Hladni rat nije bio samo politički sukob dve supersile, gomilanje tenkova u Evropi i nuklearne rakete u silosima. Najveći deo tehnološke trke odvijao se daleko od javnosti, u zatvorenim laboratorijama, tajnim bazama, konstruktorskim biroima i programima čije postojanje ponekad nije priznato decenijama.
Dok su političari govorili o ravnoteži snaga, inženjeri su pokušavali da naprave avion koji radar gotovo ne vidi, satelit koji fotografiše teritoriju protivnika iz orbite, podmornicu koja može da pobegne torpedu i sistem koji prati čitavu flotu sa stotinama kilometara iznad Zemlje.
Neke ideje postale su temelji savremenog ratovanja. Nekoliko projekata završilo se kao tehnološki ćorsokak, ali su njihovi materijali, računari, senzori, pogonski sistemi i iskustva kasnije završili u potpuno drugačijim platformama.
Pojedini programi bili su toliko ekstremni da i danas više liče na vojnu naučnu fantastiku nego na projekte koji su zaista dobili novac, prototipove i poligone. Zbog toga lista ne može da bude sastavljena samo od uspešnog oružja koje je ušlo u masovnu upotrebu. Na njoj se nalaze američki i sovjetski projekti, od CORONA satelita i Have Blue demonstratora do Almaz vojne stanice i podmornice Projekta 705 Lira.
Zajedničko im je da su pokušavali da reše probleme koji su i danas u centru vojne tehnologije: kako videti protivnika pre nego što on vidi vas, kako sakriti platformu, kako automatizovati donošenje odluka i kako udariti sa udaljenosti sa koje protivnik teško može da odgovori.
CORONA: Satelit koji je prestao da nagađa koliko raketa ima Sovjetski Savez
Pre CORONA programa Vašington je veliki deo strateške slike Sovjetskog Saveza dobijao iz izviđačkih letova, uključujući rizične misije aviona U-2. Takav način prikupljanja podataka postao je politički izuzetno opasan nakon obaranja aviona Frensisa Gerija Pauersa 1960. godine.
CORONA je ponudila potpuno drugačije rešenje: kameru iznad atmosfere.
Program je odobren još 1958, a prvi potpuno uspešan let izveden je u avgustu 1960. godine nakon niza neuspeha. Satelit nije mogao digitalno da pošalje fotografiju na Zemlju. Snimci su nastajali na filmu, koji je zatim smeštan u kapsulu, izbacivan iz orbite i spuštan padobranom, dok su ga posebno opremljeni avioni hvatali u vazduhu.
Prva uspešna misija vratila je oko 3.000 stopa filma, više nego što je do tada prikupljeno svim preletima U-2 zajedno, i snimila približno 1,65 miliona kvadratnih milja sovjetske teritorije. CORONA je pomogla da se razbije tadašnja predstava o navodnom ogromnom sovjetskom “raketnom jazu” i postavila osnovni model strateškog fotografskog izviđanja iz orbite. Program je trajao gotovo 12 godina i obuhvatio 145 misija.
Današnji elektrooptički vojni sateliti više ne bacaju film iz svemira, ali je ista ideja postala nezaobilazna: strateško izviđanje mora biti neprekidno, globalno i dovoljno udaljeno da protivnik ne može jednostavno da obori izviđački avion.
Have Blue: Ružni mali avion iz kojeg je nastao stelt
F-117 Nighthawk nije nastao iznenada. Pre njega postojao je Have Blue, demonstrator toliko neobičnog izgleda da iz sadašenjeg ugla deluje kao loše sastavljen model aviona.
Razlog za njegove oštre, fasetirane površine nije bila aerodinamika već radar. Američki inženjeri pokušavali su da oblikuju avion tako da elektromagnetne talase odbija u pravcima iz kojih se što manji deo energije vraća protivničkoj anteni.
DARPA je tokom sedamdesetih pokrenula istraživanja nakon procene da sovjetske integrisane mreže PVO ozbiljno ugrožavaju američku taktičku avijaciju. Lockheed je izgradio dva Have Blue demonstratora, a prvi let izveden je krajem 1977. godine.
