Pretvoriti običan pištolj u oružje koje izbacuje čitav rafal jednim pritiskom na obarač zvuči jednostavno. U praksi, upravo tu počinje problem. Pištolj je mali, lagan i napravljen da se drži jednom ili dvema rukama, dok automatska paljba traži masu, oslonac i kontrolu koje takva konstrukcija nema.
Ipak, konstruktori su tokom čitavog 20. veka pokušavali da spoje te dve stvari. Ideja je bila privlačna posebno policiji, specijalnim jedinicama i službama zaštite: oružje koje se može sakriti ispod jakne, a na nekoliko metara može da izbaci količinu vatre karakterističnu za mali automat. Problem je bio što se teorijska vatrena moć veoma brzo pretvarala u borbu sa trzajem, podizanjem cevi i municijom koja nestaje za nekoliko sekundi.
Pojava novih službenih pištolja velikog kapaciteta tokom osamdesetih i devedesetih ponovo je probudila interesovanje za takav koncept. Beretta 93R, Glock 18 i CZ 75 Automatic nastali su iz tri veoma uspešna poluautomatska pištolja, ali su pokušali da urade nešto za šta njihova osnovna konstrukcija nikada nije bila prvenstveno namenjena. Češki model otišao je možda najdalje u toj ideji.
Od CZ 75 do „džepnog automata“
CZ 75 ušao je u serijsku proizvodnju 1976. godine i tokom narednih decenija stekao reputaciju veoma uspešnog službenog i sportskog pištolja. Automatska verzija pojavila se mnogo kasnije, početkom devedesetih, kada su češke službe bezbednosti tražile kompaktno oružje sa većom vatrenom moći od običnog pištolja.
Prema priči koja prati razvoj modela, pojedine udarne grupe Ministarstva unutrašnjih poslova do tada su koristile Vz. 61 Škorpion. Traženo je nešto snažnije, ali dovoljno malo da se i dalje može nositi skriveno, pa je postojeći CZ 75 poslužio kao logična polazna tačka.
Prvi prototipovi počeli su da se testiraju 1991. godine. Na projektu nisu radili samo jedan konstruktor i jedan razvojni tim. Stanislav Strižik napravio je početno rešenje, dok su paralelno nastajale i druge varijante mehanizma koje su kasnije uticale na konačni model.
Osnovna ideja bila je uvođenje selektora režima paljbe. Oružje je moglo da bude zakočeno, da puca pojedinačno ili automatski sve dok je obarač pritisnut. Tokom ispitivanja jedan od ranih sistema navodno je izdržao oko 8.000 metaka bez zastoja, što je pokazalo da sama mehanika rafalne paljbe nije najveći problem.
Mnogo veći problem bio je čovek koji je trebalo da drži pištolj.
Hiljadu metaka u minuti iz oružja teškog oko kilogram
CZ 75 Automatic imao je brzinu paljbe od približno 1.000 metaka u minuti. To znači da bi teorijski magazin od 15 metaka mogao da isprazni za manje od jedne sekunde neprekidne paljbe.
Kod automata težine tri ili četiri kilograma takva brzina već zahteva dobru kontrolu. Kod pištolja teškog približno kilogram efekat je mnogo izraženiji. Svaki naredni hitac dolazi pre nego što strelac stigne potpuno da vrati cev prema meti, pa rafal veoma brzo počinje da se penje.
Konstruktori su zato produžili cev za približno 25 milimetara, a na njenom prednjem delu pojavili su se otvori koji su trebalo da pomognu u kontroli podizanja cevi. Nisu svi kasnije proizvedeni primerci imali identičnu konfiguraciju, pa postoje CZ 75 Automatic pištolji sa produženom i perforiranom cevi, kao i primerci koji spolja mnogo više liče na standardni CZ 75.
Promenjen je i sistem okidanja. Korisnici nisu želeli automatski pištolj koji bi morao da se nosi sa napetim orozom kao jedinom praktičnom opcijom za brzo otvaranje vatre. Inženjeri Kuba i Koten razvili su rešenje koje je zadržalo klasično dvostruko/jednostruko dejstvo CZ 75, ali mu dodalo mogućnost rafalne paljbe.
Time je oružje u svakodnevnom rukovanju ostalo mnogo bliže običnom službenom pištolju nego malom automatu.
Tri položaja i potpuno različito ponašanje istog pištolja
CZ 75 Automatic mogao je da se nosi sa metkom u cevi i spuštenim orozom, poput standardnog CZ 75 sa dvostrukim dejstvom. Selektor na levoj strani omogućavao je izbor režima rada.
U jednom položaju oružje je bilo zakočeno. U režimu pojedinačne paljbe ponašalo se kao običan CZ 75 i ispaljivalo jedan metak pri svakom pritisku obarača. Prebacivanjem na automatski režim, označen sa dve crvene tačke, pištolj je nastavljao da puca dok god je strelac držao obarač i dok je u okviru bilo municije.
