Prava priča iza „Prljavog tuceta“: ko su bili „Prljava trinaestorica“ i kako su zaista ratovali u Normandiji

Da li ima nekog od naših čitalaca da nije gledao film ”Prljavo tuce” ( The Dirty Dozen), u našoj distributerskoj mreži prikazivan pod nazivom ”Dvanaest žigosanih”? On je poslužio i kao inspiracija za brojne staze u igrama tipa FPS. Režirao ga je Robert Oldrič a snimljen je 1967. godine u produkciji tada poznate kuće Kenet Hajman (Kenneth Hyman Production). Distributer je bio svetski poznata kompanija Metro Goldvin Majer (Metro-Goldwyn-Mayer).

Rađen u najboljem maniru holivudske A produkcije okupivši istinske zvezde tog vremena: Lija Marvina, Ernesta Borgnajna, Čarlsa Bronsona, Džona Kasavetasa, Džordža Kenerija, Telija Savalasa, Donalda Saderlenda… Doživeo je veliku popularnost (bez obzira na to što je dobio samo jedan oskar od četiri nominovana i to za zvučne efekte), pozorišnu verziju, rimejk, niz stripova i televizijskih serija.

Za svet sineasta on je predstavljao žanrovski iskorak u ratnom filmu jer je svojom pričom podsećao na nepobedive junake Divljeg zapada, pa su odmah pokrenute i priče o tome koliko je scenario zasnovan na istinitim događajima. Rođaci preživelih kažu da su se pravi junaci po kojima je kreiran film kleli da je bar jedna trećina događaja koji su prikazani u filmu istinita. To će reći – scenarista je iskoristio umetničku slobodu i u svoju priču utkao realne događaje, onoliko koliko je to bilo moguće i upotrebljivo. A šta kaže istorija, ta objektivna i nepristrasna nauka? 

Da li je zaista postojala grupa ”Dvanaest žigosanih”?

Da! Postojali su, samo što ih je u grupi bilo jedan više i zvali su se ”Prljava trinaestorica” (Filthy Thirteen). To ime nosilo je prvo odeljenje za rušenje pri štabskoj četi 506. padobranskog pešadijskog puka (506th Infantry Regiment), čuvene 101. vazdušno-desantne divizije SAD (101st Airborne Division Air Assault – “Screaming Eagles”).

Postali su poznati na evropskom ratištu tokom kampanje Dan D (Operation Neptune). Upravo oni su poslužili kao inspiracija za roman E.M. Natansona iz 1965. godine na osnovu kog je ubrzo snimljen pomenuti film.  

Kako je nastala ova ”prljava” družina?

Njihova namena bila je infiltriranje u pozadinu i izvođenje sabotaža na neprijateljskim objektima i komunikacijama, likvidiranje visokih oficira, kurira, itd. Ideja za ovako neformalnu jedinicu bila je pokrenuta od strane narednika Džejka Meknisa (James Elbert “Jake” McNiece), profesionalnog padobranca. To društvance bilo je strasno posvećeno svom poslu, ali su shodno svom statusu i mitu, imali nekonvencionalan odnos prema starešinama, baš kao na filmu.

To je dovodilo do čestih nesporazuma i kažnjavanja, sve dok se nije pojavio narednik koji je pristao da prihvati breme neposlušnih – a korisnih. Njih je zaista bilo trinaest, a nadimak su dobili u Engleskoj gde su bili smešteni u tipskim limenim barakama (Nissen hut). Takve barake su stigle kasnije i u JNA, pa su se zadržale na mnogim poligonima i magacinima sve do sredine sedamdesetih.

Odbijali su da se kupaju tokom nedelje jer su dragocenu vodu trošili na pripremu divljači koje su lovili oko naselja. Bez obzira na izuzetnu cenzuru, koja je bila veoma stroga tokom priprema za Dan D, ipak su do javnosti stigle (dozirano, naravno) fotografije američkih padobranaca s tipičnim mohikanskim frizurama, ratničkim bojama i drugim živopisnim detaljima. Taj imidž forsirao je upravo njihov narednik koji vodi poreklo iz poznatog indijanskog plemena Čokta (Choctaw -Chahta) jedne od većih etničkih zajednica koja je imala preko 200.000 ljudi.  

Kako su se pokazali u borbi?

Grupa je desantirana zajedno sa trećim bataljonom 506. padobranskog pešadijskog puka. Do desantne prostorije prebačeni su avionima 440. transportne grupe USAAF (440th Operations Group). Prvi zadatak im je bio da unište ili zauzmu mostove preko reke Dov (Douve – Ouve). Ni Nemci nisu bili amateri pa nije sve išlo kao na vežbama. Polovina je poginula, ranjena ili zarobljena pri doskoku.

