U izolovanom delu severozapadne Kine oblikuje se ogroman vojni kompleks koji zapadni analitičari sve otvorenije opisuju kao novu fazu kineskog nuklearnog odvraćanja. Satelitski snimci koje je pregledao Rojters pokazuju da Peking u blizini nuklearnih silosa kod Hamija gradi široku mrežu lansirnih baza, utvrđenih skloništa, komunikacionih centara i objekata čija namena još nije do kraja jasna.
Suština ove infrastrukture nije samo povećanje broja raketa. Važnije je pitanje preživljavanja. Ako protivnik ne može da bude siguran da će prvim nuklearnim udarom uništiti kineske mogućnosti za odgovor, onda se menja cela strateška računica. Upravo tu leži smisao onoga što se sada vidi u pustinji: Kina gradi sistem koji treba da obezbedi da njene nuklearne snage prežive najgori scenario i da mogu da izvedu kontranapad.
Kineske rakete već mogu da dosegnu bilo koji grad u Sjedinjenim Državama. Međutim, sama mogućnost dometa nije dovoljna ako protivnik veruje da može unapred da uništi lansere, silose, komandne tačke i komunikacije. Nova mreža kod Hamija izgleda kao odgovor na taj problem.
Više od 80 lansirnih baza
Prema analizi satelitskih snimaka, Kina je izgradila više od 80 lansirnih baza i tri osmougaona objekta u udaljenom području severozapada zemlje, u blizini polja nuklearnih silosa Hami. Snimci pokazuju desetine lokacija koje bi mogle biti namenjene mobilnim raketnim lanserima, protivvazdušnim sistemima, elektronskom ratovanju, satelitskim komunikacijama i komandno-kontrolnim operacijama.
Tri bezbednosna stručnjaka koja su analizirala materijal za Rojters ocenila su da razmere gradnje ukazuju na veliko širenje infrastrukture za zaštitu i podršku kineskim kopnenim nuklearnim snagama. To više ne liči na izolovano polje silosa, već na čitav operativni ekosistem: silosi, baze, putevi, skloništa, utvrđenja, komunikacije, piste, železnička veza, logistika i zaštita.
Aleksandar Nil, saradnik think-tenka Pacific Forum na Havajima, rekao je da se infrastruktura gradi u ogromnim razmerama i da pokriva hiljade kvadratnih kilometara pustinje izvan samog polja silosa. Prema njegovoj oceni, u zavisnosti od konačnih operativnih mogućnosti, reč je o veoma značajnom poboljšanju i diverzifikaciji kineske strategije nuklearnog odvraćanja.
Strategija drugog udara
Najvažniji pojam u ovoj priči je sposobnost drugog udara. To je mogućnost države da uzvrati nuklearnim napadom čak i pošto je sama pretrpela prvi nuklearni udar protivnika. U nuklearnoj strategiji, upravo ta sposobnost sprečava protivnika da poveruje u „pobediv“ prvi udar.
Ako Kina ima dovoljno zaštićene silose, mobilne lansere, komandne veze, sisteme ranog upozorenja i rezervne lance komunikacije, onda nijedan američki plan prvog udara ne može pouzdano garantovati neutralisanje kineskog odgovora. To ne znači da je Kina izjednačena sa SAD ili Rusijom po broju bojevih glava, već da pokušava da ukloni najopasniju slabost manjeg arsenala: ranjivost pre odgovora.
Kina je decenijama gradila doktrinu „minimalnog, ali kredibilnog odvraćanja“. Taj model je podrazumevao manji nuklearni arsenal u odnosu na američki i ruski, ali dovoljno održiv da svaki napad na Kinu nosi neprihvatljivu cenu. Nova gradnja pokazuje da Peking više ne želi samo simboličnu sposobnost odmazde, već mnogo otporniji sistem.
Silosi u Sinđangu i Gansuu
Iako Narodnooslobodilačka vojska Kine ima nuklearno oružje koje se može lansirati iz podmornica i aviona, kopneni silosi u Sinđangu i Gansuu ostaju srž kineskog nuklearnog odvraćanja. Upravo zato je zaštita tih silosa strateški presudna.
Polja silosa omogućavaju raspoređivanje interkontinentalnih balističkih raketa velikog dometa, uključujući najteže kineske sisteme. Problem silosa je, međutim, njihova relativna nepokretnost. Kada protivnik zna lokaciju silosa, može da ih planira kao mete u prvom udaru. Kina zato oko njih gradi čitav prsten podrške, zaštite, maskiranja, komunikacija i potencijalno mobilnih alternativa.
Upravo ta kombinacija stacionarnih silosa i mobilne podrške čini novu mrežu zanimljivom. Ako deo baza zaista služi mobilnim lanserima, onda Peking ne gradi samo odbranu silosa, već i sistem koji protivniku otežava da zna gde se u datom trenutku nalaze rakete, lanseri i komandni elementi.
