Američko ratno vazduhoplovstvo napravilo je jedan od najvažnijih koraka ka novoj generaciji vazdušnog rata: dodeljeni su proizvodni ugovori za program Collaborative Combat Aircraft, odnosno CCA, kojim SAD uvode poluautonomne borbene avione sposobne da lete i dejstvuju zajedno sa lovcima sa posadom.
Ugovori za inženjering, razvoj i proizvodnju u okviru CCA Increment 1 dodeljeni su kompanijama General Atomics i Anduril. General Atomics razvija FQ-42, dok je Anduril dobio posao za FQ-44. Time ova dva sistema prelaze iz faze konkurentskog izbora u fazu proizvodnje, uz poruku Ratnog vazduhoplovstva da su ispunili stroge zahteve misije i da su spremni za proizvodnju u punom obimu.
Reč je o istim letelicama koje su do sada bile poznate kao YFQ-42A i YFQ-44A. Slovo Y u američkoj vojnoj nomenklaturi označava prototipsku ili predserijsku fazu. Prelazak na oznake FQ-42 i FQ-44 znači da program izlazi iz demonstratorske faze i ulazi u proizvodni, borbeno orijentisan status u okviru CCA Increment 1. Dakle, Pentagon više ne govori samo o eksperimentalnim lojalnim pratiocima za lovce, već o prvim borbeno sposobnim poluautonomnim platformama koje treba da postanu deo stvarne američke vazdušne sile do kraja decenije.
CCA koncept se zasniva na udruživanju čoveka i mašine. Novi bespilotni avioni treba da se integrišu sa avionima sa posadom, prošire njihov domet, povećaju situacionu svest, nose deo rizika i poboljšaju preživljavanje u prostoru gde protivnik ima snažnu PVO, elektronsko ratovanje, radare i lovačku avijaciju.
FQ-42 i FQ-44 ulaze u proizvodnju četiri meseca ranije
Američko ratno vazduhoplovstvo ističe da su ugovori dodeljeni četiri meseca pre roka. To znači da su FQ-42 i FQ-44, prema oceni programa, pokazali dovoljno zrelosti da pređu u novu fazu. Odluka je doneta posle konkurentskog procesa izbora, u kojem su ova dva sistema označena kao najsposobnija i najisplativija rešenja za održavanje vazdušne nadmoći u sve složenijem okruženju globalnih pretnji.
Načelnik štaba Ratnog vazduhoplovstva, general Ken Vilsbah, poručio je da CCA menjaju način na koji SAD projektuju snagu i stvaraju masu u veoma osporavanim zonama. Prema njegovim rečima, brže uvođenje ove sposobnosti omogućava američkim snagama da zadrže taktičku prednost potrebnu za odvraćanje i, ako bude potrebno, poraz bilo kog protivnika.
Iza te formulacije nalazi se jasna vojna računica. Američka avijacija više ne može da računa samo na mali broj skupih lovaca pete i buduće šeste generacije. F-35, F-22 i budući NGAD sistemi su preskupi, premalobrojni i previše dragoceni da bi sami nosili masovne operacije u ratu protiv tehnološki ozbiljnog protivnika.
CCA treba da popuni upravo tu prazninu. Bespilotni borbeni avioni mogu da lete ispred formacije, nose senzore, ometače ili oružje, privlače pažnju PVO, štite avione sa posadom, proširuju radarsku sliku i stvaraju brojčanu masu koju klasična flota ne može brzo da obezbedi.
Plan: više od 150 borbeno sposobnih CCA do kraja decenije
Sekretar Ratnog vazduhoplovstva Troj Majnk izjavio je da brzi prelazak sa konkurentskog izbora na proizvodnju u punom obimu pozicionira SAD da uvedu pouzdane i borbeno spremne poluautonomne sisteme pre nego što izazovi postanu još veći.
Prema njegovim rečima, ugovori potvrđuju strateški pravac programa, čiji je cilj nabavka više od 150 borbeno sposobnih CCA do kraja decenije.
