Američko ratno vazduhoplovstvo i kompanija General Atomics Aeronautical Systems napravili su novi korak u razvoju koncepta u kojem borbeni avion sa pilotom više ne deluje sam, već komanduje grupom autonomnih bespilotnih letelica. U najnovijoj demonstraciji, lovac pete generacije F-35 Lightning II bio je direktno povezan sa dronom MQ-20 Avenger, koji već godinama služi kao test-platforma za američki program kolaborativnih borbenih aviona.
U pitanju je jedan od praktičnih testova onoga što se u američkoj terminologiji naziva CCA, odnosno Collaborative Combat Aircraft. Ideja je jednostavna na papiru, ali tehnički veoma zahtevna: pilot u lovcu zadržava ključne taktičke odluke, dok dronovi obavljaju deo opasnog, zamornog ili visokorizičnog posla, od izviđanja i ometanja do napada, presretanja i probijanja protivvazdušne odbrane.
Tokom demonstracije, MQ-20 Avenger je bio u vazduhu, dok je F-35 bio na zemlji. Pilot u kokpitu F-35 mogao je da šalje taktičke komande bespilotnoj letelici preko interfejsa nalik tabletu, pod nazivom Bashi Pilot Vehicle Interface. Komunikacija je išla izvan linije vida, preko satelitske veze i taktičke proširene mreže za prenos podataka u niskoj Zemljinoj orbiti.
To što je F-35 tokom ove faze bio na zemlji ne umanjuje značaj testa. Takav pristup je normalan u validaciji mrežne arhitekture pre prelaska na složenije letne scenarije. Prvo se proveravaju hardver, softver, veze, protok komandi, autonomni odgovori i stabilnost sistema, pa tek onda dolazi faza u kojoj avion sa pilotom i dron zajedno rade u vazduhu.
Pilot šalje komandu, autonomija izvršava zadatak
Suština demonstracije nije bila u tome da pilot ručno „vozi“ dron kao daljinski upravljani model. Mnogo važnije je to što je F-35 mogao da prenese taktičke komande, a MQ-20 ih je zatim obrađivao preko svog autonomnog sistema TacACE, skraćeno od Tactical Autonomy Ecosystem.
TacACE je softverski paket kompanije GA-ASI, zasnovan na najnovijoj vladinoj referentnoj arhitekturi za autonomiju, poznatoj kao A-GRA. U praksi, to znači da dron ne prima samo jednostavne instrukcije tipa „idi tamo“, već može da izvršava taktičke manevre, podešava putne tačke, obrađuje zadatke i šalje povratne podatke nazad avionu koji ga komanduje.
MQ-20 je tokom testa razmenjivao kritične autonomne odgovore sa F-35. Pilot je preko Bashi interfejsa slao komande za autonomiju, usmeravao dron na manevre, menjao putne tačke i dobijao podatke o praćenju, uključujući ADS-B podatke koje je Avenger prosleđivao nazad komandnom avionu.
Ovo je za Amerikance bitno zato što njihovo ratno vazduhoplovstvo ne želi da pilot F-35 bude pretvoren u operatera drona koji gleda u dodatni ekran i ručno upravlja svakim pokretom. Takav model bi samo povećao opterećenje u kokpitu. Prava vrednost je u delegiranju: pilot određuje nameru i zadatak, a autonomni sistem drona sam rešava deo izvršenja.
Avenger kao surogat za buduće borbene dronove
MQ-20 Avenger nije novi avion, ali je u ovom programu posebno koristan jer služi kao realna leteća laboratorija. General Atomics ga koristi kao surogat za razvoj budućih kolaborativnih borbenih aviona, pre svega za platformu YFQ-42A, poznatu i kao Dark Merlin.
Avenger je mlazni dron sa sposobnošću rada na visinama preko 15.000 metara i brzinama oko 740 kilometara na sat. Može ostati u vazduhu duže od 20 sati, što mu daje ozbiljnu vrednost kao naprednom senzoru, komunikacionom releju, platformi za nadzor ili nosaču oružja.