Misteriozni osmougaoni objekti
Posebnu pažnju privlače tri osmougaona objekta, od kojih su dva izgrađena tokom poslednjih šest godina u istočnom Sinđangu. Satelitski snimci pokazuju centralna jezgra sa zgradama za vojno osoblje i velikim vojnim vozilima, oko kojih se nalaze prstenovi dodatnih objekata.
Ti prstenovi verovatno služe za smeštaj osoblja, skladištenje vojnih vozila i lansera, komandnu i logističku podršku, održavanje i skladištenje oružja. U okolini se nalaze utvrđeni bunkeri, skladišta, aerodromske piste i železničke veze koje vode prema nuklearnim silosima kod Hamija.
Takav raspored ukazuje na objekte koji nisu samo skladišta. Njihova geometrija, izolovanost, veza sa silosima i prateća infrastruktura otvaraju mogućnost da se radi o komandno-logističkim čvorovima, centrima za podršku mobilnim raketnim sistemima ili bazama koje kombinuju više funkcija: komunikaciju, održavanje, skladištenje i zaštitu.
Pet stručnjaka za bezbednost koji su razgovarali sa Rojtersom složili su se da bi infrastruktura mogla da podrži kineski nuklearni program, iako kritični detalji ostaju nepoznati. Još se ne zna koji tačno sistemi naoružanja treba da budu raspoređeni u novim bazama.
Vežbe, šatori i kamuflirana mesta za lansiranje
Satelitski snimci pokazuju i nedavne vojne aktivnosti oko severnog osmougaonog objekta. Vežbe su zabeležene u aprilu i maju, uz velike šatore, tragove vojnih vozila i kamuflirana mesta za lansiranje u pustinji.
Neka od tih mesta izgledaju kao da su zaštićena protivvazdušnim sistemima. Ako je ta procena tačna, to znači da Kina ne gradi samo pasivnu infrastrukturu, već uvežbava raspoređivanje, maskiranje i zaštitu mobilnih elemenata nuklearnih snaga.
Rojters navodi da je ovo prvi put da je otkriven pun obim mreže lansirnih lokacija, nedavnih vojnih aktivnosti oko objekata i procena da baze mogu da podrže mobilne rakete i operacije elektronskog ratovanja.
To je bitan detalj. Sama izgradnja silosa je jedna stvar. Uvežbavanje vozila, šatora, kamufliranih mesta i zaštitnih sistema pokazuje da mreža možda već ulazi u fazu operativnog testiranja, ili bar ozbiljne pripreme.
Rano upozoravanje iz svemira
Kineska sposobnost drugog udara ne zavisi samo od silosa i lansera. Potreban je i sistem koji dovoljno rano vidi dolazeći napad. Zato je važan satelitski sistem ranog upozoravanja Huojan-1.
Prema američkim zvaničnicima, ovaj sistem može da detektuje lansiranje dolazeće interkontinentalne balističke rakete u roku od oko 90 sekundi i da obavesti komandni centar za tri do četiri minuta. U nuklearnoj strategiji to je ogroman vremenski prozor, iako spolja deluje kratko.
Ako Kina zaista može da dobije pouzdano upozorenje u tom roku, teoretski dobija mogućnost da lansira deo svojih raketa pre nego što silosi budu pogođeni. To je posebno važno u scenariju u kojem protivnik pokušava da uništi kineski arsenal prvim udarom.
Kombinacija satelitskog upozorenja, zaštićenih silosa, mobilnih lansera, komunikacionih centara i utvrđenih baza stvara mnogo složeniji cilj nego što je to bilo kinesko nuklearno odvraćanje prethodnih decenija.
Kina ubrzava nuklearnu modernizaciju
Kinesko nuklearno gomilanje jedan je od najpažljivije praćenih elemenata vojne modernizacije pod Si Đinpingom. Strane diplomate optužuju Peking za nedostatak transparentnosti kada je reč o pravom broju bojevih glava, sistemima u razvoju i namerama.
Na vojnoj paradi u Pekingu u septembru 2025. Kina je prikazala oružje sposobno za nošenje nuklearnog oružja, uključujući interkontinentalne balističke rakete DF-5C, u fiksnim i mobilnim konfiguracijama. To se uklapa u sliku zemlje koja više ne želi mali, statičan i lako prebrojiv nuklearni arsenal.
Američki zvaničnici i stručnjaci za kontrolu naoružanja procenjuju da Kina širi svoje nuklearne kapacitete brže od bilo koje druge zemlje. Najnoviji izveštaj Pentagona navodi da je, uprkos usporavanju tempa proizvodnje nuklearnih bojevih glava, Kina na putu da do 2030. godine ima oko 1.000 nuklearnih bojevih glava.
To bi i dalje bilo manje od američkog i ruskog arsenala, ali bi dramatično promenilo odnos u odnosu na raniju kinesku nuklearnu posturu. Kina više ne bi bila sila sa relativno malim odvraćanjem, već treći nuklearni pol čiji arsenal mora ozbiljno da se računa u svakoj krizi.
