Iza kulisa pobede u Velikom ratu – Alfred fon Redl

Prosečnom poznavaocu savremene istorije ime Alfred fon Redl ne znači mnogo. Međutim, zaljubljenici u istoriju špijunaže i kontrašpijunaže odlično znaju o kome je reč. Ovo ime je jedan od kamena-međaša u lekcijama svih obaveštajnih službi. Prebega i izdajnika bilo je od kad je sveta i veka. Međutim, kada to uradi čovek koji je zadužen da raskrinka i onemogući takve osobe, onda se to dobro upamti i proučava. Zašto je priča o Alfredu fon Redlu prećutkivana u javnosti, prilično lako je objasniti. Ovaj podatak prvi je obelodanio čuveni francuski ”Dejzem biro”, tj. Drugi biro zadužen za kontraobaveštajni rad, pa je onda i kod nas, tridesetih godina, objavljena skromna knjigica pod naslovom (ako me sećanje dobro služi) ”Obaveštajci Velikog rata”. Sve dotle svi su imali više razloga da ne spominju tu nesvakidašnju, podužu epizodu pred početak Velikog rata. Francuzi nisu mnogo o tome govorili da ne bi Rusima ustupili deo zasluga u slamanju kičme Nemačke i njenih saveznika ( Rusija u tom obliku više nije postojala); vojska Kraljevine Jugoslavije morala je o tome da mudro ćuti iz dva razloga: najpre zbog svojih kolega prispelih iz ka-und-ka redova, a i da se ne bi olako načeo pobednički oreol zbog toga što je značajan deo istorije u trenutku zavisio od jednog jedinog čoveka. Najlakše je na taj način razumeti zašto su obaveštajci zaista ljudi bez prava na slavu, pa i njenu suprotnu stranu.

O čemu je reč? Proniknimo u istorijski kontekst i tadašnje navike, teoriju i praksu velikih država i njihovih armija. Pri tome ne treba smetnuti s uma da su svuda kontraobaveštajne i obaveštajne službe cvet svake države, njihova uzdanica, oči i uši u pravovremenom saznavanju neprijateljskih (pa i prijateljskih) namera.

Nemački generalštab imao je spremne planove za slučaj rata sa bilo kojom zemljom i kada bi (metaforično) probudili cara i rekli – ”napala nas je Srbija”, on bi naredio – ”Uzmite plan broj tri” i okrenuo se na drugu stranu da bi nastavio san. Metaforično, ali i stvarno. Takve planove imala je, uparene sa Nemačkom, i Austrougarska. Načelnik odeljenja njene vojne kontraobaveštajne službe bio je u jednom značajnom periodu pukovnik Alfred fon Redl. Njega je zavrbovala ruska obaveštajna služba (za vrlo pristojnu cenu), pa je tako i plan broj tri stigao u ruke Rusa…a zatim, kako Francuzi tvrde, i u ruke Radomira Putnika koji je, još kao pukovnik, najviše doprineo postavljanju temelja i razvoju naše službe. Naravno da je ta transakcija čuvana kao najstroža tajna…ali! Tako veliku ”rupu” u bezbednosnom sistemu nije bilo lako sakriti jer je ona u svojoj realizaciji piramidalno doticala sve više i više ljudi.

Na pitanje – što je to jednom cenjenom profesionalcu, na takvom mestu, bilo potrebno, odgovor nalazimo u njegovoj biografiji. Pored novca (proveren motiv kod većine ljudi) odgovor leži u njegovim kompleksima. Redl je rođen 14. marta 1864. godine, a život je neslavno okončao 25. maja 1913. godine. Do načelnika odeljenja kontraobaveštajnog krila Glavnog štaba K.U.K vojske (K.u.k. Evidenzbureau), u činu pukovnika, stigao je mukotrpnim radom, potcenjivan zbog svog porekla. Rodom je bio iz Lemberga (danas Lavov u Ukrajini), iz skromne porodice; s arogancijom je dočekivan od svojih kolega kako tokom školovanja, tako i kasnije, u službi. Međutim, on nije odustajao. Dokazao se kao veoma talentovan oficir, a od 1900. godine bio je u prilici da se dokaže u obaveštajnoj službi Generalštaba. U rad svog odeljenja uneo je značajne tehničke inovacije. Do tada se u toj službi nisu koristili prislušni uređaji niti kamere (u to vreme veoma primitivne i nepodesne), no on je našao način da ih operativno upotrebi i postigao je velike uspehe.

