Šta da se pomisli dok predsednik Ukrajine polaže cveće na spomenik ratnim zločincima iz Drugog sv. rata? Da Hitler nije uspeo u svom naumu nacizam bi ostao (u najboljem slučaju!) samo skup eklektičkih pseudoteorija lišenih naučnih osnova i zdravog razuma. Imao bi šačicu fanatičnih pristalica. Uverili smo se da su ljudi spremni u sve da veruju, pa ni nacizam nije bio izuzetak. Da je ostao samo skup budalaština… ali nije! Izazvao je smrt desetina miliona ljudi (između ostalog i svojih pokretača), astronomsku materijalnu štetu i, što je najgore, i danas živi u obliku najradikalnije desnice i neonacizma. Dovoljan razlog da se s njime suočimo i stalno na to podsećamo.
U seriji tekstova o nacističkom okultizmu predstavili smo obim i ozbiljnost napora koje su nacisti iskazali namećući svoju ideologiju drugima. Kada je i kako nastao nacizam? Jedna od najsurovijih ideologija (nije jedina, ako se setimo robovlasništva, progona hrišćana, invizicije) ugrađena je, nažalost, u deo ljudske vrste, hteli mi to da priznamo ili ne. Na sreću, mnogo više ljudi je spremno da se drugačije ponaša.
Nacizam, odnosno nacionalsocijalizam (Nationalsozialismus) mora se konkretnije opisati i definisati jer bilo koje njegovo ignorisanje omogućuje njegovim pristalicama da relativizuju tu pojavu i njene poslednice.
Hitlerov nacizam nije nastao preko noći njegovim dolaskom na vlast. Taj iskompleksirani usamljenik tražio je i nalazio inspiraciju u mnogim teorijama spajajući ih onako kako je to njemu i njegovom političkom pragmatizmu odgovaralo. Čitao je mnogo, a izvlačio iz konteksta ono što mu je trebalo. U temeljima nacističke ideologije i prakse nalaze se najpre radovi austrijskih i nemačkih nacionalstista kao što su Georg fon Šenerer (Georg von Schönerer), Hjuston Stjuart Čembrlen (Houston Stewart Chamberlain, englesko-francusko-nemački politički filosof i prirodnjak). Kod ove dvojice ”mislilaca” prvi put se formalno definišu antisemitizam, kult rase, nacionalni preporod. Posebno je izražen prezir prema parlamentarizmu i liberalizmu kao tekovinama formalne demokratije. Čembrlen, koji se ne spominje baš često, za Nemce je značajan jer je upravo on prvi promovisao ideju o njihovoj superiornosti.
Stvaranje i zaokruživanje nacionalnih država i entiteta uz jačanje kolonijalizma pobudili su u Francuskoj sredinom XIX veka teorije o nejednakosti ljudskih rasa. U njima je prednjačio Artur de Gobine (Joseph Arthur de Gobineau) koji je pod uticajem orijentalista uobličavao svoje teorije o tome da mešanje rasa vodi ka propadanju civilizacije, idealizujući arijevsku rasu. Isti taj pojam, Arijevci, nacisti će na svoj način iskarikirati i zloupotrebiti u svoje svrhe.
U formiranju nacizma značajan uticaj imala je i manipulacija socijalnim darvinizmom. Mnogi su Darvinove biološke postulate vulgarizovali kao ”ideje da se narodi i rase bore za opstanak”, da ”jači imaju pravo da vladaju” i da ”rat ima prirodnu funkciju”. To naravno nije bio Darvinov politiki program, ali je vrlo lako poslužio za proizvoljnu interpretaciju. I antisemitizam, koji je vekovima bio iz verskih razloga ”negovan” u Evropi, vrlo lako je krajem XIX veka dobio ”rasni” karakter.