Tajvan i nuklearna senka
Nova kineska infrastruktura posebno se posmatra kroz prizmu Tajvana. Zapadne diplomate i analitičari šire narativ da bi Peking mogao koristiti nuklearno odvraćanje ne nužno za pokretanje nuklearnog rata, već za ograničavanje stranog učešća u tajvanskoj krizi.
Drugim rečima, ako bi Kina odlučila da izvrši vojni pritisak ili operaciju protiv Tajvana, snažniji i preživljiviji nuklearni arsenal mogao bi da služi kao poruka Vašingtonu: svaka direktna intervencija nosi rizik eskalacije do nuklearnog nivoa. To je klasična logika odvraćanja, ali primenjena na regionalni sukob sa globalnim posledicama.
Si Đinping je ovog meseca upozorio američkog predsednika Donalda Trampa da bi pogrešno rešavanje pitanja Tajvana moglo da odvede dve zemlje „u opasnom pravcu“. Tajvanska vlada odbacuje kineske pretenzije na suverenitet, dok Peking ostrvo smatra delom svoje teritorije.
Zato se nuklearna infrastruktura u pustinji ne može posmatrati odvojeno od zapadnog Pacifika. Silosi u Sinđangu i Gansuu, mobilni lanseri, sateliti ranog upozoravanja i komandne mreže imaju direktnu ulogu u tome koliko će SAD biti spremne da rizikuju u krizi oko Tajvana.
Politika „bez prve upotrebe“ i novo nepoverenje
Centralni element kineske nuklearne strategije i dalje je politika „bez prve upotrebe“. Kina tvrdi da neće prva upotrebiti nuklearno oružje, što je decenijama bila jedna od glavnih razlika između kineske doktrine i doktrina drugih nuklearnih sila, posebno najveće zapadne nuklearne sile, koja je jedina u istoriji čovečanstva upotrebila atomsko oružje u ratu, i to bez ikakve egzistencijalne pretnje sopstvene teritorije.
Upravo zato zapadna zabrinutost zbog kineskog nuklearnog širenja ima i svoju drugu stranu. Vašington i njegovi saveznici danas upozoravaju da Peking gradi veći i preživljiviji arsenal, ali Kina taj proces predstavlja kao odgovor na mogućnost američkog prvog udara, američku raketnu odbranu, precizno konvencionalno oružje, svemirsko izviđanje i sposobnost SAD da ciljaju komandne lance i silose protivnika.
Peking, dakle, može tvrditi da veći broj bojevih glava, mobilnih lansera, satelitskog ranog upozoravanja i zaštićenih komandnih centara ne znači pripremu za prvi udar, već pokušaj da se prvi udar učini besmislenim. Ako protivnik ne može da bude siguran da će uništiti kineski nuklearni odgovor, onda ni politička cena napada više ne može da se računa kao prihvatljiva.
To ne znači da kinesko širenje arsenala ne menja stratešku sliku. Menja je ozbiljno. Međutim, nije isto kada država gradi sposobnost prvog udara i kada gradi mrežu čiji je osnovni smisao da preživi tuđi prvi udar i obezbedi odmazdu. Upravo tu razliku Peking pokušava da naglasi, dok zapadni analitičari sve češće tvrde da veći kineski arsenal, sam po sebi, povećava rizik u budućoj krizi oko Tajvana.
„Nikada ranije nismo videli ništa slično“
Hans Kristensen, direktor Projekta nuklearnih informacija u Federaciji američkih naučnika, rekao je da je teško izvući definitivne zaključke o nameni svih objekata, ali da je, s obzirom na ogromne razmere projekata, teško bilo šta isključiti. On je naglasio da se veličina odbrambene mreže u blizini silosa razlikuje od onoga što se vidi kod drugih nuklearnih supersila. Njegova ocena je posebno upečatljiva: „Nikada ranije nisam video ništa slično. Ovo je izuzetan napor.“
U poslednjih nekoliko godina ovo je već ko zna koja zapadna analiza zasnovana na satelitskim snimcima kineskih vojnih objekata. Svaki put se ponavlja slična konstrukcija: „otkrivena baza“, „misteriozni objekti“, „tajna mreža“, „strah od kineskog arsenala“. Podaci mogu biti stvarni, ali njihovo pakovanje uglavnom služi istom cilju, da se kinesko jačanje predstavi kao jednostrana pretnja, bez ozbiljnog objašnjenja pritiska pod kojim se Peking nalazi.
Kina ne gradi svoje baze u praznom prostoru niti hiljadama kilometra od svojih granica. Gradi ih na svojoj teritoriji dok se oko nje učvršćuje zapadni vojni prsten, od Japana i Južne Koreje do Guama, Australije i Filipina, uz raketnu odbranu, izviđanje, strateške bombardere, podmornice, nosače aviona i sve otvorenije planove za ratni scenario oko Tajvana. U takvom okruženju, kineska potreba da obezbedi siguran drugi udar nije iznenađenje, već logična posledica velike sile koja ne želi da bude uhvaćena u položaju nuklearne ranjivosti.
