Ima li goriva na ruskim pumpama ili nema? Ima, ali ne kao što je uobičajeno. Specijalna vojna operacija postala je stvarnost i za duboku pozadinu Rusije. Ne samo po tome što se njome kreću kompozicije naoružanja, opreme, ljudi, ili što je privreda uhvatila ritam i zamah ratne proizvodnje. Ovde je reč o nečem očiglednijem, što pogađa obične građane i svakodnevni život. U Rusiji, eldoradu jevtinog goriva, počinju ograničenja na pumpama.
Pažljivi novinari beleže da je jedna od najvećih kompanija ”Tatnjeft” (u Tatarstanu) 16. juna uvela privremeno ograničenje na svojim stanicama. U zavisnosti od regiona to je dvadeset do trideset litara po automobilu. Na taj način problem se razlio i na evropski deo Rusije gde kompanija takođe ima stanice. A kada je pojedini ruski blogeri zbog ”pet minuta slave” prestati da denunciraju svoju zemlju i pri tom ukazuju Ukrajini na moguće ciljeve, to je potpuno neizvesno. Ko kaže da u Rusiji nema demokratije?
Razlog za nestašicu goriva jednostavan je. Nedavni napad dronovima na Nižnjekamski petrohemijski kompleks Taneko (Татарстанский Нефтеперерабатывающий Комплекс), peti po veličini u Rusiji, izazvao je prekid rada. Privremen, ali prekid. ”Tatnjeft” se nalazi na Forbsovom spisku dvesta najuspešnijih ruskih kompanija. Po prihodu je čak sedmi. U odnosu na gigante kakvi su Rosnjeft ili Lukoil on je kompanija srednje vrednosti. Ipak, i Rosnjeft je limitirao na svojim pumpama količinu goriva, ali na 90-100 litara.
Rusi imaju za ovaj zastoj (za njih potpuno netipičan) službeno objašnjenje. Prvi zamenik predsednika komiteta za energetitku Državne dume Igor Ananskih (Игорь Александрович Ананских), inače delegat Pravedne Rusije (partija levog centra), izjavio je: ”Ograničeno izdavanje goriva na ruskim pumpama uvedeno ne samo zbog udara BPL već i zbog problema s logistikom. Na to su se nadovezali obavezni, planirani remonti u zavodima petrohemijske industrije”. Sva je prilika da su Ukrajinci znali kada treba da udare. Pri tom je cena derivata porasla jedan i po put brže nego stopa opšte inflacije.
Tako su male, nezavisne mreže koristeći ograničenja ”Tatnjefta” podigle svoje cene. Ne mnogo, ali podigle. Za ruske pojmove izdržljivo. Ko se vozio ruskim putevima, mogao je da se uveri u šarenilo i učestalost AZS (Автомоби́льная запра́вочная ста́нция – АЗС); po pravilu to su raskošni poslovni centri koji imaju bogate prateće sadržaje (motele, saune, prodavnice, čak i sportske terene s manježom, itd). Došlo je vreme da vlasnici i vozači, ali i prevoznici, prihvate na sebe deo ratnih napora.
Ukrajinski paradoks (koji to nije)
I bez medijskog rata više je nego očigledno da ratno vazduhoplovstvo i raketna artiljerija Ruske Federacije stalno nanose udare po ukrajinskom petrohemijskom ali i elekroenergentskom kompleksu. Bukte ostaci nekadašnjih giganata, nepopravljivo se uništavaju prenosne mreže, prateća elektročvorišta i kapitalni objekti. Gotovo ih je nemoguće obnoviti. Na red su stigli čak i tačkasti ciljevi – benzinske stanice. Pri tom Ukrajina praktično ne oseća nedostatak goriva! Čak i u Slavljansku koji je na liniji fronta i trpi udare na dnevnom nivou, tog problema nema. Cene su vrlo visoke u odnosu na predratno stanje, a svakako i na stanje na ruskim pumpama (gotovo dvostruko više).
Svejedno – gužvi nema kao na početku SVO i niko ne spominje deficit!
Kako je to moguće? Uporedimo situaciju: jedna od federalnih trasa Rusije, R 280 Novorusija (Р-280 Новороссия) koja kreće od Rostova na Donu, prolazi kroz Taganrog, Marijupolj, Melitopolj i završava u glavnom gradu AP Krim Simferopolju konstatno je na udaru. Prevoz cisternama je rizičan i gotovo paralisan. Otuda problemi na Krimu s gorivom. Kako to onda kod suseda koji su pod neuporedivo jačim udarima toga nema u i to u petoj godini SVO? Ukrajina nema rezerve nafte, a nije proglasila lokdaun (lockdown).
Odgovor je tu i koliko god neobičan bio on je i logičan, bar za nas koji smo kupovali rumunski benzin iz flaša na ulicama. U proleće 2022. godine Ukrajina se nalazila na korak od pune blokade i sloma snabdevanja gorivom za široku potrošnju (građansko tržište). Svuda je vladala ozbiljna, kritična nestašica goriva, što su zvaničnici i sami priznali. Razlog nestašice bio je – uništavanje dela infrastrukture, a posebno prekid rada giganta u Kremenčugu (Кременчугский нефтеперерабатывающий завод) u vlasništvu Ukrtatnjefte (ПАО Укртатнафта). Već krajem proleća od šest ukrajinskih giganata (Kremčug, Lisičansk, Herson, Drogobič, Odesa i Nadvorna) nijedan nije radio! Veći deo njih prekinuo je rad još pre početka SVO, dok je ovaj u Kremenčugu, koji pokriva čak trećinu tržišta Ukrajine, vrlo brzo stao posle snažnih raketnih udara.
