Rusko Ministarstvo odbrane objavilo je snimke koji prikazuju mobilne lansere krstarećih raketa Iskander-K tokom velikih strateških vežbi koje se izvode zajedno sa Belorusijom. Na snimcima se vidi vojni konvoj, praćen borbenim helikopterima, kako ulazi u šumovito ruralno područje, zauzima prikrivene položaje i priprema se za lansiranje.
To nije paradni kadar, već prikaz načina na koji ovakvo oružje zaista treba da radi. Iskander-K nije vezan za poznatu rampu, aerodrom ili stalnu bazu. Njegova vrednost je u tome što može da se kreće, sakrije, rasprši, ispali raketu i brzo napusti položaj pre nego što protivnik stigne da zatvori krug izviđanjem, satelitima, dronovima ili avijacijom.
U centru pažnje je krstareća raketa 9M729, kojom je Iskander-K unapređen početkom 2020-ih. Ovaj sistem je ušao u upotrebu sredinom prošle decenije, ali je tek rat u Ukrajini skrenuo znatno veću pažnju na njegovu ulogu u ruskom arsenalu. Nova raketa, prema dostupnim procenama, ima domet od 1.500 do 2.000 kilometara, što joj omogućava dejstvo po ciljevima širom velikog dela Evrope sa ruske teritorije.
9M729 se često opisuje kao kopneni srodnik pomorske krstareće rakete 3M14 Kalibar, razvijene za rusku mornaricu. To znači da se ista osnovna logika dugometnog udara prebacuje sa brodova i podmornica na mobilne kopnene lansere. Raketa može da nosi konvencionalnu ili nuklearnu bojevu glavu, pa Iskander-K u praksi postaje deo šireg ruskog sistema za taktičko i operativno nuklearno odvraćanje.
Njegove mogućnosti dopunjuju druge ruske dugometne sisteme. Sa mora, sličnu ulogu imaju Kalibri lansirani sa brodova i podmornica. Iz vazduha, tu je nuklearna krstareća raketa H-102. Sa kopna, Iskander-K daje Moskvi mobilnu, skrivenu i teže predvidivu opciju za udare na velikim daljinama.
Krstareće rakete poput 9M729 nemaju brzinu i udarnu kinetiku balističkih raketa, ali imaju drugu prednost. Lete nisko, mogu da prate konfiguraciju terena, koriste složene putanje i prilagođavaju pravac kako bi izbegle otkrivanje. Zbog toga ih je često teže uočiti i pratiti nego balističke projektile, naročito ako se lansiraju iz prikrivenih područja i u kombinaciji sa drugim sredstvima, kao što su dronovi, mamci, ometanje ili balistički udari.
Mobilni lanser sakriven u šumskom pojasu ne mora stalno da bude vidljiv da bi imao vojni efekat. Dovoljno je da protivnik zna da može biti tamo, da može promeniti položaj i da može lansirati krstareću raketu bez dugih priprema na otvorenom.
Prema saopštenju ruskog Ministarstva odbrane, vežbe obuhvataju obuku za upotrebu nuklearnog oružja „u uslovima agresije“. Uključene su sve tri komponente ruske nuklearne trijade, kopnena, vazdušna i pomorska. Razmere vežbe su velike: 64.000 ruskih vojnika, 7.800 vojnih vozila, 200 raketnih lansera, 140 aviona, 73 površinska ratna broda i 13 podmornica.
Učešće Severne i Pacifičke flote posebno je važno, jer su upravo tu koncentrisane ruske nuklearne podmornice, jedan od najvažnijih elemenata ruskog strateškog odvraćanja. U kombinaciji sa mobilnim kopnenim sistemima, strateškom avijacijom i raketnim jedinicama, Moskva ovim vežbama pokazuje da nuklearni odgovor ne zamišlja kao jedan izolovan udar, već kao slojevit sistem koji obuhvata kopno, more i vazduh.
Iskander-K je do uvođenja Orešnika bio jedini ruski kopneni sistem dugog dometa sposoban da na ovim daljinama posluži za taktičke nuklearne udare. Uvođenje balističkog sistema srednjeg dometa Orešnik u decembru 2025. dodalo je novu mogućnost. Razlika je jasna: Orešnik donosi brzinu, visoku kinetičku energiju i kraće vreme reakcije protivnika, dok Iskander-K sa 9M729 donosi prikrivenost, niži profil leta i teže predvidivu putanju.
Ta kombinacija menja proračun za Evropu. Jedno je pratiti balističko lansiranje koje se brzo detektuje. Drugo je tražiti mobilne lansere u šumama, na putevima, u ruralnim zonama, premeštene posle svakog dejstva. Upravo zato ovakvi sistemi nisu samo oružje udara, već oružje stalne neizvesnosti.
Rusija se od kraja Hladnog rata u velikoj meri oslanja na nuklearne snage kao oslonac bezbednosti i sredstvo odvraćanja. Posle raspada SSSR-a, Moskva je pretrpela ozbiljan pad konvencionalnih kapaciteta u odnosu na ukupnu masu NATO-a. Nuklearni arsenal zato nije samo dodatak ruskoj vojnoj moći, već osnovni osigurač opstanka države u sukobu sa mnogo širim blokom.
Dmitrij Medvedev je to u januaru rekao otvoreno: „Bez nuklearnog oružja, sasvim je moguće da naša zemlja više ne bi postojala.“ Ta rečenica zvuči grubo, ali realpolitički precizno opisuje rusku logiku odvraćanja. Nuklearno oružje jeste granica koja sprečava direktan rat NATO-a protiv Rusije.
Isti princip su, samo drugim rečima, priznali i ljudi sa suprotne strane. Admiral Rob Bauer, tadašnji šef Vojnog komiteta NATO-a, rekao je u novembru 2024. godine da bi zapadne snage bile u Ukrajini i „izbacile“ Ruse da Rusija nema nuklearno oružje. Godinu dana kasnije, bivši generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg potvrdio je da je rizik otvorenog sukoba sa nuklearno naoružanom Rusijom bio jedan od glavnih razloga zbog kojih zapadne države nisu direktnije ušle u rat na ukrajinskoj strani.
