Jedna od žrtava Dogovora o procentima bila je i Grčka koja se srčano borila protiv nacista. Istorija Evrope obeležena je tekovinama antike.Tada su se pojavili filosofi i dramski pisci koji su utemeljili humanističku misao koja važi do danas. Kroz mitove i realnu istoriju antički polisi proslavili su se svojim ratničkim veštinama i junaštvom.
Kada je grčka vlada u egzilu u Drugom svetskom ratu odlučila da osnuje specijalnu jedinicu za dejstva protiv okupatora nije imala mnogo razloga da se dvoumi oko naziva. Tako je nastao Sveti odred (Ιερός Λόχος) jedinica koja je ostala u senci SAS, SOE, OSS, Skorcenijevog Jagdverbände, Kampfgeschwader 200, Brandenburgera i drugih daleko poznatijih formacija.
Zašto pri tom izboru imena nije bilo dvoumljenja i lutanja? Pored politikih, tu su i istorijski razlozi. Najstariji uzor bila je Sveta tebanska četa, najpoznatija antička elitna jedinica. Osnovana je tokom Tebanskog ustanka 379. godine pre nove ere. Bila je sastavljena od 150 parova muških ljubavnika, odabranih tako da do poslednjeg trenutka brane partnera i svoj stroj. Oni su bili ravnopravni protivnici spartanskim hipejima.
Pobedio ih je tek Filip Drugi Makedonski. Odbili su da se predaju izginuvši do poslednjeg. Tokom borbi za oslobođenje od Otomanske imperije 1821. godine osnovan je Sveti odred ili Sveti korpus ( Ιερός Λόχος). Postojao je samo nekoliko meseci (od 24. februara do sedmog juna 1821. godine) kada je, kao i njegov slavni prethodnik, stradao u borbi.
Treći Sveti odred nastao je 1942. godine na Bliskom istoku i bio je u potpunosti popunjen izbeglim grčkim oficirima i pitomcima – onima koji nisu ostali u zemlji da se bore protiv okupatora. Zašto su napustili svoju zemlju posebna je priča. Njegovu tradiciju nastavlja elitna jedinica OS Grčke, poznata kao ”Komanda specijalnog ratovanja” (Διοίκηση Ειδικού Πολέμου, Special Warfare Command) koja neposredno odgovara Generalštabu.
Nastanak
Iza želje za oslobođenjem od Nemaca stajao je i značajan politički motiv koji je na naplatu došao oslobođenjem od okupatora. I Grčka je imala dualizam otpora zavojevaču jer je uporedo s emigrantskom vladom u egzilu postojao širok i snažan narodnooslobodilački pokret u samoj zemlji. On je bio sastavljen od svih onih koji su rešili da ostanu i da se suprotstave, umesto da napuste Grčku. I oni su imali svoje razloge, ali da ostanu i da se bore. Vladi je pak bilo potrebno oružano pokriće u nameri da se po oslobođenju vrati u zemlju i preuzme ponovo vlast.
Ubrzo posle trojne okupacije Grčke koju su izvele nemačke, italijanske i bugarske snage tokom aprila i maja 1941. godine ponovo je uspostavljena grčka vlada u emigraciji zajedno s komandom Ratne mornarice i brodovljem u Egiptu. Imali su punu podršku od Britanaca pa su brzo pristupili formiranju jedinica KoV na Bliskom istoku. Zajedno s vladom našlo se u izbeglištvu 250 oficira KoV i oko 500 njihovih kolega iz RV i RM.
Pod komandu emigrantske vlade stavio se bataljon dobrovoljaca koji je bio sačinjen od grčkih naseljenika u Egiptu i Palestini. Oni su se aktivno pripremali za Italijansko-grčki rat, ali nisu stigli da u njemu učestvuju. Britanska diplomatija je izvršila uspešan pritisak na Tursku da oslobodi i uputi u Egipat 1300 vojnika i oficira pogranične brigade ”Evros” koja je bila internirana u Turskoj. Juna 1941. grčka vlada formira Prvu brigadu u kojoj se nalazilo 250 oficira i 5500 vojnika.
Vlada je, u nemogućnosti da utiče na događaje u zemlji u kojoj su komunisti i britanske specijalne službe vodili glavnu reč, nastavila da organizuje oružane snage na Bliskom istoku. Regrutacija je obavljana iz sastava ljudi koji su prebegli iz okupirane Grčke ili preko neutralne Turske. Deo trupa popunila je i mnogobrojna grčka zajednica koja je živela u arapskim državama.