Nišani nisu zahtevali posebnu konstrukciju i uglavnom su odgovarali standardnim verzijama CZ 75. Kasniji primerci dobijali su tri fosforescentne tačke radi lakšeg nišanjenja pri slabijem osvetljenju.
Sve je delovalo jednostavno dok se ne pritisne obarač u automatskom režimu. Tada su mala masa i velika brzina paljbe ponovo dolazile do izražaja.
Magazin je postao druga drška
Češki konstruktori pronašli su veoma neobično, ali praktično rešenje. Prednji deo rama dobio je posebnu tačku za pričvršćivanje, a rezervni magazin mogao je da se montira ispred obarača u obrnutom položaju.
Tako postavljen okvir nije služio za hranjenje oružja. Pretvarao se u improvizovanu vertikalnu prednju dršku koju je strelac mogao da uhvati drugom rukom i znatno bolje kontroliše oružje tokom kratkog rafala.
Rešenje je istovremeno imalo još jednu prednost: rezervni okvir već se nalazio na samom oružju. Posle pražnjenja glavnog magazina mogao je da se skine sa prednjeg nosača i ubaci u rukohvat.
Standardnih 15 metaka ipak je bilo premalo za oružje koje može da ih potroši gotovo trenutno. Za Automatic su zato razvijeni produženi okviri kapaciteta 25 i 30 metaka, čime se po količini raspoložive municije približio malim automatima poput Micro Uzija i MP5K.
Tu se istovremeno pokazivala i glavna slabost koncepta. Micro Uzi ili MP5K nude znatno prirodniji položaj za kontrolisanu automatsku paljbu, a pojedine konfiguracije omogućavaju i oslonac na rame. CZ 75 Automatic ostaje pištolj bez pravog kundaka, pa ni dodatna prednja drška ne može potpuno da poništi fiziku rafala od približno 1.000 metaka u minuti.
Prednost je bila sasvim drugačija: sa masom od oko 1,1 kilogram mogao je da bude znatno diskretniji i lakši za nošenje, a u režimu pojedinačne paljbe i dalje se koristio kao klasičan službeni pištolj.
Češke službe ipak su izabrale klasične automate
Uprkos zanimljivom rešenju, CZ 75 Automatic nije postao standardno oružje čeških bezbednosnih jedinica u velikom broju. Za većinu zadataka kod kojih je bila potrebna automatska vatra, klasični automati pokazali su se jednostavnijim za kontrolu i praktičnijim za duže borbene kontakte.
CZ je zato model ponudio međunarodnom tržištu. Određene količine završile su kod službi i zaštitnih jedinica na Bliskom istoku i u Severnoj Africi, kao i kod korisnika u Latinskoj Americi. U pojedinim državama sa liberalnijim pravilima za posedovanje automatskog oružja interesovali su se i kolekcionari.
Za telohranitelje i druge korisnike kojima je bilo važno da oružje ostane skriveno, koncept je ipak imao logiku. Automatski CZ mogao je da izgleda i da se nosi poput velikog službenog pištolja, a da u nekoliko trenutaka pruži veoma veliku količinu vatre na kratkoj udaljenosti.
Takav rafal nije bio namenjen preciznom gađanju na desetine metara. Njegova vrednost nalazila se u ekstremno kratkim borbenim situacijama — zasedi, izvlačenju zaštićene osobe ili pokušaju da se napadač na malom rastojanju trenutno primora da prekine dejstvo.
Samo 2.382 primerka
CZ 75 Automatic ostao je u proizvodnji od 1995. do 2003. godine. Ukupno je napravljeno 2.382 primerka, zbog čega je danas mnogo ređi od standardnih verzija CZ 75.
Spoljašnja razlika pritom nije uvek očigledna. Pojedini primerci imaju karakterističnu produženu cev sa otvorima, ali neke serije napustile su fabriku sa drugačijom cevi koja nije izlazila značajno ispred zatvarača. Bez pažljivijeg pogleda na selektor i modifikovani prednji deo rama, Automatic može lako da prođe za još jednu varijantu klasičnog CZ 75.
Njegova stvarna proizvodnja bila je mala, ali mu je popularna kultura obezbedila mnogo veću publiku nego što bi broj napravljenih primeraka sugerisao.
Milioni su ga koristili, a gotovo niko ga nije držao u rukama
CZ 75 Automatic pripada neobičnoj grupi oružja koje je postalo poznatije kroz ekran nego kroz stvarnu službu. Counter-Strike, serija Call of Duty i druge video igre približile su automatski CZ generacijama igrača koji verovatno nikada neće videti originalni primerak van muzeja ili privatne zbirke.
Zato je jedan relativno redak češki pištolj danas prepoznatljiv širom sveta. Njegova reputacija ne počiva na velikom vojnom usvajanju niti na milionima proizvedenih komada, već na krajnje neobičnoj ideji: uzeti jedan od najpoznatijih evropskih službenih pištolja i naterati ga da izbacuje približno 1.000 metaka u minuti.
