Ukrajinski „Flamingo“ leti koritima Volge i Kame: zašto ruski radari ne vide raketu FP-5

Ukrajinska teška krstareća raketa FP-5 „Flamingo“ postala je jedna od najneprijatnijih tema za rusku protivvazdušnu odbranu. Na papiru, njene osnovne karakteristike ne deluju kao nerešiv problem za PVO: maksimalna brzina se navodi na oko 950 kilometara na sat, dok je krstareća brzina između 850 i 900 kilometara na sat. To je brzina koju savremeni sistemi protivvazdušne odbrane mogu da presretnu, ukoliko cilj otkriju na vreme.

Problem je upravo u tome: ruski radari, prema ukrajinskim vojnim ekspertima i stručnjacima raketne industrije, nisu uspevali da je vide dovoljno rano.

FP-5 „Flamingo“, koju proizvodi ukrajinska kompanija Fire Point, košta manje od milion evra po komadu, ima prijavljeni domet do 3.000 kilometara i nosi bojevu glavu mase od 1.000 do 1.150 kilograma. Tokom 2026. godine, prema navodima iz ukrajinskih izvora, izvedeno je sedam lansiranja i svih sedam je ocenjeno kao uspešno.

To ne znači da je „Flamingo“ nevidljiva ili tehnološki nedodirljiva raketa. Naprotiv, objašnjenje koje nude ukrajinski stručnjaci mnogo je jednostavnije: ruta leta je birana tako da maksimalno iskoristi rupe u ruskom sistemu osmatranja.

Reke kao koridori za krstareće rakete

Prema tim tvrdnjama, FP-5 je do ciljeva dolazila nakon leta duž korita Volge i Kame, kao i njihovih velikih akumulacija. Takva putanja pojednostavljuje planiranje rute. Raketa ne mora stalno da prati promene terena, brda, šume, jaruge, zgrade i druge prepreke, već može da leti vrlo nisko iznad vodene površine.

Upravo to otežava otkrivanje radarima. Krstareće rakete koje lete nisko iznad zemlje ili vode koriste zakrivljenost Zemlje, reljef i radarski horizont kako bi što duže ostale ispod zone pouzdanog osmatranja. Let iznad reka dodatno smanjuje broj neočekivanih prepreka i omogućava stabilniji profil na maloj visini.

Ukrajinski stručnjaci tvrde da je FP-5 na taj način izbegavala rano otkrivanje i pojavljivala se pred ciljem tek u završnom delu leta, kada posade PVO više nisu imale dovoljno vremena za reakciju. U tom scenariju presretanje ne zavisi samo od brzine rakete, već od toga koliko rano sistem uspe da je vidi, klasifikuje i uvede u lanac gađanja.

Rusija i sama dugo koristi sličnu logiku pri planiranju udara po Ukrajini. Rečna korita, vodene površine i rute na vrlo malim visinama koriste se kao pogodniji pravci za dronove i krstareće rakete, jer smanjuju šansu za rano otkrivanje. Ukrajinska strana je, prema sadašnjim tvrdnjama, samo preuzela obrazac i primenila ga na sopstvenu raketu dugog dometa.

Manjak letećih radara kao otvoren problem

U tekstu se posebno ističe da ruske snage nemaju dovoljan broj aviona za rano upozoravanje i komandovanje kako bi stalno pokrivale sve pravce. Takvi leteći radari mogli bi da vide niskoleteće ciljeve mnogo bolje nego kopneni radari, jer osmatraju iz vazduha i imaju drugačiji radarski horizont.

Bez stalnog dežurstva takvih aviona, niskoleteća krstareća raketa postaje mnogo teži cilj. Kopneni radar može imati snažan domet protiv ciljeva na većim visinama, ali mu cilj koji dolazi vrlo nisko, posebno duž rečnog koridora, može ostati skriven do poslednjih minuta.