Krajem 1942. godine formirane su dve brigade, jedan puk artiljerije, samostalni pešadijski bataljon i – ”Sveti odred”. Sticaj okolnosti da se u egzilu našao veći broj oficira nego što je to bilo potrebno za formacijski raspored. Stoga je komandant grčkog Ratnog vazduhoplovstva na Bliskom istoku, potpukovnik G. Aleksandris predložio da se formiraju jedinice od oficira koji bi imali status redovnih vojnika. Predlog je odobrio komandant Druge brigade pešadijski pukovnik A. Burdaras.
Avgusta 1942. godine u Palestini konjički major A. Stefanikis formirao je Odred izabranih besmrtnika (Λόχος Επιλέκτων Αθανάτων). Pošto je tada bilo veoma važno s moralnog i propagandnog stanovišta povezati se sa slavnom prošlošću, on se dosetio i jedinicu nazvao po ”Besmrtnicima Vizantije”, elitnoj jedinici Vizantninske vojske koju je formirao Jovan Prvi Cimiskije.
Odred je imao oko 200 ljudi i prvobitno je bilo zamišljeno da se kao grupa mitraljezaca priključi Drugoj grčkoj brigadi koja se tada nalazila u fazi formiranja. Međutim, 15. septembra 1942. godine novi komandant, tada pukovnik H. Cigantes (Χριστόδουλος Τσιγάντες) preimenovao ga je u ”Sveti odred” u čast opisanih formacija iz prošlosti. Tada je doneta odluka da se odred proglasi jedinicom posebne namene.
Saradnja sa kolegama iz SAS
U tesnoj saradnji s komandantom britanskog puka SAS potpukovnikom Dejvidom Stirlingom i s odobrenjem grčkog generalštaba odred je prebaziran tokom septembra u Kabrit (Egipat) radi obuke i priprema za novu ulogu. Trebalo je da se uključe u poznatu formaciju ”pustinjskog taksija” o kome smo već pisali. Međutim, posle druge bitke kod El Alamejna i neočekivano brzog prodora saveznika kroz Libiju, potrebe za takvim prepadima više nije bilo.
Bez obzira na to, taj period se pokazao veoma koristan za uvođenje jedinice u operativni sastav puka SAS gde je neposredno sarađivala s eskadronom majora Dželikoa. Taj eskadron je dobijao diverzantske zadatke, a uz njih i naziv ”Posebna služba čamaca” (Special Boat Service -SBS). Završetkom sukoba u Africi SAS je tokom maja bio podeljen na dve grane. Eskadron za specijalne operacije (Special Raiding Squadron) je delovao u centralnom Sredozemlju do svog povratka u vazdušno-desantni sastav. Za to vreme SBS je delovao u Egejskom moru zajedno sa Svetim odredom sve do kraja rata.
Angažovanje u Tunisu
Sedmog februara 1943. godine pukovnik Cigantes je predložio komandantu Osme britanske armije, generalu Montgomeriju da otkomanduje Sveti odred u sastav trupa F. Leklerka. On je tada komandovao Drugom oklopnom divizijom Slobodnih Francuza. Grci su angažovani kao laka mehanizovana konjica. Desetog marta u rejonu Ksar-Rilan u Tunisu Odred je imao prvu borbu protiv nemačkih mehanizovanih jedinica podržavajući ofanzivu Desetog britanskog korpusa koji je pokušavao da zaobiđe Liniju Maret s juga.
Odmah posle toga saveznici su zauzeli lučki grad Gabes, strateški veoma važan logistiki čvor. Posle toga Sveti odred biva detaširan u sastav Druge novozelandske divizije, vodeći krajem marta i početkom aprila bitke s Nemcima u rejonu Vadi-Akarit. Odmah potom, 12. aprila pripadnici odreda ulaze u Sus, veliki lučki grad, da bi nastavili učešće u borbama za Enfidu koje su okončane 17. aprila. Jedinica se pokazala potpuno ravnopravna savezničkim trupama stekavši poštovanje kako kod vojnika, tako i kod stratega koji su mogli s njom da računaju i za druge operacije.
