Rat protiv Irana više se ne vodi samo bombarderima, raketama i udarima na ciljeve širom Bliskog istoka. Jednako žestoka borba sada se vodi unutar Vašingtona, gde Bela kuća pokušava da pronađe izlaz iz sukoba koji je trebalo da pokaže američku nadmoć, a pretvorio se u skupu vojnu i političku zamku. Donald Tramp pred sobom ima tri scenarija, ali nijedan ne nudi brzu i čistu pobedu kakvu je njegova administracija najavljivala.
Proširenje rata traži još aviona, raketa, baza i novca, dok istovremeno povećava broj ciljeva koje Iran može da napadne. Prelazak na sankcije izgledao bi kao priznanje da meseci vazdušnih udara nisu naterali Teheran na kapitulaciju. Proglašenje ostvarenih ciljeva i povlačenje omogućilo bi Beloj kući da proglasi pobedu, ali bi Iran ostao na nogama, sa vojskom, raketnim kapacitetima i političkim sistemom koji Vašington nije uspeo da slomi.
Dok se razmatra način da se rat završi bez javnog priznanja neuspeha, Pentagon je promenio način prikazivanja američkih gubitaka, a podaci o broju preostalih raketa protivvazdušne odbrane postali su pitanje nacionalne bezbednosti. Javnosti se govori da municije ima dovoljno, vojnim komandantima se dostavljaju znatno ozbiljnije procene, dok se poginuli i ranjeni premeštaju iz jedne statističke kolone u drugu. Rat se tako ne smanjuje na terenu, već na internet stranici Pentagona.
Tri izlaza iz rata u kojem nijedna opcija nije pobeda
Prema izveštaju Njujork tajmsa, Trampova administracija razmatra tri osnovna pravca za nastavak politike prema Iranu.
Prvi scenario predviđa novu eskalaciju. Američka vojska bi proširila vazdušnu kampanju, povećala broj ciljeva i pokušala da dodatnim udarima oslabi iranske raketne, vojne, energetske i komandne kapacitete.
Takva operacija ne bi bila samo nastavak prethodnih napada. Pentagon bi morao da zaštiti desetine baza, aerodroma, luka, komandnih centara i diplomatskih objekata raspoređenih od Iraka i Jordana do Bahreina, Kuvajta, Katara, Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Iran je već pokazao da može da uzvrati po širokom prostoru. Svako širenje američke kampanje povećava broj mogućih iranskih ciljeva, ali i potrošnju raketa Patriot, THAAD i SM-3 potrebnih za zaštitu američkih snaga i saveznika.
Druga opcija podrazumeva vraćanje ekonomskom pritisku, nove sankcije, blokade i pokušaj da se Teheran prinudi na ustupke bez ulaska u još skuplju fazu rata. Takav potez bi Vašingtonu omogućio da smanji vojnu potrošnju, ali bi istovremeno otvorio pitanje šta je višemesečno bombardovanje stvarno postiglo.
Treći scenario je politički najprivlačniji i propagandno najjednostavniji. Bela kuća bi saopštila da su glavni ciljevi ostvareni, proglasila operaciju uspešnom i počela postepeno povlačenje američkih snaga.
Problem tog izlaza je Iran koji nije poražen. Teheran bi mogao da predstavi sopstveni opstanak, nastavak raketnih udara i očuvanje ključnih vojnih kapaciteta kao dokaz da su Sjedinjene Države odustale jer nisu mogle da izdrže cenu dugotrajnog rata.
Njujork tajms ocenjuje da je Tramp, uprkos kontroli nad najmoćnijom vojnom silom sveta, naišao na granice američke moći. Bela kuća može da uništava ciljeve i nanosi ogromnu štetu, ali ne može jednostavno da natera državu veličine Irana da prihvati svaki zahtev Vašingtona.
Takva situacija navodno povećava Trampovu frustraciju i čini njegove odluke sve nepredvidivijim. Predsedništvo koje je trebalo da bude obeleženo brzom demonstracijom sile postepeno postaje progutano ratom bez jasno definisanog kraja.
Saudijcima potpisan sporazum, pa ispostavljen novi uslov
Haos u američkoj politici prema Bliskom istoku najbolje se video na primeru sporazuma o civilnoj nuklearnoj saradnji sa Saudijskom Arabijom, koji već sam po sebi ruši opravdanje za agresiju nad Iranom.
Američki i saudijski zvaničnici potpisali su sporazum na kojem se radilo godinama i koji je trebalo da otvori put za izgradnju saudijskih nuklearnih postrojenja uz američku tehnologiju. Manje od 24 sata kasnije Tramp je javno dodao novi uslov: Rijad mora da pristupi Avramovim sporazumima i uspostavi odnose sa Izraelom.
Uslov nije bio deo tek potpisanog dokumenta, a saudijska strana navodno je bila zatečena promenom pravila odmah posle završetka pregovora. Bela kuća je zatim potvrdila da bez saudijskog priznanja Izraela nema ni sprovođenja nuklearnog sporazuma.
Bivši američki diplomata Aron Dejvid Miler ocenio je da je Tramp takvim potezom istovremeno ponovo otuđio Saudijce, zadovoljio Benjamina Netanjahua i dao Iranu snažan argument da se dogovori sa Vašingtonom mogu promeniti čim više ne odgovaraju američkoj unutrašnjoj ili savezničkoj politici.
