, ili konzervativizma, baloni su ostali u formaciji za razne potrebe – izviđanje, korekturu artiljerijske vatre, održavanje veze. Prema ”Vazduhoplovnim pravilima” iz 1928. godine u vojsci Kraljevine Jugoslavije balonska četa je bila osnovna jedinica sa po jednim balonom, u sastavu Vazduhoplovstva. Dve do tri čete obrazovale su balonski bataljon, a predviđeno je bilo da svaka divizija ili armija u svom sastavu ima balonsku četu. Sličnu formaciju imale su i druge države. Vojni vrh uporno se držao ovog načela, bez obzira što je bilo očigledno da se baloni ne mogu sami odbraniti, pa i da ih je teško odbraniti lovačkim avionima ili protivavionskom vatrom sa zemlje. Svejedno, oni nisu odbačeni već su korišćeni kao pasivno sredstvo zaprečavanja. Tako su Britanci već 1938. godine preimenovali svoje bataljone u zaprečne i našle im nov zadatak. Formirana je balonska komanda (Baloon Comand) koja je u svom sastavu imala četiri balonske grupe. Ni Nemci nisu odustali od upotrebe balona u te svrhe. Pokazalo se, zbog relativno loše manevrabilnosti tadašnjih aviona, da su zaprečni baloni sa visećim mrežama neočekivano nezgodan protivnik i smetnja, jer su usmeravali avione ka reonima sačekivanja PA. Bez obzira na ta iskustva, interesantno je da je Crvena armija koristila vezane balone za korekciju artiljerijske vatre; što je još interesantnije – to su radili i Nemci, posebno u ravnici i u šumskim predelima. Istočni front je i po tome bio istorijski izuzetak. Ni to nije kraj ratne prakse balona. Britanci su iz njih izvukli maksimum: formirali su flotilu brodova koja je duž Lamanša vukla baražne balone (”Mobile Balloon Barrage Flotilla”). Ni Japanci nisu sedeli skrštenih ruku, već su koristeći ružu vetrova u pravcu SAD slali teško natovarene balone s eksplozivom, ali i zaraženim materijama. Rezutate tih dejstava do danas niko nije potvrdio. Ali, potvrđeni su rezultati o kojima smo već pisali – Britanci su prema Nemačkoj i okupiranim teritorijama slali vrlo jevtine balone koji su pravili kratke spojeve i ogromnu štetu nemačkoj elektromreži (https://oruzjeonline.com/2022/03/28/1999-grafitne-bombe-ratovi-protiv-resursa/). Posle Drugog svetskog rata baloni su viđeni još u Kojreskom ratu gde su pravili prilične probleme tada nesavršenim mlaznim avonima, kao i neiskusnim pilotima.
Jedinice vazdušnih brodova
Uporedo s balonima, kao defanzvnim sredstvom, konstruisani su i napadački brodovi koji su činili aktivan borbeni sastav jedinica vazdušnih brodova. Već 1909. godine Nemci na manverima u blizini Kelna, kao i u Istočnoj Prusiji, koriste vazdušne brodove u raznim, čak i vrlo složenim meteorološkim uslovima, danju i noću. Tada oni nisu bili spremni da u potpunosti odgovore radikalnim idejama, ali osnovna zamisao bila je ispravna! Francuzi su konstruisali brod ”La Republique” u sastavu 13. i 14. korpusa, a 1910. godine na manverima u Pikandriji upotrebljena su četiri vazdušna broda za izviđanje i korekturu vatre. Neočekivano, najveća opasnost im je došla ne od drugih brodova, već od balističkih putanja artiljerijskih zrna koja su u gornjoj mrtvoj tački dosezala i do 1.500 metara. Već u Italijansko-turskom ratu 1911-1912. godine Italijani su koristili dva vadušna broda. Zahvaljujući gabaritima, korišćenje ovog sredstva bilo je udobno i moglo je da potraje satima, pa su pojedini baloni leteli i po 12 do 15 sati. Godina 1912. je značajna jer je u martu izvršeno prvo probno bombardovanje sa 28 bombi bačenih sa 1000 metara visine. Već u septembru sve sile koriste vazdušne brodove u ofanzivne svrhe, a Britanci na njih montiraju i radio-telegrafski uređaj, što godinu dana kasnije čine i Nemci. Problem tih ranih serija bila je velika kubatura (30.000 m³), uočljivost i slaba nosivost. Nemci su prednjačili u inovacijama. Posle mnogo uporednih proba usvojeni su 1914. godine modeli vazdušnog broda sa krutom konstrukcijom: ”Cepelin” i ”Šute-Lanc”. Oni su već imali izvanrednu nosivost od 8.000 kilograma korisnog tereta. Modeli ”LZ 22” i ”LZ 23” koristili su motore ukupne snage 525 KS, a mornarička verzija ”Z-9” imala je tri motora ”Majbah” od po 210 KS i mogla je da ponese i do deset tona tereta! Za njim je sledio model ”SL 2”. Nemačka je odmah prve ratne godine formirala drugi i treći bataljon, a za njim četvrti i peti. Mornarički napadni vazdušni brodovi zaostajali su za svojim kopnenim kolegama kako kod Nemaca, tako i kod Britanaca.