NaslovnaOružjeStaro OružjeRUČNE BOMBE ''PARTIZANKE''

RUČNE BOMBE ”PARTIZANKE”

Partizani su u Užice ušli 24. septembra 1941 a već sutradan su zaposeli praktično neoštećenu Fabriku oružja i municije Pošingera (FOMU). Štab Užičkog NOP odreda  je 25. septembra izdao naređenje da se počne sa sklapanjem municije iz kruga fabrike i kasarne u Krčagovu, koju namački okupator nije uspeo da evakuiše. Zatečenih 500.000 puščanih metaka 7,9 mm, koje jugoslovenska kontrola nije primila pa su ih Nemci ignorisali, odmah je preneto u provizorno skladište u lagumima užičke tvrđave. Najveći broj radnika prikupio se 26. septembra, što je omogućilo i početak proizvodnje. Rad u fabrici u Krčagovu za potrebe NOPOJ nesmetano se odvijao samo nekoliko dana, do prvih ozbilјnijih nemačkih vazdušnih napada (28. septembra i 5. oktobra 1941). Kako bi se u novim, otežanim uslovima nastavio nesmetan i bezbedan rad, 5. oktobra je doneta odluka da se fabrika dislocira na više mesta. Linija za proizvodnju municije premeštena je u desni tunel (galerija I) trezorskog depoa Narodne banke (pored bančine zgrade na raskršću na Lipi), dok je levi tunel (galerija II) služio kao civilno protivavionsko sklonište. 

Stara i nova fabrika FOMU u Užicu
Stara i nova fabrika FOMU u Užicu
Fabrika u trezoru banke 1941
Fabrika u trezoru banke 1941

Preselјenje mašina i njihovo instaliranje za proizvodnju u depou započeto je oko 10. oktobra a završeno je za 8 dana. Inženjeri Velјo Dragović i Vladimir Smirnov bili su zaduženi da dovedu u red tunel u koji je trebalo smestiti mašine, da postave podove, obezbede dovod vode, izrade odvodne kanale i instaliraju ventilaciju, zatim da urade nekoliko pregradnih i zaštitnih zidova i završe sve građevinske poslove do montaže mašina. Momo Vuković je sa transportnom grupom prebacio mašine iz Krčagova i postavio ih na mesta koja je odredio Ander Ferdinand; inž. Milјenko Stanišić je sa grupom električara izvršio električno priklјučenje i pustio mašine u pogon. Ander Ferdinand i Franc Zupan preneli su sav materijal neophodan za laboraciju municije, nakon čega su rukovodili proizvodnjom. U desni tunel su prvo prebačeni i osposoblјeni  alatnica (smeštena u dnu tunela i odvojena drvenom pregradom) i odelјenje za proizvodnju i laboraciju pešadijske municije (preselјeno je samo 50 mašina i alati neophodni za organizaciju rada u jednoj liniji po operacijama). U poprečnom tunelu (galerija III) je smeštena artilјerijska municija i avio-bombe, koje su tu i deelaborisane, dok su ručne bombe izrađivane u posebnom, malom tunelu. U fabričkim halama u Krčagovu, zbog nemogućnosti demontaže i transporta, ostala su samo postrojenja za izradu olovnih zrna i termičku obradu mesinganih čahura. Proizvodnja municije u tunelu  trajala je sve do tragične eksplozije, 22. novembra u 15:00 časova. Efekti eksplozije bili su tako razorni da proizvodnja nije obnovlјena do ponovnog upada Nemaca, 29. novembra 1941. godine.

    Danas se sa priličnom sigurnošću može odrediti asortiman i obim proizvodnje strelјačkog oružja i eksplozivnih sredstava u periodu 26. septembar – 22. novembar 1941. godine. Podaci o količinama i obimu operacija na proizvodnji strelјačke municije, međutim, često su kontradiktorni. Većina izvora navodi 2.700.000 bojevih metaka 7.9 mm M24, 20.000 “pancirnih” 7,9 mm i 90.000 pištolјskih metaka. Za partizanske jedinice izrađeno je i (ili) remontovano i 300 “tromblonskih cevi” i 50.000 tromblonskih mina. U suštini, radilo se o francuskim tromblonima i puščanim bombama tipa  ”VB” (Viven Bessiere), razvijenim za  puške 8 mm 1886 M93 i M1907-15. Ovi trombloni morali su se prilagođavati oružju kalibra 7,9 mm sistema Mauzer. 

