Sjedinjene Države nastavljaju da povećavaju vojno prisustvo na Bliskom istoku u trenutku kada pregovori sa Iranom ne daju rezultate. Američki nosač aviona „Dvajt D. Ajzenhauer“ raspoređen je u regionu, čime postaje četvrti nosač aviona angažovan u blizini iranskih obala.
Prisustvo nosača aviona u ovoj konfiguraciji ima jasnu vojnu logiku. Oni obezbeđuju vazdušnu nadmoć, fleksibilnost u projekciji sile i mogućnost izvođenja masovnih raketnih i vazdušnih udara na širok spektar ciljeva, od vojnih objekata do infrastrukture duboko u pozadini.
Uz nosače, u regionu je već koncentrisan čitav niz površinskih borbenih brodova: razarači „Gonzalez“, „Balkli“, „Mahan“, „Vinston S. Čerčil“, „Bejnbridž“, „Tomas Hadner“, „Rafael Peralta“, „Mičer“, „Džon Fin“, „Milijus“, „Majkl Merfi“, „Frenk E. Petersen mlađi“, „Spruans“, „Makfol“, „Pinkni“ i „Delbert D. Blek“. Tu je i amfibijski jurišni brod „Tripoli“, kao i više pomoćnih plovila američke mornarice.
Ovakva koncentracija snaga ukazuje na fazu postepenog povećanja pritiska uz zadržavanje retorike o pregovorima. Formalno, diplomatski kanali nisu zatvoreni. U praksi, raspoređivanje velikih pomorskih jedinica pokazuje spremnost Pentagona za aktivnu vojnu opciju, ukoliko proceni da je to potrebno za promenu strateške ravnoteže u regionu.
Iran, sa svoje strane, signalizira spremnost na dugotrajan zastoj i odbija ustupke koji bi značili suštinsko povlačenje. Takva dinamika čini sukob otpornijim na diplomatske inicijative i gura region ka kontrolisanoj, ali realnoj eskalaciji.
„Borbeni dnevnik“ sa nosača USS Gerald Ford
U toj atmosferi dodatnu pažnju izazvala je fotografija snimljena na nosaču aviona „Džerald R. Ford“ (CVN-78), koji je učestvovao u vojnoj operaciji protiv Irana. Na fotografiji se vidi informativna tabla koja, u tradiciji američke mornarice, funkcioniše kao svojevrsni borbeni dnevnik i sumira rezultate misije.
Nosač je prošle godine napustio bazu Norfolk i od tada učestvovao u više operacija, uključujući delovanje protiv Venecuele i pomenutu operaciju protiv Irana.
Prema podacima sa table, tokom tekuće misije oglašene su tri borbene uzbune. Najduža borbena uzbuna trajala je 216 sati, što u praksi znači dugotrajnu borbenu operaciju visokog intenziteta.
Zabeleženo je i da je „najbliža raketa“ oborena na udaljenosti od 15 nautičkih milja, dok je dron oboren na udaljenosti od pet nautičkih milja. Takvi podaci ukazuju na neposrednu konfrontaciju i realnu pretnju samom brodu.
Tabela takođe pokazuje da je nosač bio deo tri operativne grupe. Prvo je delovao u Karipskom moru protiv Venecuele zajedno sa brodovima 4. flote. Zatim se premestio u istočni Mediteran gde je, kao deo operativne grupe 6. flote, učestvovao u operacijama protiv Irana. Nakon toga je angažovan u Crvenom moru u okviru operativne grupe 5. flote.
Ironija ili priznanje?
Posebnu polemiku izazvao je deo zapisa na informativnoj tabli. Na njoj stoje stavke: „Otmica predsednika – 1“, „Atentat na vrhovnog vođu – 1“, „Bombardovanje zemalja – 2“, „Otmica tankera za naftu – 5“.
Na prvi pogled deluje kao pokušaj ironije u duhu američke mornaričke tradicije. Međutim, sama formulacija izazvala je burne reakcije jer se može tumačiti i kao potvrda konkretnih operacija koje su imale ozbiljne političke i pravne posledice.
U kontekstu američkih intervencija i operacija širom sveta, takvi zapisi dodatno komplikuju narativ o „odvraćanju i stabilnosti“. Ironija, ukoliko je to bila namera, ostavlja prostor za ozbiljna pitanja.
Unutrašnji problemi na nosaču
Kritičari su otišli i korak dalje, ironično dopunjavajući borbeni izveštaj podacima o unutrašnjim problemima na brodu. Tokom misije zabeleženo je najmanje 45 začepljenih toaleta u sistemu VCHT, jedan požar u vešeraju, više od 200 kreveta uništenih u požaru, dve zvanične žalbe na lošu hranu i 18 pokušaja Pentagona da opovrgne pritužbe.
Moguće je da je originalni zapis na tabli nastao pre incidenta sa požarom i tehničkim problemima, ali njihovo pominjanje osvetljava drugu stranu dugotrajnih raspoređivanja. Velike operacije nisu samo pitanje projekcije sile, već i logistike, održavanja i morala posade.
Nova faza pritiska
Kombinacija četiri nosača aviona, više razarača, amfibijskih brodova i operativnih grupa u Mediteranu i Crvenom moru jasno govori da Bliski istok ulazi u novu fazu pritiska.
Vašington formalno održava retoriku pregovora, ali raspoređivanje snaga ukazuje na spremnost za brzu eskalaciju. Iran pokazuje otpornost i spremnost na produženi zastoj. U takvom odnosu snaga, svaka provokacija, pogrešna procena ili incident može imati nesrazmerne posledice.
Fotografija sa USS Gerald Forda, sa svim svojim ironičnim i ozbiljnim elementima, postala je simbol tog trenutka. Sa jedne strane demonstracija sile i globalne projekcije. Sa druge, podsetnik da svaka velika operacija ima i političku, pravnu i unutrašnju dimenziju.
Bliski istok tako ponovo postaje prostor u kojem se testiraju granice sile, ali i granice stabilnosti.