Egejsko more
Oblast Egejskog mora bila je za okupatore veoma važna iz mnogo razloga. Bio je to teren koji su Grci savršeno poznavali. Tokom maja 1943. godine Sveti odred u sastavu od 314 ljudi nalazio se u kampovima širom Palestine. U julu je Odred prešao u Dženin (na severu Zapadne obale) radi padobranskih priprema. Tu je obavljena i reorganizacija. Odred je preformiran tako da je dobio štabno odeljenje, osnovno borbeno i tri grupe diverzanata obeležene jednostavno rimskim brojevima od I do III.
Kada je Italija kapitulirala devetog septembra 1943. godine britanske snage su se usmerile prema Dodekaneskom ostrvlju koje je dotle bilo pod italijanskom kontrolom. Prvo odeljenje Svetog odreda desantirano je na ostrvo Samos 30. oktobra istovremeno kada su drugo i treće prebačeni na ribarskim brodovima. Međutim, propašću napada na ostrvo Leros Odred je morao da bude evakuisan na Bliski istok.
Februara 1944. godine Odred je otkomandovan u sastav britanskih desantnih snaga. Tako je Prvo odeljenje bilo upućeno na severna ostrva u Egejskom moru (Samos, Psara, Lezbos, Hios) u isto vreme kada je Drugo ponovo upućeno na Dodekaneze jer su Nemci već razmatrali strateški plan povlačenja iz Grčke u kojoj je bez Italijana i sa ograničenom logistikom bilo nemoguće braniti brojna ostrva. U aprilu Odred je omasovljen do razmere puka, sa oko hiljadu ljudi.
Međutim, Britanci su postajali podrozrivi prema takvoj snazi pošto su imali svoje planove o posleratnom uređenju Grčke, posebno posle nemira u grčkoj vojsci i mornarici na Bliskom istoku upravo tog meseca. Borbe su u međuvremenu nastavljane pa je u julu 1944. godine Sveti odred zajedno s jednicama SBS oslobodio ostrvo Simi na svega devet kilometara od turske obale, u blizini Rodosa, zarobivši ceo nemački garnizon.
Dešavanja u Atini
Situacija počinje da se komplikuje, a tajni dogovori i diplomatija uzimaju svoj danak. Tokom oktobra 1944. godine gotovo sva matica Grčke bila je oslobođena dejstvom snaga Narodno-oslobodilačke armije Grke (ELAS – Greek People’s Liberation Army, Ellinikós Laïkós Apeleftherotikós Stratós). ELAS je bio oružano krilo EAM – Narodnog fronta oslobođenja. Saglasno ugovorima koji su potpisani 26. septembra 1944. godine u Kazerti jedinice ELASA nisu ušle u Atinu. Komunisti koji su sačinjavali ELAS potvrdili su da ne žele da iskoriste politički vakuum da bi preuzeli vlast. Bila je to naivna politička odluka kojom su doveli u pitanje, a zatim i poništili tekovine svoje borbe.
Šta se dešavalo u Grčkoj za vreme rata? Ilegalni pokret bio je veoma jak i dobro organizovan. U samoj Atini bilo je preko 23.000 ilegalaca od kojih je šest hiljada bilo naoružano lakim automatskim oružjem, a tri hiljade samo pištoljima. Nemci su napustili glavni grad 12. oktobra 1944. godine i Bi-Bi-Si je objavio da su grad oslobodile snage ELASA. Tada dolazi do kopernikanskog obrta!Premijer emigrantske vlade Georgios Papandreu je poslao lažni telegram koji je glavnokomandujući britanskih trupa Vilson predao Čerčilu da su Atinu oslobodili Britanci uz pomoć Svetog odreda! Činjenica je, međutim, da se taj odred zajedno s Englezima iskrcao u pirejskoj luci tek dva dana kasnije, 14. oktobra.
Počela su trvenja između izbegličke vlade i prokomunističkog Nacionalno-oslobodilačkog fronta Grčke (Εθνικό Απελευθερωτικό Μέτωπο – EAM) koji je kontrolisao praktično celu državu. Kritično je bilo pitanje razoružanja partizanskih snaga i formiranje nove nacionalne armije koja bi se sastojala iz jedinica emigrantske vlade i partizanskih armija ELAS i EDES; ova druga je bila Narodna republikanska grčka liga, nacionalistička organizacija sa oko osam hiljada pripadnika, dobro naoružana i organizovana. Papandreu nije želeo da rasformira Sveti odred, treću planinsko-brdsku brigadu Rimini i Zaštitne bataljone koji su bili sastavljeni od grčkih kolaboracionista. Papandreu i Englezi želeli su da sačuvaju te jedinice kao jezgro buduće armije, dok su s druge strane pokušavali na sve načine da rasformiraju i razoružaju ELAS.
