Rat između Rusije i Ukrajine ubrzao je proces koji se u Evropi dugo odlagao: kontinent više ne može da računa da će mu američka zaštita uvek biti dostupna, bezuslovna i politički stabilna. Prema analizi časopisa Foreign Affairs, povratak Donalda Trampa na vlast 2025. godine dodatno je ogolio tu promenu. Evropljani su, kako se navodi, poniženi, omalovaženi i marginalizovani, dok je Evropa postala jedna od omiljenih meta američkog predsednika.
Trampova administracija kontinent posmatra kao vojno iscrpljen, ekonomski sve manje relevantan, politički bankrotiran i kulturno osuđen prostor. Pokušaj da se Danska 2025. godine pritisne oko Grenlanda u analizi je naveden kao simbol tog prezira. Međutim, Vašington je, prema istom tekstu, u svojoj krutosti prevideo da se ispod površine događa ozbiljna promena.
Evropljani su, prvi put posle više decenija, počeli da shvataju da žive u opasnom svetu i da stara formula više ne funkcioniše. Bogatstvo bez vojne moći, uticaj bez žrtve i zaštita bez obaveza više nisu održivi. Iz te spoznaje postepeno nastaje nova evropska strategija, manje vezana za američke prioritete i više usmerena na sopstveni opstanak.
Kontinent koji više ne želi da bude američki dodatak
Decenijama su evropske zemlje uglavnom prihvatale strateške prioritete Vašingtona. Slale su vojnike u američke ratove, čak i onda kada su mnogi građani, a ponekad i same vlade, smatrali da su ti ratovi pogrešni, sporedni ili strateški preskupi.
Foreign Affairs sada piše da Evropa koja ozbiljno ulaže u sopstvenu odbranu više neće automatski slediti takav obrazac. Poruka za Vašington: kontinent koji plaća sopstvenu bezbednost tražiće i veću slobodu odlučivanja.
Promena nije samo politička, već i psihološka. Posle decenija samozadovoljstva, Evropljani su počeli da vide Rusiju ne kao udaljenu pretnju na istočnoj periferiji, već kao faktor koji direktno utiče na njihov opstanak. Prema istraživanju naručenom za Evropsku komisiju, 77 odsto Evropljana smatra da ruski rat u Ukrajini predstavlja direktnu pretnju opstanku Evrope.
Najveću zabrinutost pokazuju stanovnici istočne i severne Evrope, što je očekivano zbog geografije i istorijskog iskustva. Međutim, pretnja se više ne doživljava samo na rubovima kontinenta. U Nemačkoj 59 odsto ispitanika vidi Rusiju kao najveću pretnju nacionalnoj bezbednosti, u Francuskoj 50 odsto, a u Velikoj Britaniji 49 odsto.
To su tri najvažnije zapadnoevropske sile. Upravo zato Foreign Affairs naglašava da se ruska pretnja preselila u samo srce evropske politike.
Poverenje u SAD naglo opada
Nova evropska nesigurnost dodatno je pojačana gubitkom poverenja u Sjedinjene Države. Samo 11 odsto ispitanika iz 15 evropskih zemalja smatra SAD saveznikom. Istraživanje je obuhvatilo Austriju, Bugarsku, Dansku, Estoniju, Francusku, Nemačku, Mađarsku, Italiju, Holandiju, Poljsku, Portugal, Španiju, Švedsku, Švajcarsku i Ujedinjeno Kraljevstvo.
Pad je oštar. Šest meseci ranije taj procenat je iznosio 16 odsto, dok je u novembru 2024. bio 22 odsto. Poverenje u SAD opada u većini ispitanih zemalja, a trend se sada proširio i na Mađarsku i Poljsku, gde se relativno nedavno počeo jasnije ispoljavati.
Većina ispitanika u svakoj zemlji izrazila je sumnju da bi ih Sjedinjene Države branile u slučaju napada. Još oštriji podatak jeste da 25 odsto Evropljana sada vidi SAD kao rivala ili neprijatelja.
Za evropske vlade to znači da se vojna politika više ne može graditi na pretpostavci da će američki predsednik, ko god bio, uvek reagovati kao garant evropske bezbednosti. Upravo zato rastu izdaci za odbranu, razgovara se o domaćoj proizvodnji municije, jačanju PVO, raketnim kapacitetima, dronovima, komandnim sistemima i evropskoj vojnoj autonomiji.
