Kineski portal 163.com objavio je tekst u kojem tvrdi da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić tokom posete Kini pohvalio kineske rakete CM-400AKG, predstavljajući ih kao oružje koje je u nedavnom sukobu Indije i Pakistana pokazalo ozbiljnu borbenu vrednost protiv sistema S-400.
Prema ovom kineskom izvoru, Vučić je u Kini boravio u petodnevnoj zvaničnoj poseti od 24. do 28. maja, a tema razgovora nije bila samo politička i ekonomska saradnja, već i vojna tehnologija. U tekstu se navodi da su u pitanju aerobalističke rakete CM-400AKG, koje su prethodno prilagođene za upotrebu na srpskim MiG-29.
Kineski portal navodi da je Vučić istakao visok kvalitet ovih raketa u poređenju sa sistemima koje je Srbija ranije imala. Posebno se naglašava da je Beograd navodno doneo odluku o nabavci CM-400AKG nakon što je Peking predstavio podatke o njihovoj upotrebi u sukobu između Indije i Pakistana, gde su pakistanski lovci JF-17, prema toj verziji, pogodili indijski sistem S-400.
Projektil CM-400AKG se pojavio kao jeftin i efikasan odgovor na skupe zapadne sisteme. Sama činjenica da se Srbija dovodi u vezu sa ovim raketama otvara zanimljivu činjenicu: koliko daleko Beograd ide u diverzifikaciji svog naoružanja i u kojoj meri kineska vojna tehnologija postaje važan deo srpske odbrambene strukture.
Raketa od milion protiv sistema vrednog milijarde evra
Najzanimljiviji deo kineskog teksta odnosi se na odnos cene i efekta. Prema 163.com, raketa CM-400AKG košta oko 1,5 miliona evra po komadu, dok se izvozna vrednost kompletnog sistema S-400 meri u milijardama dolara. Kineski izvor zato gradi centralnu tezu oko činjenice da relativno jeftina raketa može da onesposobi osnovni element veoma skupog sistema protivvazdušne odbrane.
U tekstu se navodi da je tokom vazdušnog sukoba između Indije i Pakistana pakistanski JF-17, naoružan raketama CM-400AKG, izveo precizan udar na indijsku radarsku lokaciju S-400. Prema tvrdnjama, rakete su pogodile radar 91N6E, odnosno ključni senzor za dalekometno otkrivanje ciljeva, čime je čitav sistem PVO ostao bez osnovne sposobnosti osmatranja. Satelitski snimci pokazuju potpuno uništenu radarsku opremu i oštećene prateće lansere.
S-400 je jedan od glavnih ruskih izvoznih sistema PVO dugog dometa. Njegov radar 91N6E, prema dostupnim tehničkim podacima, ima domet detekcije do 600 kilometara u optimalnim uslovima, dok se sistem projektuje za presretanje različitih tipova ciljeva, od borbenih aviona do raketa. Upravo zato kineska tvrdnja o relativno jeftinom oružju koje je onesposobilo takav sistem ima veliku težinu.
CM-400AKG kao aerobalistička raketa
CM-400AKG je kineska aerobalistička raketa koju je razvila korporacija CASIC. Projektovana je za dejstvo po velikim površinskim brodovima, uključujući nosače aviona, ali i po kopnenim ciljevima visoke vrednosti. U kineskom tekstu opisuje se kao hipersonično ili visokosupersonično oružje, sa brzinom od 4,5 do 5, pa čak i do 6 maha, u zavisnosti od izvora i faze leta.
Njena masa iznosi približno 910 kilograma, zbog čega je mogu nositi i relativno laki avioni poput JF-17. Upravo ta osobina je važna za Srbiju, jer je prilagođena za srpske MiG-29.
Domet je takođe veoma značajan, do 400 kilometara, gde CM-400AKG potpuno menja način na koji se stariji MiG-29 može koristiti. Avion više ne mora da prilazi neposrednoj zoni PVO protivnika da bi dejstvovao, već može da lansira raketu sa distance koja pilotu daje drastično veću šansu da preživi misiju.