Rezultat te politike smesta se pokazao. U Atini su izbile ulične borbe koje su potrajale 35 dana, a nazvane su Decembrarska dešavanja. U zavisnosti od toga kako ko tumači, neki ih zovu britanskom intervencijom, drugi građanskim ratom. Reklo bi se da je i jedno i drugo tačno. Osim grube i smišljene provokacije istoričari nisu mogli dokazati bilo kakvu krivicu demonstranata zbog koje bi se na njih pucalo.
Britanci su po svaku cenu želeli da uklone levičare koji su podneli najveći teret ilegalnog otpora za vreme rata. Angažovane su bile Druga britanska divizija (King’s Royal Rifle Corps – KRRC) brojnosti pet hiljada ljudi, Peta indijska divizija iste brojnosti i 23. oklopna divizija s više od 100 (prema nekim procenama do 300) tenkova. Pozicije ELASA gađane su s brodova britanske flote uz učešće 50 aviona spitfajer. U toku rasplamsavanja bitke u Grčku je prebačena i četvrta britanska divizija. Britanci su to nazvali – borba protiv crvenog terora.
Karakter i boju građanskog rata sukobu su dali Sveti odred i Treća brdsko-planinska divizija. Emigrantske snage imale su oko 3.500 ljudi kojima se pridružilo ne manje od 12.000 vojnika iz Zaštitnih bataljona, odredi milicije, brojni članovi antikomunističkih formacija koji su za vreme rata bili naoružani od strane Nemaca, a zatim i Britanaca. Ukupno je na britanskoj strani ratovalo više od 19.000 Grka.
Ovi sukobi izazvali su usmenu osudu od strane predsednika SAD Ruzvelta. Ništa više. U britanskom parlamentu Čerčila su optužili za to što je u vreme kada su Nemci nastupali u Ardenima a zapadni saveznici molili Sovjete da pojačaju pritisak kako bi olakšali situaciju, prebacivao britanske trupe iz Italije u Grčku. Predstavnici u parlamentu bili su jasni: ”Britanske trupe su upotrebljene protiv grčkog naroda, na strani malobrojnih kvislinga i monarhista”.
U oštrini kritike išlo se dotle da je Čerčil optužen da hoće da postavi svog premijera isto onako kako je Hitler postavljao gaulajtere u okupiranim državama. U svojoj mržnji prema komunistima Čerčil se, međutim, nije zaustavljao. Došao je u Atinu 25. decembra kao mirotvorac! Predstavnik sovjetske misije pukovnik Popov je tom prilikom ćutao, sada znamo i zašto. Sukob je završen potpisivanjem Varkizijskog mira (Varkiza Peace Agreement) nazvanog po predgrađu Atine (sada deo grada) 12. februara 1945. godine.
Grčki borci na terenu nisu tada mogli znati da je njihovo pitanje razrešeno još ranije, oktobra 1944. godine u Moskvi kada je sačinjen ”Sporazum o procentima” (Percentages Agreement). Ako je verovati memoarskoj građi posleratna sudbina Evrope rešena je bez učešća SAD, bez obzira što je pregovorima prisustvovao američki poslanik Averel Hariman. Po toj računici Grčka je potpala 90% pod britanski uticaj, a svega 10% pod sovjetski. Kako stvari stoje, Staljin se držao dogovora pa je izbegao direktnu podršku grčkim komunistima prilikom Grčkog građanskog rata. Istorija Balkana bi svakako izgledala drugačije da nije bilo tog dogovora i da se poštovalo istinsko stanje na terenu ostvareno borbom protiv okupatora.
Šta se dogodilo sa Svetim odredom? Posle završetka borbi u Atini, do kraja rata on se borio protiv zaostalih nemačkih garnizona na ostrvlju Egejskog mora. Poslednje ostrvo koje su oslobodili bilo je Tilos, severno od Rodosa. Sedmog avgusta 1945. godine pošto je obavio svoju ulogu za koju se ne može baš potpuno reći da je bila sveta i moralna, odred je raspušten. Na ceremoniji rasformiranja bio je nagrađen najvišim grčkim ratnim odlikovanjima. Da bi smirili situaciju u zemlji kada je počeo Grčki građanski rat (1946-1949), na njegovim tradicijama formirana je jedinica posebne namene koja je nazvana Napadni planinski odred. Danas njegove tradicije nastavlja Prva padobransko-desantna brigada.