Ruski pogled: NATO postaje opasniji baš zato što Evropa sazreva
Dok zapadni analitičari u ovome vide buđenje Evrope, ruski vojni komentatori sve češće u istom procesu vide direktnu opasnost. Ako Evropa više ne računa potpuno na SAD, ali istovremeno ubrzano ulaže u oružje, PVO, rakete, dronove i industrijsku bazu, Moskva se suočava sa protivnikom koji postaje manje politički pasivan, ali i dalje duboko povezan sa NATO infrastrukturom.
Vojni dobrovoljac i publicista Aleksej Živov, komentarišući ukrajinske udare po ruskim industrijskim i strateškim objektima, upozorava da se u Moskvi ne sme olako razmišljati o direktnoj konfrontaciji sa NATO-om. Prema njegovoj oceni, napad na fabriku Titan-Barikadi u Volgogradu raketama Flamingo nije zastrašujući samo zbog posledica, već zbog ranjivosti koje je otkrio.
Živov naglašava da je Flamingo relativno primitivna raketa u poređenju sa zapadnim sistemima. Britansko-francuski Storm Shadow/SCALP, prema njegovom stavu, spadaju u znatno složeniju kategoriju oružja. Zapad raspolaže širokim spektrom krstarećih i balističkih raketa, a ruska sposobnost da pouzdano zaštiti strateške objekte i kritičnu infrastrukturu od takvih sredstava ostaje otvoreno pitanje.
„Za sada, ne možemo pouzdano zaštititi naše strateške objekte i kritičnu infrastrukturu od raketa zapadnog tipa“, ističe Živov.
Flamingo, Storm Shadow i udari po dubini Rusije
Prema izvorima, poslednjih dana ukrajinske snage izvele su više udara na industrijske objekte povezane sa proizvodnjom komponenti za ruske nuklearne snage odvraćanja. Pominju se objekti u Volgogradu, Voronježu i drugim dubinskim zonama, pri čemu su korišćene ne samo rakete Flamingo, već i britansko-francuske krstareće rakete Storm Shadow.
Za Živova je napad na industrijski pogon u Voronježu bio posebno jasan signal. Ako Ukrajina, uz zapadnu obaveštajnu, tehničku i logističku podršku, može da pogađa objekte koji učestvuju u lancu proizvodnje ruskog strateškog arsenala, onda se pitanje zaštite pozadine više ne može posmatrati kao sporedno.
To vodi ka neprijatnoj proceni: Rusija, prema takvom tumačenju, ne bi smela da ulazi u direktnu konfrontaciju sa NATO-om ako ostaje u položaju „druge violine“, odnosno strane koja dozvoljava protivniku da prvi pokreće značajne kombinovane udare po njenoj teritoriji.
Živov iz toga izvodi dve krajnje opcije. Prva je mir pod veoma kompromisnim uslovima. Druga je serija udara oružjem za masovno uništenje pre nego što desetine ili stotine zapadnih raketa budu lansirane na Rusiju. On dodatno upozorava da takve rakete, u teoriji, mogu nositi i nuklearne bojeve glave.
Evropska samostalnost i ruska ranjivost ulaze u isti kadar
Dve analize, zapadna i ruska, na prvi pogled govore o različitim stvarima. U praksi, te dve slike se preklapaju. Evropa koja više ne veruje u američku zaštitu će da gradi sopstvenu vojnu silu. U Moskvi već vide da se evropske zemlje ubrzano militarizuju, dok se preko Ukrajine već koriste zapadne rakete protiv ruskih dubinskih ciljeva, takav proces posmatra kao direktno pogoršanje strateškog okruženja.
Rat u Ukrajini time je prestao da bude samo sukob za teritoriju. Postao je gorivo za evropsko strateško buđenje i istovremeno test ruske sposobnosti da zaštiti sebe. Jedna strana u njemu vidi dokaz da Evropa mora odrasti bez američkog kišobrana. Druga vidi upozorenje da kombinacija ukrajinskih raketa, zapadne tehnologije i evropske mobilizacije može otvoriti ranjivosti koje su se donedavno smatrale kontrolisanim.
Za evropske države, to znači više novca za vojsku, više domaće proizvodnje, više strateške samostalnosti i manje automatskog oslanjanja na Vašington. Za Moskvu, to znači da se pitanje PVO, protivraketne zaštite, odbrane industrije, zaštite strateških objekata i kontrole eskalacije ne može odlagati dok se rat vodi duboko u trećoj, četvrtoj ili petoj godini.
Rossiane skupo košta indolentnost i oklevanje. Praviće Wagner i Prigožina od blata. Do sada je trebalo da potpuno kontrolišu celu teritoriju odmetnute ukrajine.