Mnogi autori su dokazali da je italijanski fašizam bio neposredni politički prethodnik nacionalsocijalizma. Musolinijeva partija je dolaskom na vlast 1922. godine nacistima ukazala put kako da i oni to urade. To je podrazumevalo model jednopartijske države, kult vođe, paramilitantne formacije i nasilni antikomunizam, odnosno borbu protiv svih koji misle drugačije o zajedničkom životu (comunity).
Hitlerov nacizam je nikao na razvitku i radikalizaciji nemačkog nacionalizma i nacionalnog romantizma. Etnički nacionalizam pojavio se na razmeđu XVIII u XIX veka u vreme kada nemačka bila usitnjena na mnogo entiteta. Osnova ideje bila je u kulturnom jedinstvu Nemaca, nezavisno od državne pripadnosti. Kultura kao sveukupnost društvenih procesa (najopštiji nivo njene definicije) jeste bila vezivno tkivo i to su nacionalisti odlično razumeli. Teorijski utemeljivač ovakvog viđenja nacionalnog zbližavanja i ukrupnjavanja bio je Johan Herder (Johann Gottfried Herder), filosof, bogoslov i istoričar kulture, značajno ime ere prosvetiteljstva.
On je prvi kulturi pripisao individualne osobine i različitost. Osnova nemačkog nacionalizma tako je bila utvrđena i utemeljena zajedničkim jezikom, duhovnošću, kulturom i mentalnim sklopom koji se zajedno prenose iz generacije u generaciju ostvarujući kontinuitet jednog naroda. To je sve tačno, ali to važi za svaki narod. Međutim, nacisti su iz te opšte definicije izvukli zaključak da su oni još u dalekoj prošlosti posedovali netaknutu kulturnu i biološku čistotu inače, je li, ne bi je bilo kao takve. Iz toga je bilo lako zaključiti da narod koji ima zajednički opšti duh mora imati i zajedničke interese, jedinstvenu ideologiju i integralni (radikalni) nacionalizam. Zašto je on važan? Zato što jeste uvažio deljenje društva na klase, ali ih je tumačio kao neophodnost funkcionalne kategorije koje su važne za opštu stvar. U to vreme mnogi veliki pesnici i pisci nacionalizam su povezivali sa zajedničkim jezikom, a nemačkih dijalekatskih grana bilo je mnogo.
Posle toga lako je skovan slogan: ”Jedan narod, jedna partija, jedan vođa” (Ein Volk, ein Reich, ein Führer). Hajde da i to razjasnimo. Nisu nacisti ni tu bili originalni jer ova parola ima teološke korene (jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje, Poslanica Efescima, 4:5, Novi zavet). Nemački hrišćani su krajem tridesetih godina XX veka koristili proširenu parolu: ”Jedan vođa – jedan narod – jedan Bog – jedna crkva – jedna država” (Ein Führer – Ein Volk – Ein Gott – Eine Kirche – Ein Reich). Na taj način želeli su da uklone raskol između katolika i protestanata. Konačno su je u najpoznatiji oblik smestili austrijski nacisti u neredima 1936. godine.
Koncept arijevske rase
Takav koncept nije bio novost jer se već pojavljivao u radovima zagovornika teze o nadmoći neke rase i rasnim nejednakostima. Nacizam je bio njegov idealan naslednik pa je bio široko rasprostranjen tačno tamo gde su i planirali: među domicilnim Nemcima (Reichsdeutsche, imperijalni Nemci) kao i među etničkim Nemcima (Volksdeutsche). Njemu se pridružila poznata teza o životnom prostoru. Ta ”osećanja” samo su pojačana političkim previranjima s početka XX veka. Poraz u Prvom sv. ratu naciste je učvrstio u uverenju da su bili u pravu propovedajući kako je Nemačkoj zabijen nož u leđa… inače bi ona pobedila. Tako im je u naručje s lakoćom pao neopredeljeni deo nemačkog stanovništva. Pri tom je neverovatno da Hitlera upravo najmudriji ljudi nisu ozbiljno shvatali!