Program je kombinovao oblikovanje radi smanjivanja radarskog odraza, materijale koji apsorbuju radarske talase, zaštitu usisnika, smanjivanje infracrvenog potpisa i nove računarske metode proračuna. Have Blue je direktno doveo do F-117, dok je naredni, još neobičnijeg dizajna, Tacit Blue otvorio put ka drugačijem oblikovanju koje će se pojaviti na B-2.
Stelt je od tada prešao sa eksperimentalnog aviona na lovce, bombardere, rakete, bespilotne letelice i ratna plovila.
Project AZORIAN: CIA je pokušala da ukrade podmornicu sa pet kilometara dubine
Kada je sovjetska podmornica K-129 nestala u Pacifiku 1968. godine, Sovjetski Savez nije uspeo da pronađe olupinu. Amerikanci jesu.
K-129 bila je podmornica klase Golf II sa balističkim raketama, a njen trup, rakete, kriptografska oprema i dokumentacija predstavljali su potencijalno obaveštajno blago. Problem je bio što je ležala na dubini od približno pet kilometara.
CIA je zato pokrenula Project AZORIAN i izgradila Hughes Glomar Explorer. Javnosti je predstavljen kao plovilo Howarda Hughesa namenjeno dubokomorskom rudarenju, dok je njegov pravi zadatak bio da ogromnim sistemom za hvatanje podigne deo sovjetske podmornice sa okeanskog dna.
Operacija 1974. godine uspela je samo delimično jer se veliki deo zahvaćenog trupa tokom podizanja odlomio i ponovo potonuo. Sam pokušaj zahtevao je tehnologije dubokomorskog pozicioniranja, ogromnih hidrauličkih sistema i manipulacije izuzetno velikim teretom na dubinama koje su tada predstavljale krajnju granicu inženjerstva.
Iz afere je nastao i čuveni “Glomar response”, formulacija prema kojoj država ne može “ni da potvrdi ni da negira” postojanje poverljive operacije.
A-12 OXCART: Pre SR-71 postojao je još tajniji avion
SR-71 Blackbird postao je naširoko poznat tokom Hladnog rata, ali je njegova tehnološka osnova nastala u mnogo misterioznijem CIA programu OXCART.
A-12 je Lockheed počeo da razvija krajem pedesetih kao naslednika U-2. Cilj je bio jasan: napraviti izviđački avion koji će leteti toliko visoko i brzo da će njegovo presretanje postati izuzetno teško.
Rezultat je bio avion sposoban za kontinuirani let brzinom oko 3,2 maha na visini od približno 90.000 stopa. Takve performanse zahtevale su pionirski rad sa titanijumom, posebno gorivo i maziva, sisteme hlađenja, elektronske protivmere, navigaciju, zaštitu pilota i konstrukciju koja je morala da podnese ekstremno zagrevanje pri velikim brzinama.
Dovoljno je samo da pogledate fotografije i odmah vam je jasno da su upravo rešenja razvijena za A-12 kasnije omogućila SR-71. OXCART je takođe pokazao da velika brzina sama više nije dovoljna, pa je konstrukcija već sadržala rane pokušaje smanjivanja radarskog potpisa.
Project Pluto: Nuklearni motor za krstareću raketu iz najgorih noćnih mora
Project Pluto bio je jedan od onih projekata kod kojih pitanje nije samo da li nešto može da se napravi, već šta se događa kada inženjeri zaista uspeju.
Sjedinjene Države želele su nuklearni ramjet za SLAM, ogromnu supersoničnu krstareću raketu praktično neograničenog dometa. Reaktor bi neposredno zagrevao vazduh koji prolazi kroz motor i stvarao potisak bez klasičnog goriva za krstareći deo leta.
Takva raketa mogla bi dugo da ostane u vazduhu, leti na maloj visini i nosi više nuklearnih bojevih glava prema različitim ciljevima. Problem je bio očigledan: u srcu projektila nalazio bi se nezaštićen nuklearni reaktor, a izduvni tok nije bio zamišljen kao čist i bezopasan.