Ističe se posebno i brzina rakete. Pri letu od oko 1,7 kilometara u sekundi, vreme reakcije protivničkog sistema drastično se smanjuje. Ukoliko radar kasno detektuje cilj, ako mora da klasifikuje pretnju, zaključa je i lansira presretač, prozor za odgovor postaje izuzetno kratak. To ne znači da je baš svaka PVO nemoćna pred CM-400AKG, ali znači da se radi o cilju koji je znatno teži za presretanje od sporijih krstarećih raketa ili obične vođene municije.
MiG-29 dobija novu ulogu
Najzanimljiviji deo za Srbiju nije samo sama raketa, već činjenica da je CM-400AKG prilagođena za upotrebu na MiG-29. Srpsko ratno vazduhoplovstvo se godinama oslanja na ovu platformu sovjetskog porekla, koja je u osnovi zamišljena kao lovac za osvajanje i odbranu vazdušnog prostora, a ne toliko moderna platforma za dalekometne udare.
Kineski tekst navodi da je originalna avionika MiG-29 zastarela, a da su ranije rakete imale domet od samo nekoliko desetina kilometara. U takvom stanju, avion bi pri udarnim misijama morao da se približi zoni protivničke PVO, što bi znatno povećalo rizik za pilota.
CM-400AKG drastično menja tu logiku. S obzirom da MiG-29 sada nosi i lansira ovu raketu, dobija sposobnost dejstva na velikoj distanci, i to po ciljevima visoke vrednosti. To ne pretvara MiG-29 u savremeni višenamenski avion nove klase, ali mu produžava borbeni život i daje novu funkciju koju ranije nije imao.
Ključ je u adapteru WZHK-1, koji je posebno dizajniran da poveže kinesku raketu sa ruskim avionom. Taj adapter ima sopstveni računar za upravljanje vatrom, navigacioni sistem i modul za napajanje. U praksi funkcioniše kao posrednik između starije ruske avionike i novog kineskog oružja. Tehnički značaj je ozbiljan. Takvo rešenje omogućava brzu integraciju bez duboke modifikacije unutrašnje avionike MiG-29. Kineski tekst rešenje opisuje kao princip „uključi i koristi“, uz naglasak na to da su testovi kompatibilnosti završeni za samo nekoliko meseci.
Kineska otvorenost naspram zapadnih ograničenja
Kineski tekst upoređuje ovu ponudu sa zapadnom vojnom trgovinom, gde navodi kako zapadni dobavljači često namerno ograničavaju stvarne borbene mogućnosti opreme koju prodaju. Kao primer se navodi francuska prodaja Rafala Srbiji, uz tvrdnju da je Beograd platio 2,7 milijardi evra za 12 polovnih ili obnovljenih aviona, ali nije dobio najjaču municiju.
Prema kineskom izvoru, Francuska isporučuje rakete MICA dometa 60 do 80 kilometara, ali nije obavezno uključila Meteor, čiji se domet navodi oko 160 kilometara. Time se kupcu prodaje skupa platforma, ali bez pune borbene oštrice.
Sa svoje strane, Peking doživljava svoje oružje kao praktičnije, otvorenije i isplativije za male države koje ne žele da zavise od političkih uslova Zapada. U tom smislu, Srbija je primer države koja pokušava da zadrži vojnu autonomiju u okruženju NATO-a.
Kineski autor navodi da je CM-400AKG Srbiji isporučen bez ikakvih smanjenja performansi i bez ograničenja upotrebe. To je važna poruka, jer se na tržištu oružja često ne kupuje samo platforma, već i politička sloboda da se ona koristi.
Srbija kao mala zemlja okružena NATO-om
U kineskom tekstu prostor zauzima srpsko bezbednosno okruženje. Navodi se da je Srbija mala zemlja bez izlaza na more, okružena članicama NATO-a i državama koje su politički i vojno čvrsto vezane za zapadni blok. Posebno se pominje savez Hrvatske, Albanije i Kosova, kao i njihova vojna saradnja. Beograd ne kupuje CM-400AKG iz ofanzivnih razloga, već zato što želi da uspostavi odvraćanje. Srbija kupuje napredno oružje radi zaštite bezbednosti svojih građana, a ne zbog teritorijalnih ambicija.
