Šta se događa kad fotografija progovori? Često se kaže da jedna fotografija govori više od hiljadu reči. To može biti tačno, ako je ona kreacija talentovanog fotografa i osećaja za pravi trenutak. Mi koji smo odrasli uz analogne foto-aparate još uvek po navici „štedimo film“, odnosno ne podižemo aparat za svaku sitnicu. Danas se može napraviti hiljade snimaka; neki će možda i slučajno biti dobri, a umetniku to nije dovoljno. Ovu crticu posvećujem fotografiji koja zaslužuje izuzetnu pažnju jer je i sama nesvakidašnja, jedinstvena, a takve su i okolnosti u kojima je ona nastala. Ona je zaista progovorila. Kako i kada, svakako će vas interesovati.
Internet nam ponovo otkriva neke zaboravljene vrednosti. Tako poslednje dve – tri godine pažnju izaziva fotografija Keksholmskog gardijskog puka (Лейб-гвардии Кексгольмский Императора Австрийского полк, koji je 1914. godine promenio ime u Лейб-гвардии Кексгольмский полк). Jedan od najpoznatijih pukova Ruske Imperije formiran je 1710. u vreme Velikog severnog rata. Ime je dobio u počast velikog vojnog uspeha – osvajanja tvrđave Kexholm u pobedi nad Šveđanima.
Kada sam je ugledao, odmah su se probudila sećanja, a reminiscencije počele da se gomilaju. Nemojte zameriti što će ovaj tekst imati i lični ton jer svi razlozi, i to opravdani, za to postoje. Najpre, ova fotografija je zaista zanatski podvig jer grupni portret je i danas veliki izazov za sve fotografe. Na njoj vidimo tribinu s 25 redova. Na svakom stepeniku je 50 vojnika – njih hiljadu, a sa onima koji leže ili čuče ukupno je 1222. Za ovu fotografiju vezuju me lične uspomene. Na četvrtom međunarodnom festivalu ratnog i patriotskog filma „Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradskoj oblasti Moskve, 2007. godine bio sam član stručnog žirija dokumentarnog programa. Tako sam i odgledao i s kolegama ocenio film „Puk, mirno!“.
Šta je u njemu bilo neobično? Sve! On je bio montiran od jednog jedinog kadra. Kamera je polako prelazila preko fotografije, a iz offa čuli su se različiti glasovi. Vojnici su izgovarali svoja imena, poruke bližnjima, zakletve…I ničega okultnog ili onostranog u tome nije bilo. U žiriju nas je bilo petoro, a predsednik je bio dvostruki doktor nauka Igor Beljajev, osnivač katedre za dokumentarni film na svetski poznatom VGIKU (Svesaveznom institutu filmske umetnosti). Kamera u jednom jedinom kadru gotovo trideset minuta „šeta“ po fotografiji.
Odložio sam beležnicu i olovku zaboravljajući da treba da ocenim film i – uživao.
Šta je to što na ovoj fotografiji fascinira?
- Snimljena je početkom veka, 1903. godine.
- Razmera originala je 42 x 94 cm.
- Na njoj je prikazano 1222 čoveka, mada se uvek navodi brojka od 1250 ljudi. Ima fotografija i s više učesnika, ali ova nije pravljena zbog postizanja rekorda.
- Pri uveličanju fotografije može se veoma detaljno, praktično forenzički, identifikovati lice svakog čoveka.
- Kada je skenirana u rezoluciji 800 dpi, u travi na prednjem planu jasno su se videli opušci „papiroski“, jeftinih cigareta.
Laici, ali i profesionalci odmah bi postavili više pitanja: kako je bilo moguće početkom XX veka, s tadašnjom tehnologijom snimiti ovakvu fotografiju? Čime? Ko je bio sposoban u to vreme da se dohvati takvog izazova? I, na kraju, zašto baš taj puk?
Njen istorijat prate i druge zanimljivosti. Načinjena je 1903. godine, jedanaest godina pre pojave „Ur-Leice“, prvog praktičnog 35-milimetarskog foto-aparata koji je nagovestio revoluciju u mobilnoj fotografiji. To su bili prvi reporterski aparati koji nisu bili statični, studijski, već su pojedinci mogli da ih koriste svuda. Posle izvesnog vremena našla se u zbirci poznatog kolekcionara Jevseja Bjalova (Евсей Самойлович Бяло). Pretpostavlja se da je načinjena u bar dva primerka (jedna za naručioca), ali za to dokaza nema. Bjalo je bio prijatelj s mnogim fotografima tog vremena, pa je njegova kolekcija bila jezgro novootvorenog Muzeja istorije fotografije u Sankt Petersburgu. Kada je Bjalo 1979. godine preminuo njegova udovica Lija Borisnovna nastavila je da vodi Muzej. Većina fotografija nalazila se do tada u izložbenim salama Foto-centra Saveza novinara SSSR. Nešto kasnije, 1993. godine, Bjalova kolekcija poklonjena je Savezu umetničkih fotografa Rusije.
