Ne, ovo nije vest iz 1922. godine, već od juče, 13. juna 2026. godine. Rimom opet marširaju kolone ultradesničara i fašista. Nose transparente i uzvikuju parole protiv migranta koje smatraju nižom vrstom, nepoželjnom u njihovoj državi. Protiv njih demonstriraju normalni građani. Poznato? Razlog za ovaj tekst nametnuo se sam od sebe. Fašizam (sada kao neofašizam) ponovo nastupa. Da li to treba prećutati ili ignorisati? Ne, naravno. Nikada. Stoga da podsetimo kako je nastao jer, kao što vidimo, zaborav ume da bude veoma opasan.
O snazi sloge u obliku snopa pruća prvi je pisao Ezop u šestom veku pre nove ere. Zapis je označen kao basna 53 u Perijevom indeksu (Ben Edwin Perry), lingvisti koji je standardizovao 584 Ezopove basne. Kod nas je u narodnoj tradiciji i u školskoj lektiri poznata kao narodna pripovetka ”Sedam prutova”. U njoj otac pokazuje sedmorici sinova kako se svaki prut može pojedinačno slomiti, ali da je sa snopom to neuporedivo teže. Taj snop našao se simbolički i programski u samom korenu fašizma, jedne od najmračnijih ideologija istorije, pokazavši da sloga može biti iskorišćena i u najstrašnije, najnehumanije svrhe. A Latini su umeli da kažu i gde je sloga, tu je i pobeda (ubi concordia, ibi victoria).
Čemu ovaj literarno-gnoseološki uvod kad se fašizam može mnogo jednostavnije objasniti? Upravo zato što zlo polazi od jednostavnih postulata. Fašizam (it. fascismo, od lat. fascis – svežanj, snop) jeste spoj različitih ideoloških pravaca, od ultranacionalističkog, preko opštepolitičkog do diktatorskog sistema vladavine. Zasnovan je na zajedničkoj ideji novog rađanja (palingeneza – generic fascism) koja tvrdi da je preporod nekog naroda zasnovan na početnim, zaboravljenim vrednostima, odnosno na večnim, arijevskim principima.
Kao i svaka eklektička ideologija fašizam je u svom okrilju našao mesto za revanšizam, predvodništvo (nem. Führer, engl. Leader, ital. Duce, port. caudillo, rus. Вождь), ekspanzionizam, elitizam, socijalni darvinizam, etatizam, korporativizam, antiliberalizam, itd. Sve su fašisti mogli da upregnu u svoje napore kako bi stigli do svojih ciljeva: borbe protiv izborne demokratije, socijal-demokratije, pa i do antikomunizma, antisocijalizma, antimarksizma. Sve namere težile su formiranju militarizma i rasizma kao izvršnih poluga realizacije namera koje fašisti nikada nisu ni skrivali.
Sve što su smatrali da im može koristiti oni su prigrabili, ulazeći bez imalo zaziranja u protivrečnosti istinskih intelektualnih i kulturnih izvora svojih opredeljenja i vulgarizujući ih po potrebi. U političkom rasporedu snaga fašizam se nalazio krajnje desno u tradicionalnom levo/desnom sprektru, naravno – dok je bio ustavno dozvoljen.
Otkud tu levica? Musolini je na početku svoje karijere bio radikalni socijalista i jedan od najistaknutijih lidera italijanske levice (!). Obrt ka fašizmu bio je kopernikanski.
Političke odlike fašizma
Parlamentarne osobine fašizma nije teško razlikovati, a nabrajanje će potrajati. To su centralizovana autokratija, militarizam, korporativizam u ekonomiji, surova socijalna hijerarhija kao i nasilno gušenje opozicije i individualnih sloboda. Pri tom su svi ti napori usmereni na sistematsko i neprikriveno mobilisanje društva u cilju ostvarenja totalne kontrole. Krajnji rezultat jeste smelost da se krene s genocidom nad svojim neistomišljenicima kao konačnim rešenjem.
Bez obzira što je ideja udruživanja stara koliko i ljudi, sam fašizam je savremeni fenomen . Pojavio se s jačanjem modernog, industrijskog društva koje je brzo izbacilo na površinu socijalne i sindikalne probleme, raskol između bogatih i siromašnih; pogodovalo mu je sve ono što je moglo poslužiti kao upaljač za minu nezadovoljstva u nekoj od željenih oblasti (radničko-sindikalna, nacionalno-oslobodilačka, etnička, kulturološka itd). Izvorni predstavnici tog pogleda na svet jesu fašistička Italija i nacistička Nemačka. Između njih ima i suštinske razlike pa je podvođenje zajedničkog imenitelja i poimanja fašizma kao jedinstvene ideologije u tom slučaju sporno. Jednostavnije rečeno – italijanski i nemački fašizam nisu isto. O tim razlikama nekom drugom prilikom jer najvarljivija je ona koja smatra naciszam ”mekšom” verzijom fašizma.