Kineski portal navodi da ukupni vojni izdaci Srbije za 2026. godinu iznose oko 2,78 milijardi dolara, što Srbiju stavlja oko 70. mesta u svetu. U takvim okolnostima, argument cene postaje veoma značajan: zemlja sa ograničenim budžetom ne može da se takmiči masom, ali može pokušati da kupi oružje koje ima veoma visok efekat po relativno niskoj ceni.
Ako raketa od 1,5 miliona evra može da ugrozi radar sistema vrednog stotine miliona ili više, tada ona postaje instrument odvraćanja, a ne samo još jedna stavka u arsenalu.
Kineski sloj srpske PVO i udarne moći
CM-400AKG nije jedini kineski sistem koji je u srpskom naoružanju. Beograd je nabavio i sistem PVO FK-3 (HQ-22), zatim precizno vođene bombe i drugu opremu. Tu je i HQ-17AE kao deo šireg kineskog sloja PVO odbrane. Kombinacija FK-3, precizno vođenog naoružanja i raketa CM-400AKG predstavlja stvaranje nove, trodimenzionalne odbrambene mreže. Njen smisao nije samo zaštita vazdušnog prostora, već i mogućnost da Srbija, u slučaju krize, ima sredstvo za odgovor na udaljene i visoko vredne ciljeve.
Za NATO i EU, takav razvoj je neprijatan. Kineski izvor podseća da je Hrvatska prva javno kritikovala srpsku nabavku, navodeći da raketa dugog dometa menja postojeću vojnu ravnotežu na Balkanu.
Zapadni pritisak na Srbiju zbog kineskog naoružanja postoji već godinama, naročito od isporuke FK-3. Za Brisel i NATO problem nije samo jedna raketa, već činjenica da Srbija sve više uvodi sisteme koji nisu pod njihovom političkom kontrolom.
Sećanje na 1999. godinu
Kineski tekst se vraća i na 1999. godinu, kada je NATO 78 dana bombardovao Saveznu Republiku Jugoslaviju. Srbija je tada bila zemlja sa slabom avijacijom i ograničenom sposobnošću protivudara, dok su starije rakete kratkog dometa bile nedovoljne da ozbiljno ugroze agresora.
Sada se taj odnos menja. Napredno kinesko oružje Srbiji daje sposobnost da makar deo protivničke infrastrukture, PVO, aerodroma ili komandnih tačaka stavi pod rizik. To ne znači da Srbija postaje vojno ravna NATO-u, ali znači da cena pritiska ili agresije više ne bi bila ista.
Kineski medij ne govori samo o prodaji rakete, već govori o kineskoj ambiciji da sebe predstavi kao dobavljača oružja koje malim i srednjim državama daje mogućnost da probiju monopol zapadnih sistema.
Zašto je CM-400AKG važniji od same rakete
Najveća vrednost CM-400AKG za Srbiju nije u bombastičnoj tvrdnji da jedna raketa ruši mit o S-400, već u tome što stari MiG-29 dobija mogućnost udaljenog udara. To je sposobnost koju Srbija ranije nije imala u takvom obliku. U regionalnom okruženju, gde se svaka nova nabavka odmah prevodi u politički signal, sama mogućnost lansiranja aerobalističke rakete dometa do 400 kilometara menja način na koji se procenjuje srpska avijacija.
Za Kinu, Srbija je dobar pokazni primer. Zemlja u Evropi, vojno neutralna, pod stalnim pritiskom NATO okruženja i EU uslovljavanja, kupuje kineske PVO sisteme, kineske rakete i kinesku preciznu municiju. To Pekingu omogućava da pokaže da njegovo oružje ne ulazi samo u Aziju, Afriku i Bliski istok, već i u evropski bezbednosni prostor.
Za Srbiju, CM-400AKG predstavlja povećanje odvraćanje bez ulaska u trku koju ne može finansijski da izdrži. Srbija ne može imati avijaciju, mornaricu i PVO na nivou većih NATO država. Ipak, može da nabavi sisteme koji protivniku nameću veliko pitanje cene. To je osnovna logika asimetričnog odvraćanja: ne moraš biti jači od protivnika, ali moraš imati sredstvo koje ga primorava da pre svakog pritiska izračuna mogući gubitak.