Uprkos svemu tome, kako javljaju nezavisni izvori, Ukrajina se brzo prestrojila i okrenula uvozu. To jeste privremeno, skuplje rešenje – ali je rešenje. Primenjen je i nemački koncept iz Drugog sv. rata – decentralizacija proizvodnje. Država je pomogla aktiviranje malih prerađivača (mini-NPZ) širom Ukrajine, dajući odrešene ruke privatnoj inicijativi. Istina je da se smesta pojavilo lošije gorivo, ali je problem delimično rešen. Svaki vojnik će lako razumeti taj potez – uništiti desetine malih pogona širom najveće evropske zemlje nije lak posao čak ni za moćnu rusku armadu. Pored toga, Ukrajinci su bili primorani na još jedno logično rešenje – distribucija goriva je izmenjena. Uvozno gorivo se više uopšte ne čuva u velikim skladištima kakvih je bilo širom Ukrajine već se odmah razvozi po benzinskim stanicama, malim skladištima i preduzećima. Prevoz se obavlja drumskim cisternama pa je tako povredivost od napada svedena na minimum.
Još jedan razlog zbog koga je Ukrajina uspela da izađe iz krize goriva malo ko spominje. Sigurno stoga što i nije za hvaljenje. Reč je o iznuđenoj situaciji. Država je zaista osiromašila; vojni napori gutaju budžet nepredvidivom brzinom, a građani su na donjem pragu egzistencije trošeći novac na neplanirane izdatke. Cene benzina koje su do SVO bile bagatelne, a sada dolaze iz Evope po drugačijoj tarifi, previsoke su za ukrajinske navike, ali i mogućnosti. Koliko god da to zvuči kao kliše, istina je da mnogi sebi ne mogu više priuštiti da odu do stanice i napune do vrha rezervoar. I ne samo to. Pored toga što je koriščenje privatnog automobila sada luksuz, ono je i opasnost. Na ulici ga može rekvivirati bilo koja vojna jedinica, a u krajnjoj liniji može postati meta nekog drona.
Najjednostavnije rečeno: deficita nema jer nema ni potražnje. Kao kad u rovu ima dovoljno hrane za sve jer se neka jedinica vratila iz borbe desetkovana.
Po tom modelu Ukrajinci su ”rešili” i problem elektroenergije. Mi nemamo pravu, ni jasnu predstavu o razmerama uništenja ukrajinske privrede, mada smo o tome pisali. To se menja svaki dan. Međutim, ruski portali, pa i ukrajinski, beleže masnovno demoliranje privredno-industrijskog kompleksa. Veliki deo giganata uništen je bespovratno pa su potrebe za potrošnjom ogromnih količina energije prestale. Slikovito rečeno – jedan veliki zavod trošio je struje kao manji grad.
Kako vidimo, shodno zakonima o neuništivosti materije koji važe i u ekonomiji, Ukrajina je na negativan način rešila svoju energetsku krizu. Plaća skupo gorivo, a struju više nema ko da troši, bar kad je privreda u pitanju. To je uteha nesrećnih, ali je tako.
A kako Rusija može da reši problem, ukoliko u dogledno vreme ne baci na kolena Ukrajinu koja obećava povećanje proizvodnje dronova na milion i po komada do kraja godine?
Do nedavno nedodirljiva pozadina pokazala se ranjivom na rojeve dronova ili napredne BPL čak i hiljadama kilometara daleko od granice. Nije za utehu, ali nijedna država ne bi mogla da se od toga potpuno odbrani. Stoga ni Rusija, sa zaista izvanrednom PVO, nije izuzetak. To nije opravdanje. Jednostavno, na delu je potpuno nov koncept ratovanja. Kamikaza je samo staro ime. Zaštita svih rafinerija je u praksi nemoguć zadatak, bar ne u ovom trenutku, pogotovo što postoji mogućnost i napada diverzantskim, saboterskim dronovima s ruske teritorije. Bilo koji udar u splet zamršenih instalacija ili gigantskih rezervoara može se relativno brzo otkloniti, ali je šteta zagarantovana. Rat će se pretvoriti u čuvanje stacionarnih industrijskih objekata, a mnogi vojnici će morati da prođu preobuku na PA sredstvima cevne artiljerije iz ratnog i posleratnog perioda.
Šta je Rusima glavni problem? Ono što su Ukrajinci rešili uvozom, Rusija ne može tako lako da primeni. Njoj uvoz goriva nije bio potreban. Okružena je državama koje od nje očekuju derivate, a ne obratno. Drugi momenat, decentralizacija proizvodnih kapaciteta, predstavlja ogroman i složen proces koji traži energiju i mobilizaciju koju je Sovjetski Savez pokazao 1940. i 1941. godine premeštajući svoje zavode iza Urala. To znači opštu društvenu mobilizaciju, preseljenja sredstava i ljudi, itd. Dronovi su iznenadili sve pomrsivši račune na svetskom nivou. Pobednik u ratu neće više moći da se oslanja na logistiku kao takvu jer ovo što se događa ne samo tokom SVO već i na Srednjem istoku, pomera granice našeg shvatanja totalnog rata.