Poruka Teheranu sada je jasna. Čak ni dokument dogovaran gotovo 18 meseci ne mora da preživi jedan dan ukoliko predsednik naknadno odluči da mu doda politički uslov koji u pregovorima nije postojao. Iran sada može da koristi saudijski primer kao dokaz da američki sporazum nije završetak pregovora, već privremena stanica do sledećeg zahteva.
Četvorica poginulih i 207 ranjenih premešteni u novu kolonu
Pentagon je u međuvremenu promenio način vođenja statistike o američkim gubicima.
Četvorica poginulih vojnika i 207 ranjenih, evidentirani posle obnove borbi 7. jula, uklonjeni su iz glavne kategorije rata sa Iranom i prebačeni u novu rubriku nazvanu „Prekomorske operacije“, prenosi AP.
Pre izmene je sistem Pentagona prikazivao 18 poginulih i 482 ranjena. Posle prepakivanja podataka, broj žrtava u kategoriji rata sa Iranom pao je na 14 poginulih i 420 ranjenih, iako nijedan čovek nije vaskrsao, niti je ijedna povreda nestala.
Ukupan bilans rata time nije smanjen. Promenjen je naziv kolone u kojoj se deo žrtava nalazi.
Pentagon je govorio o privremenim poremećajima podataka i prilagođavanju sistema, ali nije ponudio jasno objašnjenje zašto vojnici poginuli i ranjeni tokom nastavka sukoba sa Iranom više nisu prikazani u istoj ratnoj kategoriji.
Nova klasifikacija obuhvata događaje posle 7. jula, kada su se borbe nastavile nakon kratkog prekida vatre. Upravo razdvajanje prve i druge faze rata može imati i pravnu težinu, jer Bela kuća pokušava da obnovljene operacije predstavi kao novu celinu, odvojenu od prvobitne kampanje i rokova koje propisuje američki Zakon o ratnim ovlašćenjima.
Američki novinari i zakonodavci već upozoravaju da je praćenje stvarnog broja gubitaka postalo znatno teže. Pentagon mesecima održava malo javnih brifinga, dok se podaci o strategiji, incidentima, ranjenima i stanju jedinica objavljuju parcijalno i sa zakašnjenjem.
Broj preostalih raketa postao pretnja nacionalnoj bezbednosti
Još veći problem za Belu kuću predstavlja stanje američkih zaliha raketa presretača.
Vol Strit žurnal piše da je Tramp zaustavio novu veliku vazdušnu kampanju protiv Irana dok vojni vrh procenjuje koliko je raketa Patriot i THAAD ostalo i koliko bi nova dvonedeljna operacija ugrozila sposobnost SAD da zaštite baze na Bliskom istoku i odgovore na neku novu krizu u Aziji.
Pentagon je već bio pripremio intenzivan talas udara koji je trebalo da traje do dve nedelje. Operacija je predstavljena kao odložena zbog davanja šanse diplomatiji, ali su procene zaliha presretača bile jedan od glavnih razloga za zaustavljanje nove faze rata.
General Den Kejn upozorio je Belu kuću na ozbiljan pad raspoloživih raketa Patriot i THAAD. Vojni vrh je podeljen oko pitanja koliko je stanje kritično, ali više niko ne spori da se rakete troše mnogo brže nego što američka industrija može da ih nadoknadi.
Prema podacima koje prenosi Vol strit žurnal, tokom sukoba je lansirano više od 1.500 raketa Patriot, a operativne rezerve pale su ispod 1.000 komada. Procene govore da je od približno 2.330 raspoloživih raketa iskorišćeno između 1.060 i 1.430, zavisno od toga koje varijante i zalihe ulaze u obračun.
Sistemi THAAD potrošili su količinu raketa koja odgovara približno 80 odsto ranije raspoloživih operativnih zaliha, dok je kod raketa SM-3 potrošena više od polovine količine spremne za upotrebu.
Takve brojke objašnjavaju zašto američka komanda sve češće mora da procenjuje koje ciljeve vredi braniti, a koje projektile propustiti. Nijedna protivvazdušna odbrana nema neograničenu municiju, posebno kada protivnik šalje balističke rakete, krstareće projektile i dronove u velikim talasima.
Bela kuća je od medija zatražila da ne objavljuju ažurirane podatke o zalihama, uz obrazloženje da bi njihovo otkrivanje predstavljalo pretnju nacionalnoj bezbednosti. Istovremeno, Tramp javno tvrdi da Sjedinjene Države imaju više nego dovoljno municije, dok američki ambasador pri UN Majk Volc poručuje da bi ljudi koji objavljuju podatke o nestašicama trebalo da završe u zatvoru.
Iran ne mora da zna tačan broj raketa u svakom skladištu da bi razumeo osnovnu računicu. Dovoljno je da nastavi da primorava američku vojsku da na znatno jeftinije projektile troši skupe presretače čija proizvodnja traje godinama.
Trampove tri opcije zato nisu samo političke. Njih određuje broj raketa na policama, broj vojnika koje Pentagon pokušava da rasporedi po različitim statističkim kategorijama i sposobnost američke industrije da nadoknadi ono što je već potrošeno.
Nova velika kampanja protiv Irana bila je pripremljena za dve nedelje borbi. Zaustavljena je pre nego što je počela, dok Bela kuća pokušava da utvrdi koliko bi raketa ostalo posle njenog završetka.
Zanimljivo, slika o problemima i kontroverzama američke kampanje protiv Irana ne pojavljuje se kroz iranske izvore, već kroz američki medijski prostor koji je u velikoj meri neprijateljski nastrojen prema Trampu. Izvori ne brane Teheran, već koriste rat kao dodatni front unutrašnje borbe u Vašingtonu.