Jednom od najpoznatijih dvostrukih špijuna svih vremena to nije bilo dovoljno. Od pukovničke plate nije se moglo živeti onako kako su to radile njegove kolege plemićkog porekla kojima je uniforma bila porodična dekoracija i tradicija, a ne izvor prihoda. Varšavsko odeljenje ruske obaveštajne službe vrbuje ga 1903. godine i on je čak deset godina izdavao austrijsku agenturu koja je delovala  u najvećim ruskim gradovima, pre svega u Petersburgu. Šta je bilo osnov vrbovanja, osim novca? Spominje se  ucenjivanje, jer je Redl bio homoseksualac pa je kao takav bio pogodna žrtva. Više njegovih kolega je završilo pred zidom, a oni koji su bili dužni da ih drže na vezi, takođe su osetili surovost odgovornosti zbog ”provaljivanja” veza, ne znajući odakle stiže opasnost. Godine 1912. Redl napušta odeljenje, biva prekomandovan i postaje načelnik štaba VIII (praškog) korpusa, što se smatralo nagradom za uspešan kontraobaveštajni rad. U tom korpusu ponovo sarađuje sa svojim nekadašnjim komandantom Arturom Gizlom fon Gislingenom.

Redl se nije razbacivao novcem, kako bi se to moglo očekivati. Nije pravio greške zbog kakvih je vrlo lako lovio tuđe agente. Izuzetno oprezno je birao mesta i vreme susreta, pazio na navike, itd. On je ”pao” na sitnici, kako to obično kod obaveštajaca biva.

Redla je na čelu odeljenja nasledio major Maksimilijan Ronge, njegov učenik. Major je podstakao praksu provere sumnjive pošte, jer je pošta u to vreme bila najrasprostranjeniji vid komunikacije. Utvrđeno je da je u jednoj koverti naznačenoj na post restant (preuzimanje od strane primaoca u pošti) u jednoj prigradskoj pošti bila velika suma novca, kao i adrese za koje se sumnjalo ili već znalo da pripadaju špijunima. Da li je ”Ohrana” namerno dostavila pismo koje se može lako otkriti i na taj način se rešila upotrebljenog agenta, ostaje tajna. Devetog maja 1913. duplikat pisma je neprimetno vraćen na isto mesto i na isto ime – ”Nikon Nizetas”. Postavljena je prismotra. Kada je pismo konačno podignuto 25. maja, detektivi su bili pripravni…ali se lice koje je podiglo pošiljku veoma vešto iskralo i otišlo taksijem! Očigledno je bilo da je reč o iskusnoj osobi koja je imala razrađen scenario i za  prismotru, odnosno postavljenu zasedu. Dok su se agenti pitali šta dalje da rade, umešao se čuveni Inspektor Slučaj: taksi koji im je otišao ispred nosa vratio se pred poštu! Oni su odmah seli u taj taksi, naložili vozaču da vozi na poslednju naručenu adresu (hotel ”Klomser”) i tokom vožnje su, za svaki slučaj, pregledali vozilo. Između naslona i sedišta pronašli su korice za nož. Oprez je podignut na najviši nivo. Upravi hotela je naloženo da diskretno ispita goste – da li je neko slučajno u restoranu zaboravio korice za nož. Strpljivo su čekali u predvorju. Kada je gost sišao da preuzme korice, detektivi su prepoznali svog nekadašnjeg šefa! Pošli su neprimetno za njim do apartmana. Pre nego što su bilo šta učinili, jedan od detektiva telefonirao je za instrukcije, jer su hteli da se uvere da nije reč o nekoj dvostrukoj igri, podmetačini, tajnom pukovnikovom zadatku koji ne bi smeli da kompromituju, a možda i kockarskom dugu ili uceni. Posle tog razgovora u hotel je odmah došla grupa oficira i posle kratkog ispitivanja, iskusnom profesionalcu sve je bilo jasno. Priznao je da je prodao podatke stranoj sili. Prema izričitom naređenju feldmaršala Franca Konrada fon Hecendorfa, načelnika štaba Austrougarske vojske, oficiri su ćutke pred Redla spustili pištolj s jednim metkom. On je znao šta treba da uradi, kako zbog sebe, tako još više zbog porodice. Pred zoru, 25. maja odjeknuo je pucanj koji je stavio tačku na njegov život. Kad već spominjemo pištolj, u filmskoj verziji Redlove afere prikazan je mađarski FEG 37M 9x17mm, Fromer. Taj model je kasnije imao razne modifikacije, a veliki broj primeraka koristila je Luftvafe u Drugom svetskom ratu. Uzimajući u obzir da je Sabo precizan reditelj, pretpostavimo da jeste reč o tom modelu.