Međutim, ostatak predvođen svojim narednikom je obavio zadatak! Izveli su to potpuno samostalno, u veoma složenim okolnostima. Veći deo štaba Trećeg bataljona poginuo je prilikom desanta jer im je avion pogođen i eksplodirao u vazduhu pa nikave veze s ovom grupom nije bilo.

Stoga su viši komandanti pretpostavili da bataljon nije mogao da ispuni svoj zadatak i naredili su ratnom vazduhoplovstvu da poruši mostove… koje je ova prepolovljena grupa već uništila. Ostatak ljudstva priključio se drugim snagama koje su bile raštrkane usled nepovoljnog desanta i učestvovao je u zauzimanju Karentana (malog lučkog mesta na obali Normandije, strateški važnog za dalji dotur i logistiku).  

Kakav je bio dalji borbeni put?

Početna faza prodora kroz Francusku bila je opterećena snobizmom pa i arogancijom britanskih generala, sve dok Ajk, Bredli i Paton nisu uzeli stvar u svoje ruke. Jedna od operacija u kojoj su Nemci održali lekciju angloameričkoj koaliciji bila je i ”Market Garden”, neuspeh koji (zajedno sa žrtvama) ide na dušu samouverenog i narcisoidnog Montgomerija. U ovoj akciji našao se i ostatak grupe koja je predmet ove priče. Formacijski ojačana, kao vod za rušenje, bila je zadužena za odbranu tri mosta preko reke Domel u Ajndhovenu, na vrlo nezgodnom i specifičnom ratištu punom zamki u obliku kanala, ustava, vodenih kaseta, drvoreda-vetrobrana, itd.

Pola voda je stradalo prilikom nemačkog bombardovanja grada, a Meknis je unapređen u komandira preostalog dela voda. Drugi pripadnik grupe, veteran grupe Džek Vomer preuzeo je početno odeljenje. Do kraja operacije koja se neslavno pretvorila u akciju spasavanja, ”rušitelji” su obezbeđivali komandno mesto puka i kritična mesta zaprečena bodljikavom žicom. U nedostatku ljudstva čak su bili raspoređeni kao obično pešadijsko odeljenje za odbranu štaba.  

Kada se operacija završila Maknis je častio sebe tako što je u stilu svojih vojnika napustio jedinicu i prošetao se malo do Pariza. U američkom vojnom zakonodavstvu taj status se zove odsustvo bez dozvole (absence without leave – AWOL) i samo od višeg starešine ili vojnog suda zavisi da li će i formalno biti proglašeno za dezerterstvo, sa svim onim što ono sa sobom nosi.

Kako bi olakšao situaciju starešinama i sebi svojeglavi Meknis je dobrovoljno pristao da uđe u sastav patfajndersa (pathfinder), specijalnih jedinica čiji je zadatak bio da kao prethodnica nađu i obeleže put glavnim snagama. Takvi specijalisti postojali su i u Ratnom vazduhoplovstvu gde bi najveštiji navigatori i posade leteći usamljenim avionom preuzimali rizik da nađu cilj i obeleže ga kako bi glavnina mogla precizno da dejstvuje. Narednik se nadao da neće morati više da se izlaže opasnostima borbenog skoka.

Za njim je smesta pošla polovina preživelih članova originalnog sastava Prljave trinaestorice, nadajući se da će ostatak ratne obuke i dejstava provesti u miru Engleske. Na njihovo iznenađenje, bačeni su na prostor u kome je saveznička armada doživela najveća iskušenja i najteže trenutke – grad Baskonj koji se našao u žiži Ardenske bitke. Ljubiteljima igre Kol of djuti 2 (Call off Duty 2) ovi toponimi su odlično poznati. Suprotno očekivanjima da će doći do velikih gubitaka, momci koji su izmicali svim šablonima izgubili su samo jednog čoveka od njih dvadeset koliko ih je poslato u akciju.

Zahvaljujući odličnoj radijskoj vezi koju su uspešno uspostavili obezbedili su stalno vazdušno snabdevanje jedinicama 101. vazdušno-desantne divizije koja se našla u okruženju. Meknis je u svom stilu nastavio karijeru, smatrajući da sve što se ne tiče razaranja ili prepada nije obavezan da izvrši. Rat je završio kao vršilac dužnosti narednika sa četiri borbena skoka, što je redak podvig u američkoj vojsci. Doživeo je duboku starost i preminuo je u 93. godini. Vredelo je ne jednog, već više filmova.