U realnom ratnom scenariju, ovakva letelica može da ide tamo gde slanje aviona sa pilotom postaje preskupo ili prerizično. Može da proverava prostor, privlači pažnju radara, nosi senzore, ometa protivnika ili lansira oružje, dok F-35, F-22 ili budući F-47 ostaju na bezbednijoj distanci i upravljaju širom slikom. U pitanju je osnovna logika „lojalnog pratioca“. Dron nije samo dodatak avionu, već produžena ruka posade. On može da primi rizik, proširi domet senzora, poveća broj dostupnih platformi u vazduhu i otvori protivniku više problema nego što bi to mogao jedan sam lovac.
Ko je učestvovao u testu
Demonstraciju nije izvela samo jedna kompanija. U njoj su učestvovali General Atomics Aeronautical Systems, Kancelarija zajedničkog programa F-35, 309. grupa za softverski inženjering, 461. eskadrila za testiranje leta, 370. eskadrila za testiranje leta, Lockheed Martin i Autonodyne.
Taj spisak pokazuje koliko je program složen. Ovde nije dovoljno spojiti avion i dron radio-vezom. Potrebno je uskladiti bezbedne komunikacije, softver F-35, autonomiju drona, interfejs u kokpitu, mreže za prenos podataka, procedure pilota, testne protokole i buduću integraciju sa drugim avionima.
General Atomics je saopštio da je test potvrdio hardver, softver, mreže i druge sisteme potrebne za novo poglavlje u vazdušnoj borbi. Majkl Atvud, potpredsednik naprednih programa, ocenio je da je ova prekretnica početak operativne spremnosti za kolaborativni borbeni avion i dokaz bliskih mogućnosti za integraciju snaga.
U prevodu na manje korporativni jezik: SAD sada pokušavaju da dokažu da „lojalni pratioci“ nisu samo lepa animacija iz prezentacije, već sistem koji se može povezati sa najvažnijim borbenim avionom američkog ratnog vazduhoplovstva.
Zašto F-35?
F-35 je logična platforma za ovakav test. Njegova osnovna vrednost nije samo u stelt obliku ili nošenju bombi, već u fuziji senzora, obradi podataka i ulozi letećeg čvora u mreži. F-35 već funkcioniše kao avion koji prikuplja, spaja i prosleđuje informacije iz više izvora. Dodavanje dronova u tu arhitekturu prirodan je sledeći korak.
Ako jedan pilot F-35 bude mogao da upravlja formacijom bespilotnih letelica, američka taktika se menja. Dronovi mogu da dobiju sektore pretrage, zadatke presretanja, misije suzbijanja protivničke PVO ili rizične pravce ulaska u zonu protivnika. F-35 tada ne mora nužno da bude prvi avion koji ulazi u najopasniji vazdušni prostor.
U teoriji, pilot bi mogao da rasporedi dronove ispred sebe, bočno ili u dubinu, koristi ih kao senzore, mamce, releje ili nosače oružja. U praksi, to zahteva izuzetno pouzdanu vezu, otpornost na elektronsko ratovanje, visok nivo autonomije i interfejs koji ne preopterećuje pilota. Kontrola drona iz F-35 na zemlji nije isto što i borbena upotreba u zoni gde protivnik ometa veze, gađa satelite, pokušava da prevari senzore i ruši bespilotne letelice, ali bez test faze nema ni prelaska na realniji scenario.
Veza sa F-22 i budućim F-47
Test sa F-35 dolazi posle gotovo istih ispitivanja sa lovcem F-22 Raptor, koji je ranije takođe označen kao jedna od glavnih platformi za kontrolu novih borbenih dronova. To pokazuje da američko ratno vazduhoplovstvo ne želi da CCA bude vezan samo za jedan tip aviona.
Konačni cilj je otvorena softverska arhitektura koja omogućava da autonomni dronovi budu kompatibilni sa širim delom flote. U planovima se pominju F-35, F-22, budući lovac šeste generacije F-47, ali i F-15EX i F-16. Ako sistem zaista bude otvoren i modularan, isti tip drona ili srodna porodica bespilotnih letelica moći će da radi sa više platformi.
Američka avijacija neće preko noći preći na F-47. Još dugo će zajedno leteti F-35, F-15EX, F-16, F-22 u ograničenom broju i budući CCA dronovi. Da bi cela konstrukcija imala smisla, dronovi moraju biti upotrebljivi sa više aviona, a ne zaključani u jednu skupu i sporu arhitekturu.