Spoj nacionalnog i socijalnog
Ova simbioza mogla se uočiti i pre Prvog sv. rata, a 1919. godine u Minhenu je osnovana antisemitska stranka pod nazivom Nemačka radnička partija ( (Deutsche Arbeiterpartei, DAP) u kojoj su se lako našle i nacionalsocijalističke ideje. Nije mnogo bilo potrebno da se dođe do naziva Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija (Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei, NSDAP). To se dogodilo već sledeće, 1920. godine, a 1921. godine Hitler, koji je počeo kao njen portparol (!) preuzima vođstvo.
Smesta su preuzeta i ezoterijska ”učenja” o Jevejima kao ”kosmičkim neprijateljima”. Hitler je bio veoma praktičan čovek. Iz teorija je uzimao ono što mu odgovara, a kao iskusan ratnik i demagog birao je za saradnike mlađe ljude s kojima je mogao računati na duži vremenski period. Gebels je imao samo 35 godina, Hajdrih 28, Šper 27, Ajhman 26, Mengele 21, a Himler 35. Sam Hitler je 1921. godine imao 32 godine.
Neverovatno je kako su uniforma i mržnja te ljude činili mnogo starijim!
Proglasi i manifesti
Ideologija nacizma može se jasno videti u programskom dokumentu ”25 tačaka” (25 Punkte-Programm N.S.D.A.P) usvojenom prvog aprila 1920. godine uz učešće Hitlera, a zatim i u njegovim knjigama ”Moja borba” (Mein Kampf, 1924) i ”Druga knjiga” (Zweites Buch, 1928, neobjavljena).
Sam nacizam u njima nije detaljno razrađen jer je u sebi imao mnogo protivrečnosti koje ni Hitler nije mogao lako zakamuflirati. Zato je centralna ideja bila borba arijevske rase sa semitskom rasom. Ona je svojom radikalnošću poslužila sasvim dobro da se u nju, pored rasne borbe, smeste i svi drugi sukobi (s parlamentarizmom, demokratijom, individualnošću, umetničkim slobodama, itd).
Pravi tvorci zla
Takvi obično ne nose oružje, već nešto može biti mnogo ubistvenije – ideje i knjige. Na Hitlerov program lako su se oslonili Hans Ginter (Hans Friedrich Karl Günther) koji je 1922. godine objavio knjigu ”Rasna nauka nemačkog naroda” (Rassenkunde des deutschen Volkes) i Alfred Rozenberg (Alfred Ernst Rosenberg). On je 1930. godine objavio knjigu ”Mit XX veka” (Der Mythus des zwanzigsten Jahrhunderts).
Vrlo brzo su iz ovih materijala lako proistekli zakonski akti koji su regulisali rasnu i arijevsku higijenu, način i uslove sklapanja brakova, korišćenja javnog prostora, itd, itd. Sve ono što u filmovima deluje kao nemoguć prikaz – u životima Nemaca postalo je ružna stvarnost. Holokaust je izašao daleko van granica rasne netrpeljivosti i diskriminacije i pretvorio se u genocidno istebljivanje naroda i etničkih grupa.
U odnosu na Hitlerove konkretizacije, sva ta ranija učenja i teorije raznih istoričara, etnologa, filosofa, bogoslova, ezoteričara, deluju kao puko bezazleno teoretisanje bez opasnosti da to neko, osim šačice ljudi, ozbiljno shvati i upotebi. Ipak, i to se dogodilo! Grupa ljudi iz minhenske pivnice Hofbräuhaus (Dvorska pivnica) u tome je uspela. Ekstremni nacionalizam, rasizam i antisemitizam, totalitarna država, kult vođe, militarizam i rasni rat iz teorije su prešli u praksu, jednu od najgorih u istoriji čovečanstva. Neonacizam, kako možemo videti, usvojio je nove metode, prilagodio se, ali su ideje ostale iste.