Program je ipak otišao daleko dalje od crteža. Reaktori Tory II-A i Tory II-C zaista su izrađeni i testirani u Nevadi. Project Pluto otkazan je 1964. godine, kada su interkontinentalne balističke rakete već nudile jednostavniji način izvođenja strateškog nuklearnog udara.
Pluto nije postao operativno oružje, ali je pokazao koliko daleko mogu da odu istraživanja kompaktnih reaktora, visokotemperaturnih materijala i nuklearnog pogona kada gotovo ne postoje ograničenja troškova i rizika.
POPPY: Sateliti koji nisu gledali Sovjete, već ih slušali
Fotografija je pokazivala gde se nalazi baza ili raketa. Radio-emisija mogla je da otkrije da je radar uključen, gde se nalazi ratno plovilo i kakav sistem protivnik koristi.
POPPY je zbog toga predstavljao drugačiju vrstu orbitalnog izviđanja. Program Naval Research Laboratory i NRO-a počeo je 1962. godine kao naslednik sistema GRAB i tokom sedam misija prikupljao elektromagnetne emisije iz Sovjetskog Saveza i njegovih vojnih sistema.
Poseban značaj imao je za praćenje radara i sovjetskih pomorskih snaga. Umesto fotografisanja plovila, satelit je mogao da registruje elektromagnetni trag njegovih senzora.
NRO danas otvoreno navodi da su upravo ovakvi programi pretvorili orbitalni SIGINT iz eksperimentalnog dodatka u jedan od ključnih strateških, a kasnije i taktičkih izvora obaveštajnih podataka.
Današnje satelitsko elektronsko izviđanje koristi neuporedivo naprednije prijemnike i obradu signala, ali osnovni posao ostao je prepoznatljiv: pronaći protivnika prema onome što emituje.
Project Iceworm: 600 nuklearnih raketa ispod Grenlanda
Plan je zvučao jednostavno samo na karti: iskopati ogromnu mrežu tunela unutar grenlandskog ledenog pokrivača i u njoj sakriti stotine nuklearnih raketa čije položaje protivnik ne bi mogao pouzdano da prati.
Project Iceworm predviđao je mrežu dovoljno veliku za oko 600 raketa raspoređenih na različitim mestima ispod leda. Camp Century poslužio je kao eksperimentalna baza za proveru života, energetike i građevinskih radova u takvim uslovima.
Baza je bila ukopana u led i koristila mali nuklearni reaktor. Problem je došao iz samog materijala koji je trebalo da je štiti: grenlandski led nije bio nepomična masa. Njegovo stalno kretanje deformisalo je tunele i pokazalo da bi održavanje ogromne raketne mreže bilo praktično neizvodljivo.
Iceworm nikada nije stigao do raspoređivanja raketa. Planovi su govorili o čak 600 projektila, 60 centara za lansiranje i području mreže tunela površine desetina hiljada kvadratnih milja.
Njegov značaj danas nije u tome što vojske ponovo planiraju iste tunele, već u problemu koji se vratio sa militarizacijom Arktika: kako održavati, snabdevati i sakriti strateške sisteme u jednom od najtežih okruženja na planeti.
Almaz: Sovjetska vojna stanica sa topom u svemiru
Sovjetski program Almaz pokazuje koliko je malo nedostajalo da vojna upotreba ljudskih posada u orbiti postane mnogo važniji deo Hladnog rata.
Razvoj tajne vojne svemirske stanice počeo je šezdesetih. Almaz je trebalo da omogući posadi neposredno fotografsko izviđanje, posmatranje vojnih ciljeva i upravljanje obaveštajnim operacijama iz orbite.
Tri stanice lansirane su tokom sedamdesetih pod oznakama Saljut 2, Saljut 3 i Saljut 5, čime je njihova vojna priroda prikrivena unutar šireg sovjetskog programa svemirskih stanica. NASA potvrđuje da je Almaz bio tajni vojni projekat i da je njegova konstrukcija snažno uticala na kasniji razvoj sovjetskih orbitalnih stanica.