Tada se pojavljuje novo ime, zaslužno za novi, virtuelni život ovog dela. Upravo u tom muzeju Svetlana Požarska (Пожарская Светлана Георгиевна), fotograf, presnimila je tu fotografiju za svoju knjigu „Majstor fotografije“ (Фотомастер). Nju je 2001. godine objavio „Jupiter-Ipeks“, Moskva (Юпитер-Импэкс). Pošto je bila reč o dokumentu iz otvorenih izvora neko ju je jednostavno skenirao i ona je krenula na svoj viralni put koji još traje, zadivljujući svet. O njoj u Svetlaninoj knjizi nikakvih podataka nije bilo osim što ju je pratila još jedna fotografija ogromnog, starinskog aparata koji, kako se kasnije ispostavilo, s tom fotografijom nema dodirnih tačaka.
Pažljivim profesionalcima ona nije promakla i počela je da se širi fama. Da bi se nekom umetničkom delu čovek divio, on mora znati minimum zanatskih tajni i veština pomoću kojih je ono nastalo. Na fotografiji sve je bilo savršeno jasno i pregledno, ako se setimo da je rađena na nivou poznavanja tehnologije materijala od pre više od jednog veka. Čak i danas takve velike fotografije („totali“) ne snimaju se jednim kadrom, već se pribegava tehnici foto-kolaža, kada se delovi snimaka obrađuju u foto-redaktoru. To je uobičajena praksa prilikom snimanja freski ili unutrašnjosti monumenatalnih zdanja. A ovom fotografu to je uspelo jednim snimkom!
Ko je taj neverovatni čovek?
Nažalost, nema podataka o autoru. Svejedno, može se s pravom tvrditi da je reč o vrhunskom profesionalcu, a svakako zaljubljeniku koji je postigao podvig. Ne zna se koju je opremu koristio. Godina 1903, ispisana uz fotografiju, prihvaćena je kao godina nastanka; način izrade pozitiva pritom odgovara fotografskim postupcima tog vremena. Pozitiv je izazvan na najskuplji način – kontaktiranjem sa staklenog negativa. Podsetimo da su donedavno u štamparijama reprofotografi tokom pripreme koristili tehniku kontaktnog kopiranja kada se originalni negativ (u odnosu 1:1) vakuum postupkom priljubi uz neosvetljen film i tako eksponira. Sam negativ je, po svoj prilici, nastao po narudžbini, a nije isključeno ni to da ga je sam maestro sastavio. Mnogi istoričari su to smesta pripisali upotrebi najvećeg do tada najpravljenog foto-aparata, „Mamuta“ (Mammoth Camera).
Navodno, tom kamerom stvoreno je ovo delo. Međutim, to ne odgovara istini. Ako je fotografisano velikom kamerom, to sigurno nije bila kamera koju je konstruisao Džordž Lorens (čikaški fotograf George R. Lawrence). Snimak je naručila železnička kompanija „Čikago i Alton“ (Chicago & Alton Railway) kako bi predstavili svoj luksuzni voz u prirodnoj veličini. Koristila je velike staklene ploče širine 2,4 metra, a opsluživalo ju je 15 ljudi. Dobijena fotografija duga 2,4 metra izazvala je senzaciju na Pariskoj izložbi 1900. godine, gde su je pratile neverica i brojne kontroverze. Moguće je da se autor samostalno dosetio istog postupka i napravio za tu priliku kameru i to, kako vidimo, uspešno.
Na većinu pitanja u vezi s ovom fotografijom odgovora nema. Do čega su istraživači ipak stigli? Prema svedočenju jednog od daljih rođaka jednog od fotografisanih gardista, ona je nastala povodom penzionisanja komandanta puka. Napravljene su tribine, vojska je postrojena, raspoređena, i fotografu je ostalo da simbolično kaže „ptičica“. Kako je proverena autentičnost ove tvrdnje? Unuk tog vojnika sačuvao je drugu fotografiju s kojom nije bilo teško uraditi poređenje i utvrditi da je ista ličnost u pitanju. Pri tom je i jedan detalj odlučujuće svedočio o autentičnosti. Pripreme za snimanje su trajale dugo i bile su naporne. Kada je fotograf komandovao da se zauzme poza, vojnik je sakrio cigaretu u šaci, a nije stigao da ispusti dim. Plašio se da ne zamagli vazduh ispred sebe. Tako je opisao svojim potomcima trenutak sa snimanja. Fotografija to veoma lepo ilustruje jer se vide blago naduveni obrazi u netipičnom položaju, ako ga uporedimo s licima oko njega.
Vraćamo se onome što me je motivisalo da napišem ovu crticu. Godine 2006. reditelj i dokumentarista Boris Liznev (Борис Александрович Лизнев) snimio je navedeni film. On se toliko oduševio snimkom da je prikupio sve poznate informacije o njemu, pa one sada kruže kosmosom interneta. I danas, posle 123 godine, ostaje divljenje izazvano još uvek nerazjašnjenim majstorstvom anonimnog umetnika. Od takvih kockica nastaje mozaik majstorstva, a za njega ne postoji receptura kao za filmsku traku.