Upravo tu je, prema ukrajinskom objašnjenju, bila glavna prednost FP-5. Nije presudna bila samo masa bojeve glave ili domet od 3.000 kilometara, već kombinacija rute, male visine leta i nedovoljne pokrivenosti niskih pravaca.

Fire Point već menja raketu

Objavljeni kadrovi proizvodnje pokazuju da protivnik već organizuje velikoserijsku proizvodnju teških krstarećih raketa FP-5, ali i dronova-kamikaza FP-1 i FP-2, tvrde ruski izvori. To znači da „Flamingo“ više nije samo demonstrator ili pojedinačni eksperimentalni projekat, već sredstvo koje Ukrajina pokušava da uvede u širu upotrebu.

Stručnjaci očekuju da će FP-5, kao i svaka druga raketa, vremenom prolaziti kroz evoluciju. Jedna od mogućnosti je uvođenje elemenata smanjene uočljivosti, ako Fire Point uspe da uskladi cenu, proizvodnju i konstrukciju.

Na novijim snimcima primećuje se promena oblika spoja motora i trupa. Taj deo je postao aerodinamičniji. Sama motorna gondola vizuelno deluje manja, a izmenjen je i oblik izduvnika. To ukazuje da Fire Point više ne koristi istu konfiguraciju pogona kao na ranijim primercima.

Prethodno se za FP-5 navodilo da koristi dvoprotočni turbomlazni motor male potisne sile AI-25, odnosno AI-25TL, poznat sa školskog-borbenog aviona L-39 Albatros. Takav motor nije idealan za let na ekstremno malim visinama i za scenarije u kojima raketa dugo prati rečna korita i vodene površine.

Sada se pretpostavlja da Fire Point koristi sopstveni turbomlazni motor ili drugi pogonski agregat bolje prilagođen novom profilu upotrebe. Manja gondola, izmenjen izduvnik i glađi spoj sa trupom ukazuju da se konstrukcija prilagođava ne samo proizvodnji, već i konkretnom načinu leta.

FP-9 i problem izgubljene sovjetske dokumentacije

Direktor kompanije Fire Point Denis Štilerman izneo je i podatke o perspektivnoj balističkoj raketi FP-9. Prema njegovim rečima, sistem je prošao sve glavne faze razvoja osim ispitivanja motora na čvrsto gorivo, koja se trenutno obavljaju na zemlji.

U razvoju FP-9 pojavio se poseban proizvodni problem vezan za pogon. Za izradu takvog motora potrebno je specijalizovano postrojenje za mešanje i livenje goriva, sposobno da obradi velike količine materijala odjednom. Fire Point je, prema Štilermanu, više od godinu dana radio na izgradnji fabrike i eksperimentima, jer je morao sam da razvija recepture goriva, cikluse očvršćavanja i metode kontrole kvaliteta.

Posebno je zanimljiva njegova tvrdnja da je kompanija, kao i cela zemlja, izgubila više od godinu dana zbog toga što obećana tehnička biblioteka sa crtežima sovjetskih raketa nikada nije prikupljena. Takva dokumentacija bi ukrajinskim inženjerima dala pristup rešenjima problema koji su decenijama već bili obrađeni u sovjetskoj raketnoj industriji.

Prema Štilermanu, uprkos obećanjima dvojice ministara odbrane Ukrajine koji su se smenjivali na toj funkciji, biblioteka nije formirana. Fire Point je zato morao da razvija deo procesa samostalno, bez pristupa kompletnoj sovjetskoj ili ruskoj tehničkoj dokumentaciji.

Za FP-5 „Flamingo“ to znači da se sistem razvija u hodu: raketa koja je već korišćena u udarima dobija izmenjen pogon, prilagođeniju konstrukciju i proizvodni okvir koji bi trebalo da omogući veću seriju. Kod FP-9 se vidi drugi deo iste slike: Ukrajina pokušava da izgradi sopstvenu raketnu industriju dugog dometa, ali plaća cenu izgubljene dokumentacije, improvizovanog razvoja i kašnjenja u industrijskoj bazi.