Najbizarniji deo bio je top kalibra 23 mm postavljen na Saljut 3. Oružje je bilo fiksirano, pa je za nišanjenje bilo potrebno okretati čitavu stanicu. Top je na kraju zaista isproban u orbiti nakon odlaska posade.
Današnje vojne svemirske arhitekture uglavnom su automatizovane, ali Almaz je još sedamdesetih otvorio pitanja koja su ponovo aktuelna: zaštita satelita, napadi u orbiti, vojno izviđanje iz svemira i mogućnost fizičkog sukoba između orbitalnih sistema.
US-A/RORSAT: Sovjetski nuklearni sateliti lovili su flote sa orbite
Pronalaženje američke udarne grupe nosača aviona na ogromnom okeanu predstavljao je Sovjetima problem. Raketa velikog dometa nema mnogo vrednosti ukoliko ne zna gde se cilj nalazi.
Sovjetski odgovor bio je US-A, na Zapadu poznat kao RORSAT, orbitalni radarski sistem namenjen pronalaženju ratnih plovila na moru.
Radar zahteva mnogo električne energije. Sateliti su istovremeno morali da lete relativno nisko kako bi dovoljno snažno osvetlili površinu i primili povratni signal. Veliki solarni paneli na takvoj orbiti stvarali bi dodatne probleme, pa su Sovjeti deo US-A satelita napajali malim nuklearnim reaktorima BES-5. Program je od kraja šezdesetih do osamdesetih uključivao desetine lansiranja.
Sistem je imao i ozbiljnu cenu. Kosmos 954 se 1978. nekontrolisano vratio u atmosferu i rasuo radioaktivne ostatke iznad Kanade, što je pretvorilo tajni vojni program u međunarodni incident.
Današnje konstelacije za nadzor mora koriste savremenije radare, optičke senzore, elektronsko izviđanje i ogromnu računarsku obradu, ali cilj je isti kao kod RORSAT-a: održavati dovoljno preciznu sliku položaja protivničke flote da oružje dugog dometa dobije upotrebljive podatke.
Projekat 705 Lira: Podmornica kojom je upravljao mali tim i ogromna količina automatike
Dok su Amerikanci eksperimentisali sa steltom i orbitalnim izviđanjem, sovjetski konstruktori pokušali su da naprave nešto podjednako radikalno ispod površine mora.
Projekat 705 Lira, u NATO-u poznat kao klasa Alfa, zamišljen je kao veoma mala i ekstremno brza nuklearna lovačka podmornica. Titanijumski trup smanjivao je masu, dok je kompaktni reaktor sa tečnim metalom omogućavao ogromnu snagu u relativno malom prostoru.
Podmornica je mogla da dostigne oko 41 čvor i do pune brzine ubrza za približno minut. Još neobičniji deo bio je stepen automatizacije. Kontrola pogona, navigacije, oružja i velikog dela tehničkih sistema objedinjena je u centralnom komandnom mestu, što je omogućilo posadu višestruko manju od tadašnjih velikih nuklearnih podmornica.
Cena takvog skoka bila je ogromna. Reaktori sa tečnim metalom bili su komplikovani za održavanje, automatika je bila daleko ispred standarda sovjetske flote, titanijum skup za obradu, a čitava klasa zahtevala je posebnu logistiku.
Lira zato nije postala model koji su sve buduće podmornice jednostavno kopirale. Ideja koja se iza nje nalazila ipak nije nestala: što više funkcija preneti na automatizovane sisteme, smanjiti broj ljudi koji moraju fizički da upravljaju svakim uređajem i koncentrisati informacije u centralnom borbenom sistemu.
Današnje podmornice rade upravo sa mnogo većim stepenom integracije senzora, automatizacije i centralizovanog upravljanja nego generacije koje su prethodile Projektu 705. Sovjetski pokušaj iz šezdesetih jednostavno je krenuo tim putem mnogo ranije nego što su materijali, reaktori i elektronika mogli lako da ga prate.