Ta brojka pokazuje da se ne radi o simboličnom dodatku floti, već o pokušaju da se stvori nova klasa vazdušnih platformi. CCA neće biti samo „dronovi pratioci“ u promotivnom smislu, već sistemi koji treba da promene strukturu američkih vazdušnih formacija.
U ratu visokog intenziteta, 150 dodatnih poluautonomnih borbenih aviona može imati ogromnu vrednost. Oni mogu da omoguće pilotima da deluju sa veće udaljenosti, da raspodele rizik, da zbune protivničku PVO i da protivnika nateraju da troši rakete na ciljeve koji nisu jednako skupi kao lovci sa posadom.
Time se menja i ekonomija vazdušnog rata. Umesto da svaka borbena misija zavisi od skupog aviona sa pilotom, deo posla preuzimaju platforme koje mogu biti jeftinije, brojnije i spremnije za rizične zadatke.
Softver autonomije postaje jednako važan kao avion
Jedan od bitnijih delova programa nije samo sam avion, već softver za autonomiju misije. Ratno vazduhoplovstvo je dodelilo proizvodne ugovore grupi od šest dobavljača, čime je stvoreno konkurentno tržište za softver koji će upravljati ponašanjem CCA u borbi.
Majnk je naglasio da je autonomija misije kamen temeljac celog koncepta. Bez pouzdanog softvera, CCA je samo letelica bez pilota. Sa dobrim softverom, postaje borbeni partner koji može da razume zadatak, prati nameru pilota, reaguje na promene situacije i deluje u koordinaciji sa ostatkom formacije.
Američki pristup ovde je posebno zanimljiv. Umesto da se oslanja na jednog dobavljača, Ratno vazduhoplovstvo uvodi konkurenciju među šest kompanija. Time želi da izbegne zaključavanje programa u jedno softversko rešenje i da zadrži mogućnost brzog prelaska na bolju tehnologiju kako se autonomija razvija.
Ugovor koristi posebnu strategiju naknada, gde povratne informacije operatera i borbene performanse utiču na to koliko će Ratno vazduhoplovstvo platiti za autonomiju misije. Cela licencna naknada biće isplaćena samo ako dobavljač obezbedi borbene sposobnosti usklađene sa potrebama i ocenama samih boraca.
To je direktan pokušaj da se softverska industrija natera da isporučuje funkcionalnost, a ne samo obećanja. Ratno vazduhoplovstvo zadržava pravo da tokom narednih šest godina dodeljuje softverske licence bilo kom od šest dobavljača iz grupe, u zavisnosti od performansi, cene i tehnološkog razvoja.
Nova masa za rat u osporavanom nebu
Program CCA pokazuje kako SAD vide budući vazdušni rat. Lovac sa posadom više nije samostalni centar borbene moći, već komandni čvor oko kojeg se okupljaju senzori, bespilotne platforme, sistemi za ometanje i autonomni nosači oružja.
FQ-42 i FQ-44 treba da budu prvi konkretni korak ka takvom modelu. Njihova uloga neće biti da zamene pilote, već da prošire ono što pilot može da uradi i da preuzmu deo rizika koji bi ranije morao da nosi skup avion sa čovekom u kabini.
Buduća američka vazdušna moć neće se meriti samo brojem lovaca pete generacije, već brojem umreženih platformi koje mogu da deluju zajedno, brzo se prilagođavaju i stvaraju pritisak na protivničku odbranu. Zato su im FQ-42 i FQ-44 važni. Nisu još jedan demonstrator za sajamske prezentacije, već sistemi koji su sada ušli u proizvodni ugovor. Pentagon želi više od 150 takvih platformi do kraja decenije, uz softver koji će se takmičiti, menjati i plaćati prema borbenim rezultatima.
Američko ratno vazduhoplovstvo time otvara novu fazu: ratno nebo u kojem pored pilota lete autonomni borbeni avioni, ne kao dodatak, već kao deo osnovne formacije.