Što se tiče puščane municije, u prvo vreme je vršena samo laboracija od elemenata zatečenih u fabrici. Iz očuvane dokumentacije se vidi da je poseban problem predstavlјao nedostatak odgovarajućeg baruta. U rezervama je, navodno, zatečeno oko 500kg puščanog PC-24 (približno, za 179.000 pušačkih metaka). Kada su ove rezerve iscrplјene, korišćen je mleveni barut iz delaborisane artilјerijske municije, kao i austrijski puščani barut M92 vađen iz trofejne municije u Mrsaću. Ovako laborisani meci nisu imali adekvatne karakteristike i pravili su posebne  probleme kod automatskog oružja.

Boško Buha 1942 nosi bombu M35-41
Boško Buha 1942 nosi bombu M35-41

U posebnom tunelu, ručne bombe su rađene od priručnih sredstava i repromaterijala za proizvodnju municije. Petar Subotić, Ferdinand Ander i Manojlo Smilјanić konstruisali su perkusioni upalјač sličan kragujevačkom (M12/24). Telo upalјača činila je sedma faza iz procesa izvlačenja čahure puščane municije 7,9 mm, sa već formiranim rupicama za prenos plamena i nakovnjem. Na nakovanj se postavlјala inicijalna kapsla pištolјskog metka, a u dno čahure nasipala izvesna količina finog baruta radi pouzdanijeg potpalјivanja usporača. Za usporač (tempirnu smešu) korišćeno je 60 mm Bikfordovog štapina (vreme tempiranja 4,8-6 s), koji se završavao vojnom detonarskom kapslom (štapin i kapsle nabavlјani su iz slagališta u Vrelima). Konačno, ulogu zaštitne kape vršila je druga ili treća faza iz procesa izvlačenja puščanih čahura. Osigurač u vidu čelične rascepke sa prstenastim završetkom provlačio se kroz otvor na kapi i telu upalјača. U početnoj fazi rada odelјenja,  Železnička radionica je Fabrici oružja isporučivala tela bombi izrađena od starih prstenastih čahura rukavaca kulisnih mehanizama pogonskih osovina lokomotiva. Kada su ove rezerve iscrplјene, pristupilo se sečenju i obradi kotlovskih vučenih bešavnih cevi prečnika od 25,5 do 57 mm, deblјine zidova od 2,5 do 2,75 mm. Gradska opština je Fabrici isporučila i cevi zaostale nakon izgradnje vodovoda, kao i cevi skinute sa ograda oko stočne pijace na Međaju, perona na železničkoj stanici i skvera u centru grada. Cevi su sečene na komade dužine 120 do 150 mm i zatvarane povijanjem krajeva i kovačkim zavarivanjem, autogenim varenjem zasebnog danceta ili ubacivanjem čepova sa čvrstim naleganjem. Nešto kasnije, alat za izlivanje tela bombi preselјen je u Užice iz ”VTZ Čačak”. Kalupi su modelirani prema telima jugoslovenske defanzivne bombe M35 i nemačko-jugoslovenske bombe M17/25. Iako grubog kvaliteta, ta tela po efikasnosti nisu zaostajala za usvojenim uzorima. Tela su punjena mlevenim trotilom, dobijenim vađenjem iz avionskih bombi u poprečnoj galeriji. Dnevna produkcija livnice varirala je od 70 do 140 košulјica. Tako je fabrika u periodu pod partizanskom upravom uspela da isporuči između 25.000 i 30.000 ručnih bombi sa livenim ili sa košulјicama od cevi.

KOMENTARIŠI

Molimo unesite svoj kometar!
Ovde unesite svoje ime

Povezani članci

Najnovije objave