Upoznali smo se približno s tim kako su pred kamere stizali Hitler i Staljin u tumačenju poznatih glumaca. U ovom tekstu nije reč o njihovom poistovećivanju, poređenju ili nekoj „diktatorskoj vertikali“. Naprotiv. Ovde se bavimo filmskim kriterijumima. Sa producentske tačke gledišta, ovo poređenje je interesantno iz već poznatih razloga: dok je Istok snimao iz ideoloških pobuda filmove o Staljinu i Hitleru, Zapad je to činio, uglavnom, poštujući pravila kinematografije – estetiku teme, komercijalni efekat, produkcijske zahteve i zainteresovanost tržišta.
A šta je s nama? Da li smo mi zaista bili Istok na Zapadu i Zapad na Istoku? O tome se može razgovarati, ali o autorstvu te izreke dileme nema: ona predstavlja apokrifni citat koji se pripisuje našem najvećem svecu, ali Sveti Sava to nikada nije izgovorio niti zapisao. On se prvi put pojavio u knjizi „Žitije Svetog Save” (kasnije preimenovanoj u „Brojanice Svetog Save – Povest o ljubavi”), čiji je autor književnik Milan D. Miletić. Knjiga je objavljena devedesetih godina u Novom Sadu. Autor je u knjizi objavio izmišljeno pismo iz 1221. godine koje je Sveti Sava navodno uputio izvesnom episkopu Irineju. Ova izjava je lepo zvučala i bila korišćena za dnevno-političke svrhe tokom raspada Jugoslavije.
Tu, takvu Jugoslaviju stvorio je Josip Broz Tito, čovek koji je umro pre 46 godina, a još uvek služi za razračunavanja, pravdanja, osporavanja i teorije zavera. I oko njega je stvorena mitologija karakteristična za kult ličnosti koji je u njegovom slučaju bio čovekolikiji nego kod Staljina i njegovih naslednika. Izvesno je da ga i manje upućeni dobro pamte kao veoma elegantnog čoveka, sa tompusom, zlatnim prstenom, za klavirom ali i za strugom, u raznim uniformama. Kada bismo rekli da je bio hedonista, ne bismo pogrešili.
Naši sineasti nisu se često odlučivali da ga predstave na malim i velikim ekranima. Kada je trebalo glumca „obući u Tita“ to je bio izazov, čak i za Ričarda Bartona. Stoga je i broj filmova relativno mali, a pristup njegovom liku umereniji i uzdržaniji nego što je to bilo kod sovjetskih sineasta koji su divinizovali „Hazjajina“.
Ovaj kratak tekst nema nameru da polemiše s istorijom i sudi ili procenjuje Titov doprinos. Veličanje Tita nije došlo samo od sebe jer je u stvaranju slike njegovog lika i dela kako se to uobičajilo nazivati, učestvovalo celo društvo. Predstavićemo deo tog društvenog miljea koji je vidljiv i kroz prikazivanje Tita na filmu.
Spisak filmova je najpribližniji mogući jer ni Filmski centar Srbije nema sve sređene podatke (evidencija se vodi tek od 1992. godine). Podaci koje navodimo su potvrđeni od strane Jugoslovenske kinoteke.
Igrani (tzv. celovečernji) filmovi
- „U planinama Jugoslavije“ (1946). Tita je igrao Ivan Bersenjev (Иван Берсенеев), sovjetski glumac. Film je bio izrazito propagandnog karaktera, snimljen u političke svrhe.
- „Živeće ovaj narod“ (1947): prvi naš tumač Titovog lika bio je Vjekoslav Afrić, jedan od osnivača Pozorišne akademije u Beogradu, Visoke filmske škole i rektor Univerziteta umetnosti (tadašnje Umetničke akademije).
- „Sutjeska“ (1973). Igrao ga je Ričard Barton (Richard Burton). Film je bio državni projekt, s namerom da se zaokruži priča o dve presudne bitke Drugog svetskog rata na našem prostoru.
- „Užička republika“ (1974). Tada ga igra Marko Todorović koji se zatim ustalio u toj ulozi.
- „Igmanski marš“ (1983). Tumačio ga je Lazar Ristovski, bez velikog umetničkog efekta.
- „Tito i ja“ (1992). U relativno kratkom pojavljivanju igra ga Vojislav Brajović, koji je podlegao rediteljskoj anticipaciji navedenog vremena karikirajući, naknadnom hrabrošću, maršala.
- „Falsifikator“ (2013). U filmu s glumcima nekadašnjeg jugoslovenskog prostora odigrao ga je Radko Polič.
- „Bićemo prvaci sveta“ (2015), opet se pojavljuje Lazar Ristovski ali u skromnoj, epizodnoj ulozi.
Televizijska produkcija
Televizijski format bio je zastupljeniji. Razloga za to ima više. Pored estetičkih (poruke, scenaristički niz, druga vrsta dramaturgije, itd), u pitanju su i tehnološki uslovi; televizijska produkcija je prijemčivija i lakša za rad, mada ne odstupa mnogo od metodologije filma. Često je reč o događajima koji nisu mogli biti prikazani samo u jednoj celovitoj slici već su to bile po pravilu mini-serije. Navodimo podatke na osnovu dostupnosti iz otvorenih izvora, stoga se može dogoditi da neke emisije u kojima se on malo pojavljuje budu izostavljene.
Ni svi nekadašnji jugoslovenski televizijski centri nemaju urednu dokumentaciju, pa je i to otežalo pretragu. Stoga navodimo podatke koji su bili dostupni i provereni.