Šta je potom uradila austrougarska država? On nije posthumno procesuiran jer bi to povećalo napravljenu štetu, već je njegova sahrana izvedena kao farsa (”u krugu porodice, po želji počivšega”) , no to je već pitanje vremena i i stila koje ono nosi. U vreme kada se mobilizacija merila nedeljama, pa i mesecima, vremena za generalne izmene plana više nije bilo, a nije bilo ni izvesno da je baš taj famozni plan broj tri otišao u ruke Rusa…i da li je stigao do Srba. Neverovatno je da je rutina zavladala i kod Austrougara (ili je još neka ”krtica” odradila svoj deo posla) i stvar je slegla. Tako se dogodilo da mala Srbija u prvoj ratnoj godini, desetkovana tifusom, osakaćena, s malo oružja, izmorena Balkanskim ratovima, ekonomski devastirana, uspe da odbije ne jedan, već tri masivna napada i to na pravcima za koje se, godinama, ni u snu u svojim štabnim igrama Srbija nije pripremala. Klasična vojna teorija polazila je uvek od toga da će napad uslediti iz Vojvodine, sa severne strane, odnosno na naš glavni grad. Posle rata Kraljevina je prećutkivala da je od Rusa dobila te planove i da je mala Srbija zahvaljujući dobrom izboru saveznika (i njihovom obaveštajnom radu!) uspela da napravi podvig u prvoj ratnoj godini. Austrougarska više nije postojala, kao ni Rusija koja je tom podvigu kumovala (a Staljin nije imao razlog da veliča uspehe ”Ohrane”). Kada je proteklo dovoljno vremena, oglasio se skromno pomenuti Dejzem biro, no ni tada to nije izazvalo veliku galamu jer su se države pripremale za novi rat. Novim naraštajima kontraobaveštajaca Redl je poslužio kao udžbenički primer dvostrukog špijuna. Čak i danas, vek posle pobede u ratu u kome je prvi put živa sila (eufemični naziv za ljude na bojištu) nazvana surovo i tačno –topovsko meso,ne govori se o tom slučaju mnogo. Zašto retko ko sada spomene čoveka koji je presudno uticao na prvu godinu Velikog rata? Niko ne voli izdajnike, ta bruka može svakome da se desi, a poraženih u prvobitnom obliku, kako rekosmo, više nema; pri tom je zavladala  moda da se jedni drugima sada izvinjavaju zbog milionskih žrtava i to ima svoju cenu. Ne treba ’’duvati u pepeo’’, kako se to obično kaže.

Umetnost, međutim, nije ćutala kada je reč o Redlu. Već 1925. godine Hans Oto Levenštajn snimio je igrani film ”Pukovnik Redl”. Nešto kasnije, 1931. češki reditelj Anton Karel snima film ”Slučaj generalštaba – pukovnik Redl”, u koprodukciji Čehoslovačke i Nemačke. Konačno, i Francuzi progovaraju o tom događaju kroz  televizijski film ”Dobri patriota” ( Un bon patriote), zasnovan na komadu Džona Osborna, a u režiji Žerara Veskeza. Najveći domet postigao je izvanredni film ”Pukovnik Redl” Ištvana Saboa, snimljen 1985. godine, sa Klausom Marijom Brandauerom. U tom filmu, koji je bio i u najužem krugu za prestižnu nagradu Oskar, Redl je predstavljen kao žrtva dvorskih spletki, pa je shodno tome i priča o samom kraju predstavljena na drugi način, suprotno onome što tvrde istoriografski izvori. Pored mnoštva stručne literature i istoriografske građe, Valentin Savič Pikul je u svojoj zbirci priča ”Istorijske minijature”, objavio i priču ”Pucanj u hotelu ”Klomzer”, 1989. godine u izdanju samostalnog izdavača ”Smart”, a onda i 2002. godine u izdanju Agencije ”Veće”, Moskva.