Indija je testiranjem rakete RudraM-II sa lovca Su-30MKI pokazala da ozbiljno razvija sopstvenu liniju oružja za jedan od najosetljivijih zadataka savremenog vazdušnog rata: napade na radare, komandne čvorove, komunikacione sisteme i mreže protivvazdušne odbrane. Takve rakete se ne koriste kada je nebo već otvoreno, već upravo onda kada ga tek treba otvoriti.
RudraM-II je indijska raketa vazduh-zemlja namenjena gađanju ciljeva koji emituju radio-frekventne signale, pre svega radara protivvazdušne odbrane. Prema dostupnim podacima, domet joj je oko 300 kilometara, dok se maksimalna brzina navodi na 5,5 maha, odnosno približno 6.775 kilometara na sat. To Indijskom ratnom vazduhoplovstvu daje mogućnost da napada ključne elemente protivničke PVO sa velike udaljenosti, bez neposrednog ulaska aviona nosača u najopasniji deo odbrambene zone.
Test su sproveli Organizacija za istraživanje i razvoj u oblasti odbrane, DRDO, i Indijsko ratno vazduhoplovstvo. Raketa je lansirana sa teškog višenamenskog lovca Su-30MKI u zahtevnim uslovima i na kritičnoj putanji, kako bi se proverilo ponašanje sistema od trenutka odvajanja od aviona do leta ka unapred određenoj meti. Prema saopštenju indijskog Ministarstva odbrane, svi ciljevi probnog leta su ispunjeni, a podaci su prikupljeni pomoću instrumenata Integrisanog poligona za testiranje u Čandipuru.
Za ovakvo oružje uspešan probni let ne znači samo da je projektil poleteo i stigao do zadate zone. Proveravaju se pogon, upravljanje, stabilnost nakon odvajanja od aviona, algoritam navođenja i rad svih podsistema. Kod protivradarske rakete posebno je važna završna faza leta, jer cilj može da menja režim rada, da se isključi, koristi elektronske protivmere ili bude deo šire mreže senzora.
RudraM-II je deo porodice RudraM, nastale iz indijskog programa NGARM, odnosno New Generation Anti-Radiation Missile. Za razliku od drugih raketa čije je poreklo jasno povezano sa ruskom linijom, RudraM se u indijskim podacima ne predstavlja kao derivat jedne strane rakete. Tvrdi se da je reč o indijskom razvojnom programu nastalom na iskustvu upotrebe postojećih sistema, pre svega za potrebe Indijskog ratnog vazduhoplovstva i njegove flote Su-30MKI.
Najvažniji strani sistem u ovom poređenju jeste ruska H-31. Indija planira da RudraM-II uvede kao zamenu za H-31, raketu koja je godinama bila jedan od poznatih ruskih sistema vazduh-zemlja za slične zadatke. Njena protivradarska varijanta H-31P koristi pasivni radarski tragač i namenjena je uništavanju radara protivvazdušne odbrane. H-31 može da dostigne brzinu do oko 3,5 maha i lansira se sa različitih aviona porodice Suhoj i MiG.
U poređenju sa H-31, RudraM-II se predstavlja kao novije oružje većeg dometa i veće maksimalne brzine. Podatak o dometu od oko 300 kilometara i maksimalnih 5,5 maha znači da Su-30MKI može da dejstvuje iz povoljnije zone, dok protivničkim radarskim i PVO posadama ostaje manje vremena za reakciju. U praksi, to je razlika između opasnog približavanja cilju i udara koji se može planirati sa veće distance.
Su-30MKI je logična platforma za RudraM-II. To je jedan od najvažnijih aviona indijske borbene avijacije, sposoban da nosi veliki teret, deluje na velikim daljinama i obavlja više zadataka, od kontrole vazdušnog prostora do udara po kopnenim ciljevima. Sa protivradarskom raketom dometa oko 300 kilometara, taj avion dobija još važniju ulogu u prvim fazama vazdušne operacije, kada se protivniku pokušavaju oslabiti osmatranje, veza i komandovanje.
Varijanta RudraM-II namenjena napadima na radare trebalo bi da nosi unapred formiranu fragmentacionu bojevu glavu mase 155 kilograma. Takva bojeva glava namenjena je oštećenju osetljive radarske opreme, antena, vozila, elektronskih sistema i posada. Kod radara nije uvek potrebno uništiti veliki objekat. Dovoljno je teško oštetiti elemente koji sistem čine funkcionalnim.
Planirana je i varijanta za napade na kopnene ciljeve, sa penetraciono-eksplozivnom bojevom glavom mase oko 200 kilograma. Ona bi bila namenjena dejstvu po bunkerima, utvrđenim objektima i drugoj infrastrukturi. Time RudraM-II ne ostaje samo usko specijalizovana protivradarska raketa, već postaje deo šire indijske porodice preciznog oružja vazduh-zemlja.
Indija paralelno razvija više varijanti RudraM porodice. RudraM-I ima domet veći od 100 kilometara. RudraM-II ulazi u višu kategoriju, sa dometom oko 300 kilometara i maksimalnom brzinom od 5,5 maha. RudraM-III bi trebalo da dostigne domet oko 550 kilometara i da se koristi protiv radarskih i kopnenih ciljeva. RudraM-IV se pominje kao buduće oružje dugog dometa, ali njegovi ključni parametri još nisu javno ni spomenuti.
Za Indijce, RudraM-II nije samo nova raketa pod krilom Suhoja već deo šireg prelaska na složenije planiranje vazdušnih operacija, u kojima se prvo gađaju radari, veze i komandni centri, a tek zatim otvara prostor za dublje udare. U okruženju u kome sve veći značaj imaju dalekometni senzori, elektronsko ratovanje i slojevita PVO, raketa koja može da napadne radar sa oko 300 kilometara udaljenosti menja računicu i pilotima i posadama protivvazdušne odbrane.