- „Bombaški proces“ (1978). Dvodelni televizijski film (mini serija) Branka Ivande, ređa žanrovska pojava. Rade Šerbedžija na svoj način donosi Tita ilegalca i anarhistu. Pedantan, precizan glumac uspeo je da u potpunosti ostvari identifikaciju s likom.
- „Licem u lice u Napulju“ (tv film iz 1983). Igra ga Miša Janketić. Tako je kompletirao uloge jer je jedan od retkih naših glumaca koji je glumio i Staljina.
- „Dani AVNOJA“ (1983). Počinje doba Marka Todorovića.
- „Odlazak ratnika, povratak maršala“ (1986), Marko Todorović. Ovom ulogom Todorović se učvršćuje kao ubedljiv tumač Titovog lika.
- „Pogrešna procena“ (televizijski dramski film 1987). Igrao ga je Zlatko Vitez.
- „Četrdeset osma – zavera i izdaja“ (1988) i već neizbežni Marko Todorović.
- „Žućko“ (dugometražni igrano-dokumentarni film, kasnije mini serija od tri epizode 2011). Voja Brajović je ponovo Tito.
- „Ravna gora“ (tv serija 2013). Dragan Bjelogrlić. Jedno od prosečnih tumačenja Tita.
- „Senke nad Balkanom“ (druga sezona, 2020). Miloš Biković je imao povoljnost da glumi Tita iz vremena ilegale i mladosti, kakvog ga je javnost najmanje poznavala.
- „Jovanka Broz i tajne službe“ (igrano-dokumentarna serija, 2021). Nebojša Dugalić, jedan od najvećih poznavalaca scenskog govora i dikcije, uvereno donosi lik Tita kao čoveka u punoj snazi.
- „Tito – između Istoka i Zapada” (2026, Srbija, igrano-dokumentarna tv serija u deset epizoda), ponovo Nebojša Dugalić koji se, izgleda, ustalio u toj ulozi kao nekada Todorović.
- „Tito, po drugi put među Srbima“ (1994). Želimir Žilnik je u tom ostvarenju koristio Mićkovu masku i pojavu Tita kao povod za susrete i razgovore s ljudima na ulici. Film je zato zanimljiv i kao društveni eksperiment, a ne samo kao glumačka imitacija. Žilnik se držao svog stila estradnog disidenta.
Poseban slučaj je hrvatska serija „Tito“ (2010). Tita je glumio Boris Svrtan. Serija ima dvanaest epizoda. Režirao ju je Anton Vrdoljak. Ona nije deo srpske produkcije, ali nam dolazi s prostora nekadašnje zajedničke države.
To nije sve kada je reč o nekadašnjem jugoslovenskom prostoru. Beležimo i sledeće projekte:
- „Titova Jugoslavija” (2026, Hrvatska / Region) – šestodelni dokumentarni serijal autora i istoričara Hrvoja Klasića. Serija detaljno analizira političke, društvene i kulturne aspekte života u bivšoj državi, Titovu vladavinu, unutrašnje ekonomske nejednakosti, kao i procese koji su nakon njegove smrti uveli zemlju u raspad. Sam Tito u glumačkom tumačenju se ne pojavljuje.
- „Tito” (2001, Slovenija / Češka) – dokumentarni film u slovenačko-češkoj koprodukciji (režija Janja Glogovac), koji se bavi fenomenom Titovog kulta i načinom na koji su ga doživljavali različiti slojevi društva.
- „Cinema Komunisto” (2010, Srbija) – Nagrađivani dokumentarni film Mile Turajlić koji se prvenstveno bavi istorijom jugoslovenske kinematografije, ali je neraskidivo vezan za Tita. Prikazuje kako je Tito koristio film kao političko oruđe za kreiranje mita o Jugoslaviji, uz učešće njegovog ličnog kino-operatera Leke Konstantinovića.
Pored domaćih autora, prostorom bivše Jugoslavije bavile su se i strane produkcije kroz kritičku prizmu – primer je nedavni bugarski dokumentarac „Tito: Krvnik 20. stoljeća”.
Nevidljivi Tito takođe je filmski fenomen. U „Bici na Neretvi“ iz 1969. Tito se ne pojavljuje kao klasičan lik koga igra glumac. Njegovo prisustvo ostvaruje se kroz naređenja, dokumenta i autoritet vrhovnog komandanta. „Desant na Drvar“ (1963) u režiji Fadila Hadžića jedan je od naših najboljih i narealnijih ratnih filmova. Međutim, Tito se u njemu pojavljuje kao „inkapsulirana“ radnja tako što reditelj ubacuje poznate crno-bele snimke iz tog vremena, pa ga uslovno možemo svrstati u podvrstu „nevidljivog Tita“ jer se ne pojavljuje igrajući glumac.
Ono što se može zapaziti u slučaju Tita i njegove filmske pojave jeste sledeće: njegovo prikazivanje putem filmskih i televizijskih ostvarenja može se jasno podeliti na dva dela: do njegove smrti i posle nje. Dok je Tito bio živ, naši sineasti bili su svakako umereniji od Staljinovih, ali su bili i oprezniji u kritičkom osvrtu, izbegavajući mesta zbog kojih bi film mogao završiti u bunkeru, a oni ostati bez posla, uz tihi bojkot esnafa.
Posle njegove smrti pojavljuju se izvesno vreme tragovi divinizacije, ali i anticipacija kojom neki reditelji ne bi trebalo da se hvale. Tako imamo autore koji su se posle sigurne vremenske distance ohrabrili na sprdnju s nečim s čim ranije nisu smeli. No, i to je deo filmskog sveta i svakako zaslužuje osvrt, ali ne ovom prilikom.