Dokazano je: krajnji autokratizam i nacionalizam fašizma rađa radikalni rasizam, rasnu čistotu (”higijenu”) što vodi uspostavljanju rase natčoveka. Takvo shvatanje različitosti među ljudima gotovo trenutno je izrodilo najpre potcenjivanja, zlostavljanja, bojkote, zatim segregaciju, ličnovanja, prinudnu sterilizaciju, deportacije. Kao najgori oblik javljaju se masovna ubistva i genocid. Koliko je fašizam bio i ostao opojan za neke socijalne grupe svedoči podatak da je, čak i posle poraza fašističkih država, više partija širom sveta u svom prefiksoidu zadržalo pridev fašistička. S druge strane, u parlamentarnim borbama u kojima se često ne biraju sredstva, pridev fašistički koristi se za ocrnjivanje ili uklanjanje političkog protivnika, što je isto ”tekovina” fašističkog načina razmišljanja.
Neposredni koreni
Ideološki koreni koji su doveli do konkretizacije fašizma sežu istorijski blizu, u 1880. godinu. Kao i uvek, smenu vekova sociolozi su doživljavali kao priliku da se, poneseni okruglim brojkama, zabave i eventualnim promenama i novim teorijama. To smo i mi doživeli prilikom rasprava oko prelaza iz drugog u treći milenijum, a reč je bila samo o promeni kalendara na zidu. Tada, krajem XIX veka, bila je popularna tema ”Kraj veka” (Fin de siècle). Ona se zasnivala na protivljenju materijalizmu, racionalizmu, pozitivizmu, buržoaskom društvu, ali i demokratiji. To učenje posmatralo je pojedinca kao deo veće zajednice i osuđivalo je racionalistički individualizam liberalnog društva, kao i raspad društvenih veza u buržoaskom društvu.
Bilo je tu svega i svačega, kao i u svakoj veštačkoj i usiljenoj teoriji: Darvinove biološke teorije su pretvorene u društvene, Vagnerova estetika je protumačena kao nacionalističko-elitistička, rasizam Artura de Gobinoa je postao manifest; psihologija Gistava le Bona je sve to nekako objašnjavala, a kruna banalizacije bile su interpretacije filosofije Ničea, Dostojevskog i Bergsona. Fašistički ideolozi uzeli su od svega što njima odgovara, ne obazirući se na suštinu tih učenja. Ničeov koncept natčoveka i njegov tretman želje za moći kao iskonskog instikta najviše su uticale na generacije Fin de siècle.
Etimologija nekada i danas
Kao i uvek, presudnu ulogu u tumačenju nekog pojma i pojave ima istorijski kontekst. Ono što je Benito Musolini nazvao Italijanski savez borbi (Fasci italiani di combattimento) sa svojim logotipom imalo je u starom Rimu drugačije značenje. To je bio simbol vlasti magistrata u obliku motke (batine) sačinjene od snopova pruća breze ili bresta, uvezano crvenim kajiševima (lat. fascist, nem. Faschine). U mirno vreme fašine su nosili liktori (izvršioci kazni). Oni su bili i počasni stražari magistrata (magistratus, opšti naziv za visoke svetovne činovnike).
Magistrati su imali pravo određivanja telesnih kazni i mogli su stražarima narediti da bičuju ili premlate bilo koga po volji magistrata. Zbog toga su liktori nosili štapove, batine (fascii) kojima su izvršavali naređenja. U ratno vreme njihova punomoćja išla su do smrtne kazne, pa su za tu svrhu na vrhove štapova bile stavljane sekire. Od tada se ta ubojna sredstva pojavljuju kao simbol vlasti mnogih zemalja.
I danas ih ima na neslužbenom simbolu Francuske, Federalnoj službi sudskih izvršitelja Ruske Federacije, ali i na počasnoj zastavi (štandartu) predsednika Službi bezbednosti Ukrajine.
Parafašizam
Fašizam je izrodio i blažu formu svog pojavnog oblika. Terminom parafašizam opisuju se autoritarni režimi koji se razlikuju od izvornih fašističkih država ili pokreta. Neki režimi imaju određene crte fašističke ideologije, ali ne u potpunosti. To su pre svega antiliberalni i antikomunistički režimi koji koriste slične političke ili militantne metode, ali se od fašizma suštinski razlikuju zbog nepridržavanja osnovnog revolucionarnog cilja fašizma – izgradnje novog nacionalnog karaktera. Da li tome prisustvujemo poslednjih godina? Ako se setimo Majdana, a sada i Rima, ne treba nam mnogo da stignemo do odgovora.
