Evropska unija i njene članice sve otvorenije traže zamenu za američko oružje, a prema pisanju Politika, najbrže rastući odgovor ne dolazi iz Brisela, Pariza ili Berlina, već iz Seula. Južna Koreja se, zahvaljujući velikim ugovorima sa Poljskom i sve većoj potražnji u Evropi, pretvara u jednog od ključnih dobavljača oružja za evropske članice NATO-a u trenutku kada Vašington preispituje svoju ulogu u evropskoj bezbednosti.
Politiko navodi da je rast južnokorejske odbrambene industrije direktno povezan sa promenom američkog pristupa saveznicima. Mnogo pre nego što je Donald Tramp počeo da iritira Evropu smanjenjem američke posvećenosti NATO-u i evropskoj bezbednosti, sličan šok Aziji je priredio Ričard Nikson. Njegova doktrina podrazumevala je da azijski saveznici moraju preuzeti veću odgovornost za sopstvenu odbranu, umesto da se trajno oslanjaju na američke trupe.
Za Južnu Koreju to nije bila teorijska rasprava. Nakon Vijetnamskog rata, SAD su povukle oko 20.000 vojnika sa Korejskog poluostrva. U Seulu je to izazvalo strah da bi zemlja mogla ostati prepuštena sama sebi. Odgovor nije bio čekanje nove američke garancije, već masovno ulaganje u sopstvenu odbrambenu industriju.
Od američkog povlačenja do korejskog oružanog buma
Južna Koreja je počela da dobija licence za proizvodnju stranog oružja, da razvija domaće kapacitete, a u pojedinim slučajevima i da reverzno inženjeriše i prilagođava strane tehnologije. Rezultat tog procesa danas se vidi u izvoznoj ekspanziji Seula.
Zemlja je izgradila modernu odbrambenu industriju koja više ne služi samo opremanju sopstvene vojske, već sve agresivnije izlazi na svetsko tržište. Politiko napominje da je Južna Koreja sada deveti najveći izvoznik oružja na svetu, dok Stokholmski međunarodni institut za istraživanje mira svrstava Seul među najbrže rastuće izvoznike naoružanja.
Najveći evropski proboj Južne Koreje došao je kroz Poljsku. Varšava, suočena sa ratom u Ukrajini, ubrzanim naoružavanjem i potrebom da popuni sopstvene rezerve posle isporuka Kijevu, otvorila je vrata korejskim tenkovima, haubicama, avionima i raketnim sistemima. Upravo prodaja Poljskoj podigla je vidljivost Seula u Evropi i pokazala da južnokorejska industrija može da isporučuje brzo, serijski i u velikim količinama.
To je ono što evropskoj industriji često nedostaje. Evropa ima skupe programe, duge procedure i političke ambicije o „strateškoj autonomiji“, ali rat ne čeka radne grupe i zajednička saopštenja. Ukrajina troši municiju, oružje i opremu brzinom koju zapadne skladišne rezerve teško prate. Korejci su se u takvom trenutku pojavili kao dobavljač koji već ima proizvodne linije, gotove sisteme i spremnost da puni praznine.
Četiri kompanije, 37 milijardi dolara prihoda
Prema procenama koje navodi Politiko, kombinovani prihodi četiri najveće južnokorejske odbrambene kompanije, Hanwha Group, Hyundai Rotem, LIG Nex1 i Korea Aerospace Industries, trebalo bi da dostignu oko 37 milijardi dolara u 2026. godini. To je gotovo četiri puta više nego 2021. godine.
Takav skok ne dolazi iz praznog prostora. Dva velika rata, u Ukrajini i Iranu, stvorila su akutnu i hitnu potrebu za oružjem. Države kupuju naoružanje ne samo da bi podržale saveznike, već i da bi zaštitile sopstvene granice, obnovile zalihe i pripremile se za nove sukobe u periodu široke nestabilnosti.
Politiko posebno ističe da je Južna Koreja postala drugi najveći dobavljač evropskim članicama NATO-a, odmah posle Sjedinjenih Država. To je podatak koji mnogo govori o promeni odnosa snaga na tržištu oružja. Evropa, koja je decenijama živela pod američkim bezbednosnim kišobranom, sada kupuje od azijske države koja je sopstvenu industriju izgradila upravo iz straha od američkog povlačenja.
Trampov pritisak otvara vrata Seulu
Trampova administracija, prema pisanju Politika, razmatra smanjenje američkih obaveza prema NATO-u. Za evropske prestonice to znači isto ono što je Niksonova doktrina značila za Seul pre nekoliko decenija: neprijatno buđenje i pitanje šta se dešava ako američka zaštita više nije automatska.
Južna Koreja sada koristi taj prostor. Dok SAD smanjuju političku predvidljivost, a evropske zemlje pokušavaju da popune rupe u arsenalima, Seul nudi ono što se u ratnim uslovima najviše traži: gotovu opremu, proizvodnu disciplinu i mogućnost brzog povećanja isporuka.
Ovo ne znači da Južna Koreja može potpuno zameniti SAD kao vojno-industrijskog giganta. Američka industrija ostaje najveća i tehnološki najšira. Međutim, u konkretnim segmentima, posebno kada je reč o tenkovima, artiljeriji, avionima, raketnim sistemima i municiji, Seul postaje dobavljač koji Evropi rešava hitne probleme brže nego mnogi domaći proizvođači.
Evropa menja dobavljača jer nema vremena
Rat u Ukrajini pokazao je da politička podrška proksi ratu bez industrijske baze ne znači mnogo. Granate, tenkovi, PVO sistemi, rakete i rezervni delovi ne nastaju iz deklaracija, već iz fabrika. Iran je dodatno povećao pritisak na zapadne zalihe oružja i municije, dok sve više država pravi rezerve za krize koje planiraju.
U toj slici, južnokorejski uspon nije samo komercijalni uspeh, već simptom promene globalne vojne ekonomije. Države koje mogu brzo da proizvode postaju važnije od onih koje samo politički obećavaju. Seul je iz američkog povlačenja u Aziji izvukao lekciju pre pola veka. Danas tu lekciju prodaje Evropi.
Politiko zaključuje da je povlačenje SAD sa globalne scene pod Trampom otvorilo velike mogućnosti za južnokorejske proizvođače oružja. Evropa, suočena sa ratom u Ukrajini, krizom u Iranu i neizvesnim Vašingtonom, sada traži nove izvore naoružanja. Južna Koreja se pojavila tačno tamo gde se ukrstilo najviše straha, novca i hitne potrebe za oružjem.