CCA program i dve glavne platforme
General Atomics razvija YFQ-42A, odnosno Dark Merlin, kao jednu od platformi za letačka ispitivanja u okviru programa CCA. Drugi izabrani kandidat je Andurilov YFQ-44A. MQ-20 Avenger u ovoj fazi služi kao zamena, odnosno surogat za testiranje kontrole, autonomije i mrežnih veza.
Američka ideja nije samo da napravi dron koji može da leti uz lovac, već da stvori novu kategoriju jeftinijih, potrošivijih i brojnijih borbenih platformi. One ne moraju imati cenu i složenost F-35, ali moraju biti dovoljno sposobne da prežive deo misije, nose senzore ili oružje i prihvate rizik koji pilotirani avion ne bi trebalo da prihvati.
Takav model im je posebno bitan u budućem sukobu sa Kinom koji se očekuje. Rat u zapadnom Tihom okeanu tražio bi veliki broj platformi, ogromne udaljenosti, sposobnost rada u zoni jake PVO i elektronskog ratovanja, kao i otpornost na gubitke. Skupi pilotirani lovci ne mogu sami da popune takav prostor. CCA je američki odgovor na taj problem – više letelica u vazduhu, više senzora, više pravaca napada i manje rizika za pilote.
Šta pilot dobija
Ako koncept uspe, pilot F-35 neće samo upravljati svojim avionom. On će imati mogućnost da komanduje bespilotnim letelicama koje mu proširuju vidno polje i borbenu zonu. Jedan dron može da ide napred kao senzor, drugi kao komunikacioni relej, treći kao nosač raketa, četvrti kao mamac ili platforma za elektronsko ometanje.
To bi moglo smanjiti opterećenje u kokpitu, ali samo ako autonomija zaista radi. Ako svaki dron traži stalnu pažnju pilota, koncept propada. Ako pilot može da izdaje zadatke na višem nivou, a dronovi sami rešavaju manevre i izvršenje, onda sistem dobija smisao.
Upravo zato se u testu naglašava TacACE i autonomija, a ne samo daljinsko upravljanje. Budući vazdušni rat neće zavisiti samo od toga ko ima bolji avion, već ko bolje povezuje avione, dronove, satelite, zemaljske senzore, oružje dugog dometa i komandne mreže.
Slabosti koje tek treba dokazati
Koliko god test zvučao impresivno, stvarna borbena vrednost ovakvog sistema tek treba da se pokaže. Najveći problem biće rad u uslovima elektronskog ratovanja. Ukoliko dostojni protivnik ometa vezu između lovca i drona, ruši satelitsku komunikaciju, ometa navigaciju ili ubacuje lažne podatke, pitanje je koliko autonomija može da nastavi zadatak bez ljudske kontrole.
Drugi problem je poverenje pilota. U mirnodopskom testu pilot može da pošalje komandu i prati odgovor. U borbi, pod pritiskom, mora da zna da dron neće pogrešno protumačiti zadatak, otkriti položaj formacije, ući u pogrešnu zonu ili otvoriti vatru u neželjenom trenutku.
Treći problem je cena. Ukoliko CCA dronovi postanu preskupi, izgubiće smisao „potrošivijih“ pratilaca. Ako budu prejeftini i preslabi, neće preživeti dovoljno dugo da opravdaju ulogu. Američko ratno vazduhoplovstvo mora da nađe sredinu između pametne municije, klasičnog drona i pravog borbenog aviona.
Kina i drugi rade istu stvar
SAD nisu jedine koje guraju koncept udruživanja pilota i bespilotnih letelica. Kina razvija sopstvene bespilotne pratioce i platforme koje bi mogle da rade sa njenim lovcima i udarnim avionima. Drugi takođe razvijaju slične programe.
Razlog je isti svuda: pilotirani avion je skup, pilot je još skuplji, a savremena PVO čini prodor sve rizičnijim. Dronovi nude način da se poveća broj ciljeva, rastegne protivnička odbrana i rizik prebaci na mašinu.
Pilot upravlja svojim avionom, pouzdanim, zna se koliko, upravlja dronom, komunicira preko satelita u niskoj orbiti, meni deluje kao totalni triler… jedino ako je dvosed, pa jedan polot moze da orkestrira ostale letilice, ovako je čista naučna fantastika