Rusija i Indija već godinama razvijaju naslednika jedne od svojih najuspešnijih zajedničkih raketa, ali prelazak sa nadzvučnih na hipersonične brzine pokazao se daleko zahtevnijim nego što je prvobitno planirano. Postojeći BrahMos odavno je uveden u naoružanje, koristi se sa kopnenih, pomorskih i vazduhoplovnih platformi i postao je značajan indijski izvozni proizvod. Njegov naslednik, međutim, još nije stigao ni do prvog leta.
Problem nije ograničen na aerodinamičku konstrukciju ili povećanje brzine. Razvoj nove generacije zahteva drugačiji pogonski sistem, materijale sposobne da podnesu ekstremno zagrevanje i tehnologije čija proizvodnja ostaje jedan od najzahtevnijih zadataka vojne industrije. Pritom dva dugogodišnja partnera nemaju potpuno iste prioritete kada je reč o ceni, kontroli tehnologije i budućoj serijskoj proizvodnji.
Dodatnu komplikaciju predstavlja činjenica da je Indija u međuvremenu značajno napredovala u sopstvenim hipersoničnim istraživanjima. Nju Delhi zato mora da odluči koliko mu je isplativo da nastavi zajednički razvoj sa Moskvom, a koliko da uloži u domaće konstrukcije. Najnovije procene indijskih vojnih izvora pokazuju da bi odgovor na to pitanje mogao neposredno da utiče na budućnost celog programa.
Prvi let BrahMosa-II očekuje se tek 2027–2028.
Rusko-indijska hipersonična krstareća raketa BrahMos-II mogla bi da započne letačka ispitivanja tokom 2027. ili 2028. godine, prema proceni indijskog portala IDRW. Reč je o razvojnim očekivanjima, a ne o zvanično potvrđenom datumu kompanije BrahMos Aerospace, koja još nije objavila precizan raspored ispitivanja.
Projekat predviđa hipersoničnu krstareću raketu sposobnu za brzinu veću od pet maha, dok su raniji planovi pominjali maksimalnih sedam do osam maha. Pojedine procene navode i domet do 1.500 kilometara, mada konačne tehničke karakteristike nisu potvrđene stvarnim letom.
Zanimljivo je da se rok 2027–2028. pominjao još tokom ranijih rusko-indijskih razgovora o razvoju porodice BrahMos. Četiri godine kasnije on ostaje očekivanje, a ne rezultat ostvarenog programa ispitivanja. Takvo pomeranje pokazuje koliko je razvoj hipersoničnog pogona složeniji od unapređivanja postojećih nadzvučnih raketa.
Ruski pogon i problem prenosa tehnologije
Najzahtevniji deo projekta predstavlja nabojno-mlazni motor sa nadzvučnim sagorevanjem (scramjet). Za razliku od klasičnog nabojno-mlaznog motora postojećeg BrahMosa, kod kojeg se vazduh pre sagorevanja usporava na podzvučnu brzinu, novi pogon omogućava sagorevanje dok vazdušna struja ostaje nadzvučna.
Takva konstrukcija neophodna je za efikasno održavanje veoma velikih hipersoničnih brzina, ali zahteva izuzetno precizno upravljanje sagorevanjem i temperaturama unutar motora. Tehničke razlike između raketnog i nabojno-mlaznog pogona posebno dolaze do izražaja kada projektil mora duže da održava brzinu bez nošenja sopstvenog oksidacionog sredstva.
Prema indijskom portalu IDRW, pregovore dodatno komplikuje pitanje prenosa ruskih tehnologija, pri čemu se kao moguća osnova pominju rešenja povezana sa raketom 3M22 Cirkon. Indijska strana navodno želi širi pristup konstrukciji i proizvodnji pogonskog sistema, dok ruski partner nastoji da zadrži kontrolu nad osetljivim tehnologijama. Zvanični obim eventualnog prenosa nije objavljen, kao ni konačna konstrukcija motora budućeg BrahMosa-II.
Raketa od 12 miliona dolara protiv postojećeg BrahMosa
Drugi problem predstavlja cena. Prema procenama koje prenose indijski vojni izvori, jedan BrahMos-II mogao bi da košta približno 12 miliona dolara, dok se cena postojećih nadzvučnih verzija procenjuje na tri do četiri i po miliona dolara.
Takva razlika ozbiljno utiče na mogućnost masovne nabavke. Hipersonična raketa može imati prednost prilikom napada na posebno zaštićene ili vremenski osetljive ciljeve, ali njena upotreba protiv običnih infrastrukturnih objekata ne mora biti ekonomski opravdana.
Indijsko ratno vazduhoplovstvo tokom operacije Sindur u maju 2025. koristilo je postojeće nadzvučne rakete BrahMos, prema saopštenjima indijskih zvaničnika. Iskustva iz sukoba sa Pakistanom dodatno su podstakla raspravu o odnosu cene i borbenog učinka, posebno kada već raspoloživo naoružanje može da izvrši deo predviđenih zadataka.
Postojeći BrahMos istovremeno nastavlja da privlači strane kupce, uključujući Vijetnam, čiji se Su-30MK2 povezuju sa planovima integracije ove protivbrodske rakete. Zbog toga zajednički rusko-indijski program ima jasnu proizvodnu i izvoznu osnovu, čak i bez neposrednog prelaska na hipersoničnu generaciju.
Indija je već ispitala sopstveni hipersonični pogon
Dodatni pritisak na program BrahMos-II dolazi iz indijske Organizacije za odbrambena istraživanja i razvoj (DRDO). Njena laboratorija DRDL u Hajderabadu uspešno je 9. januara 2026. ispitala komoru za nadzvučno sagorevanje pune veličine, sa aktivnim hlađenjem, tokom neprekidnog rada dužeg od 12 minuta.
Prema zvaničnom saopštenju indijskog Ministarstva odbrane, ispitivanje je potvrdilo stabilnost sagorevanja i mogućnosti hlađenja u uslovima predviđenim za hipersonične krstareće rakete. To još nije demonstracija kompletnog motora u letu, ali predstavlja važan korak ka razvoju domaćeg pogonskog sistema.
Istovremeno se nastavlja razvoj manjeg BrahMosa-NG, namenjenog pre svega integraciji na avione Su-30MKI i Tejas. Ovaj projekat zadržava nadzvučnu koncepciju, ali predviđa znatno manju masu i dimenzije, što bi omogućilo nošenje većeg broja raketa na jednoj platformi. Njegova letačka ispitivanja takođe kasne zbog dodatnih zahteva indijskog naručioca.
BrahMos-II se zbog toga nalazi između tri različita interesa: ruskog očuvanja naprednih pogonskih tehnologija, indijske želje za samostalnom proizvodnjom i potrebe oružanih snaga za naoružanjem koje se može nabavljati u dovoljnom broju. Prvi let tokom 2027–2028. pokazao bi da je konstrukcija prešla iz projektovanja u stvarna ispitivanja, ali do tada ostaje otvoreno pitanje da li će buduća hipersonična raketa koristiti zajednički razvijen motor ili će Indija već imati dovoljno razvijeno sopstveno rešenje.
