Video improvizovanog ramenog lansera za avionsku raketu S-8 već neko vreme kruži društvenim mrežama, a snimljeni eksperiment završava se upravo onako kako njegova konstrukcija nagoveštava. Ruski vojnici postavili su raketu kalibra 80 milimetara u metalnu cev, dodali električno paljenje, dva rukohvata i štit napravljen od četiri drvene daske.
Na sredini štita ostavljen je mali otvor za nišanjenje, preko kojeg je pričvršćen providni plastični ekran. Električna kutija, verovatno sa baterijom, postavljena je sa strane, dok kabl vodi do zadnjeg dela cevi i motora rakete. Okidač se, prema onome što se vidi na snimku, nalazi na prednjem rukohvatu. Konstruktor pre probe uverava prisutne da je uređaj „apsolutno bezbedan“, uz ogradu da se tek proverava može li S-8 uopšte da bude lansirana sa ramena.
Strelac zatim podiže cev, naslanja je na rame i aktivira raketu. S-8 izlazi iz lansera, drveni štit udara vojnika u lice, čitava konstrukcija mu izleće iz ruku, a on nestaje iz kadra. Kamera bez prekida nastavlja da prati let projektila, kao da je ishod na lansirnom položaju bio manje zanimljiv od činjenice da je raketa zaista poletela.
Štit je postavljen upravo tamo gde izlaze gasovi
Osnovni problem nije bio u tome da li se motor S-8 može električno aktivirati iz obične cevi. Raketa ima sopstveni motor na čvrsto gorivo i, pod odgovarajućim uslovima, napustiće gotovo svaki dovoljno širok i čvrst lanser.
Problem je nastao iza rakete. Motor S-8 radi približno 0,7 sekundi i razvija oko 5.800 njutna potiska. Vreli gasovi izlaze velikom brzinom iz zadnjeg dela cevi, zbog čega prostor iza pravilno konstruisanog lansera mora da ostane potpuno otvoren.
Drveni štit na improvizovanoj konstrukciji postavljen je neposredno uz putanju izduvnih gasova. Umesto da zaštiti strelca, primio je deo njihovog udara i naglo krenuo unazad, pravo prema njegovom licu.
Lanser nije proizveo klasičan trzaj kao puška ili top. Rakete ovog tipa same stvaraju potisak, ali je loše postavljen štit pretvorio mlaz iz motora u silu koja je čitavu napravu istrgla iz ruku operatera.
Raketa je zato radila prema projektu. Improvizovani lanser nije.
Avionska raketa četiri puta brža od RPG-22
S-8 je sovjetska porodica nevođenih raketa kalibra 80 milimetara, razvijena tokom sedamdesetih godina. Najčešće se lansira iz višecevnih blokova postavljenih na borbene avione i helikoptere, među kojima je i Su-25.
U zavisnosti od verzije, S-8 nakon lansiranja dostiže brzinu od približno 450 metara u sekundi, dok su pojedine varijante još brže. Projektil RPG-22, konstruisan od početka za lansiranje sa ramena, izlazi brzinom od približno 130 metara u sekundi.
Razlika nije samo u brzini. Fabrički rameni protivoklopni sistemi projektovani su tako da se izduvni gasovi bez prepreke izbace iza strelca, uz pažljivo određenu masu, ravnotežu i položaj rukohvata.
S-8 nikada nije zamišljena da čovek nosi njenu lansirnu cev na ramenu. Raketa se ispaljuje iz metalnih blokova čvrsto pričvršćenih za avion, helikopter ili kopneni nosač koji može da podnese vibracije, toplotu i dejstvo gasova.
Bojeva glava od 3,6 kilograma na ramenu jednog vojnika
Najrasprostranjenija varijanta S-8KOM ima početnu masu od približno 11,2 kilograma. Njena kumulativno-fragmentaciona bojeva glava teška je oko 3,6 kilograma i namenjena je dejstvu po oklopljenim vozilima, ljudstvu i lakim utvrđenjima.
Postoje i verzije sa drugačijim bojevim glavama, uključujući visokoeksplozivne, fragmentacione, zapaljive i specijalizovane projektile za različite ciljeve. Dovođenje takve rakete neposredno uz glavu i rame operatera ostavlja vrlo malo prostora za grešku pri paljenju, pucanju cevi ili nepravilnom radu motora.
Snimak ne pokazuje šta se dogodilo sa strelcem nakon pada. Nije poznato da li je zadobio povrede lica, glave ili ramena, niti da li je posle prve probe izvedeno još lansiranja sa izmenjenom konstrukcijom.
Reakcija osobe koja snima posebno je upadljiva. Kamera mirno prati raketu, bez naglog okretanja prema vojniku kojeg su lanser i štit upravo odbacili iz kadra. Takvo ponašanje ostavlja utisak da je rezultat bio iznenađenje prvenstveno za čoveka koji je držao napravu.
S-8 se već koristi sa kopnenih lansera
Prebacivanje avionskih raketa na zemaljske nosače nije nova pojava. Ruske i ukrajinske snage koriste različite improvizovane višecevne sisteme sa avionskim blokovima S-8 postavljenim na kamione, oklopna vozila i prikolice.
Takvi sistemi pretvaraju raspoložive zalihe avionskih raketa u laki višecijevni raketni lanser. Preciznost je ograničena, ali salva može da pokrije širi prostor i podrži pešadiju bez angažovanja aviona ili helikoptera.
Obe strane koriste i indirektno lansiranje S-8 iz vazduha. Avion ili helikopter podiže nos, ispaljuje salvu po balističkoj putanji i odmah se povlači, ostajući što kraće izložen protivvazdušnoj odbrani. Takav način gađanja manje je precizan od direktnog napada, ali omogućava dejstvo sa veće udaljenosti.
Jedna cev postavljena na stabilan nosač ili stativ mogla bi da bude upotrebljiva protiv utvrđenja, vozila ili položaja na poznatoj udaljenosti. Slična improvizovana rešenja već postoje za pojedinačno lansiranje raketa „Grad“, pri čemu operater aktivira projektil sa zaklona i bez neposrednog kontakta sa lanserom.
Prenosiva varijanta mogla bi da se rastavi i donese do položaja koji vozilo ne može da dosegne. Električno daljinsko paljenje, otvoren prostor iza cevi i čvrst oslonac uklonili bi potrebu da vojnik drži aktivnu raketu neposredno pored lica.
Prema navodima koji prate snimak, ovo je prvi dokumentovani ruski pokušaj da se S-8 ispali direktno sa ramena. Slične avionske rakete godinama se koriste na improvizovanim kopnenim lanserima u Africi i na Bliskom istoku, ali ni tamošnji konstruktori uglavnom ne postavljaju drveni štit između strelca i mlaza raketnog motora.
Neka probaju sa onom od 107 mm ili barem od 57 mm.