Masovna upotreba jeftinih bespilotnih letelica u poslednjim sukobima otvorila je novo poglavlje u načinu vođenja rata. Od samog početka agresije na Iranom, veliki broj jednokratnih dronova korišćen je za uzvratne napade na energetsku infrastrukturu, vazduhoplovne baze i druge strateške ciljeve u okolnim državama koje su pod kontrolom Vašingtona i Tel Aviva. Efekat takvih udara nije bio samo u šteti na terenu, već i u pritisku na protivvazdušnu odbranu, koja je bila prinuđena da reaguje skupim presretačkim raketama na ciljeve koji koštaju višestruko manje.
U takvim uslovima traženo je rešenje koje može da odgovori na masovne napade bez brzog iscrpljivanja resursa. Upravo tu se pojavljuje iskustvo Ukrajine, koja je tokom sopstvenog rata razvila složen sistem za otkrivanje i neutralisanje dronova. Taj sistem, poznat kao „Sky Map“, sada počinje da se primenjuje i van teritorije pod kontrolom Kijeva.
Prema dostupnim podacima, zemlje Persijskog zaliva, uz podršku zapadnih partnera, zatražile su pomoć od ukrajinske strane. Kao rezultat, u pojedinim bazama raspoređeni su sistemi za komandovanje i kontrolu, kao i operateri obučeni za rad sa ovom tehnologijom. Uz to, sprovedena je obuka američkih i lokalnih snaga, pri čemu su ukrajinski timovi preneli iskustva stečena u realnim borbenim uslovima.
Sam sistem „Sky Map“ zasniva se na kombinaciji senzora i softverske obrade podataka. Njegovu osnovu čini mreža od oko 10.000 akustičnih senzora raspoređenih širom teritorije. Reč je o osetljivim mikrofonima koji registruju karakterističan zvuk motora dronova, uglavnom klipnih motora kakvi se koriste kod mnogih jeftinih letelica. Ti podaci se zatim integrišu sa radarskim informacijama i obrađuju pomoću algoritama i elemenata veštačke inteligencije, koji omogućavaju brzo prepoznavanje i klasifikaciju ciljeva.
Jednom kada se cilj identifikuje, sistem preuzima kontrolu nad presretačima. To su uglavnom mali, relativno jeftini dronovi koji se koriste za direktno obaranje ciljeva. Za razliku od klasičnih raketnih sistema, gde jedna raketa može da košta više miliona dolara, cena ovih presretača kreće se od oko 1.000 do 3.000 dolara. Upravo ta razlika menja ekonomiku odbrane.
U operativnoj upotrebi nalazi se više modela. Sting je kvadrokopter cilindričnog oblika, dužine između 30 i 45 centimetara, koji može da razvije brzinu do 350 kilometara na čas i da deluje na visinama do 3.000 metara. Opremljen je termovizijskim sistemom i može se vratiti u bazu ako ne pronađe cilj.
P1-Sun predstavlja pojednostavljenu varijantu razvijenu 3D štampom, sa maksimalnom brzinom od oko 300 kilometara na čas. ODIN Win_Hit, koji ima oblik projektila, namenjen je kratkotrajnim misijama sa dometom do 5 kilometara i vremenom leta od 7 do 10 minuta.
Octopus 100, koji se serijski proizvodi u Velikoj Britaniji, dostiže brzine veće od 300 kilometara na čas i može da deluje na visinama do 4,5 kilometara. Bagnet (na naslovnoj fotografiji) je univerzalni presretač razvijen 2024. godine, sposoban za napade na različite tipove bespilotnih letelica, uključujući izviđačke i municiju koja se zadržava.
Napredniji sistemi uključuju Merops i VB140 Flamingo, presretače sa elementima veštačke inteligencije i otpornosti na elektronsko ometanje. VB140 Flamingo, koji ne treba mešati sa krstarećom raketom istog imena, može da deluje na visinama do 4,5 kilometra i na udaljenostima do 50 kilometara, uz cenu od oko 15.000 dolara.
Ovakvi sistemi su razvijeni kao odgovor na konkretan izazov koji predstavljaju dronovi poput sada već legendarnog iranskog Šahed-136. Ta letelica, duga oko 3,5 metra sa rasponom krila od 2,5 metra, postala je poznata zbog svoje jednostavne konstrukcije i niske cene, koja se procenjuje između 20.000 i 50.000 dolara. Pokreće je klipni motor koji proizvodi prepoznatljiv zvuk, ali njen nizak let i mali radarski odraz otežavaju detekciju.
Navigacija se zasniva na GPS sistemu, uz unapred definisane koordinate cilja. Novije verzije uključuju tehnologije koje povećavaju otpornost na ometanje, što dodatno komplikuje njihovo presretanje. Upravo zbog takvog odnosa cene i efekta, protivnici su primorani da traže alternativne načine odbrane koji neće biti finansijski neodrživi.
Koncept se pokazao toliko efikasnim da su ga preuzele i druge vojske. Ruske snage razvile su sopstvenu varijantu pod nazivom Geran-2, dok je u Sjedinjenim Državama razvijen njihov LUCAS, koji takođe prati ideju jeftine, masovne upotrebe bespilotnih platformi.
Razvoj ide dalje ka većoj autonomiji. Novi presretači koriste napredne senzore i inercijalne navigacione sisteme koji im omogućavaju da menjaju putanju, prate pokretne ciljeve i održavaju kurs čak i u uslovima elektronskog ometanja. Ipak, ograničenja ostaju jasna. Ovi sistemi nisu sposobni da presreću balističke rakete, jer se radi o ciljevima koji se kreću znatno većim brzinama i na većim visinama.
Uprkos tome, rezultati u realnim uslovima privukli su pažnju američkog Ministarstva odbrane, koje je odlučilo da izdvoji dodatnih 350 miliona dolara za razvoj slične infrastrukture. Plan je da se uspostavi mreža koja kombinuje senzore, kamere i presretače, po uzoru na već testirane modele.
Paralelno sa tehničkim razvojem, raste i interesovanje za prenos ovih rešenja u druge regione. Posete na visokom nivou i potpisivanje dugoročnih sporazuma sa državama poput Katara, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Saudijske Arabije ukazuju na to da se iskustvo iz jednog rata direktno prenosi u drugi, prilagođeno novim uslovima.
Kako se sukobi razvijaju, postaje jasno da se borba za kontrolu vazdušnog prostora više ne vodi samo skupim raketnim sistemima i avionima. Sve veću ulogu preuzimaju mreže senzora i mali, brzi presretači koji zajedno čine složen, ali finansijski održiv sistem odbrane protiv masovne upotrebe dronova.
