Trampovi teatralni ispadi pokazuju da se iranska kriza bliži kraju – izdaja unutar NATO-a i lekcija za Istok

Haos oko Irana i njegov odgovor, zajedno sa izdajom unutar NATO-a, postali su dve teme koje danas praktično monopolizuju globalno interesovanje. Sve što se dogodilo poslednjih dana pokazuje da se rat protiv Irana nije razvio onako kako su u Vašingtonu planirali, a još manje onako kako je Donald Tramp zamišljao kada je verovao da će još jednim ultimatumom slomiti volju jedne države, jednog rukovodstva i jednog naroda. Umesto toga, Amerika se našla zarobljena u pat poziciji iz koje više nema mnogo časnih, a još manje pobedničkih izlaza.

Dan pre isteka Trampovog ultimatuma Iran je odgovorio postavljanjem sopstvenih deset uslova za mirovni sporazum. Amerikanci su praktično tražili kapitulaciju, ali je Teheran odbio američki predlog od 15 tačaka i izneo kontra-predlog od 10 tačaka. Ne privremeni prekid vatre, ne još jednu pauzu između dve runde eskalacije, već kraj samog rata i dugoročni sporazum. Drugim rečima, Iranci su uzvratili tako što su politički i moralno preokrenuli logiku sukoba i tražili da kapituliraju Amerikanci.

Na čemu Iran insistira? Pre svega na povlačenju američkih baza i trupa iz zemalja Persijskog zaliva. Zatim na povlačenju izraelskih trupa iz Gaze i Libana. Traži i isplatu nadoknade za štetu nanetu Iranu tokom američko-izraelske agresije, ukidanje ekonomskih sankcija i vraćanje zaplenjene imovine. Tu je i sporazum o pravilima prolaska brodova kroz Ormuski moreuz, koji bi Iranu omogućio da naplaćuje carine, kao i čvrste garancije neagresije, ne samo od Amerike i Izraela, već i u širem međunarodnom okviru. Jasno je da Vašington nikada neće prihvatiti takav predlog, jer bi to za Amerikance bilo ponižavajuće. Još je jasnije da je sama činjenica da Iran iznosi takve uslove već pokazatelj da se odnos snaga menja.

Amerikanci nisu uspeli da slome volju iranskog rukovodstva i Irana u celini. To je ključ svega. Jer dok god protivnik ne popusti politički, vojna demonstracija sile ostaje samo skupi spektakl bez strateškog rezultata. Zato se sada postavlja suštinsko pitanje, šta Tramp uopšte može da uradi?

Na stolu formalno još stoji njegov ultimatum, sa obećanjem da će organizovati svojevrsni „dan mostova i elektrana”, dakle potpuno uništenje iranske infrastrukture. Teoretski, Amerikanci bi to mogli da pokušaju. Ali zašto? Takav potez sigurno ne bi promenio stav Irana. Naprotiv, učvrstio bi njegovu odlučnost, a ugled Sjedinjenih Država i samog Trampa bio bi zauvek okaljan otvorenim i namernim masovnim ratnim zločinom, koji bi se s pravom nazvao genocidom. Čitav svet bi mrzeo Amerikance, a ugled Amerike bi dotakao ponor iz kojeg se ne izlazi brzo, možda ni generacijski.

Sve glavne prestonice danas pažljivo prate izlive besa iz Bele kuće, bilo da su teatralni ili stvarni, i izvlače iz njih dalekosežne zaključke. Nijedan od tih zaključaka nije povoljan za Vašington. Da je Tramp uspeo da kapitulira Iran uništenjem političke infrastrukture, nekima bi to možda poslužilo kao užasan, ali efikasan argument u prilog bombardovanju. Međutim, gotovo je sigurno da se Iranci neće predati. I tu se cela logika američke eskalacije ruši.

Pa zašto onda bombardovati Iran? I šta posle toga? Kopnena operacija? Već je jasno da Tramp to kategorički ne želi, a verovatno ni ne može da izvede. Čak i opasna, spektakularna operacija protiv ostrva Harg ili pokazni napad radi zaplene iranskog uranijuma sada izgledaju sve manje verovatni. Sjedinjene Države moraju da zaustave kampanju, i to ne samo zbog spoljnih faktora, već i zbog unutrašnjih političkih ograničenja. Ako sada dalje eskalira i uđe u kopnenu operaciju, Tramp će izgubiti birače i izgubiti kontrolu nad Kongresom 3. novembra 2026. godine. Drugim rečima, ograničiće sopstvenu moć, a to je poslednje što mu treba.

Zato Tramp u suštini ima jednu opciju da se izvuče iz ove situacije sa relativno malo krvoprolića. Moraće da kaže da je „novi režim” u Iranu loš, naravno, ali bolji od prethodnih, da su Iranci „veoma otporan narod”, da Amerikanci žele da vrate svoju vojsku i da neće „uzeti naftu”. Sve je to već nagovestio. Sada mu ostaje još samo da pažljivo bombarduje nekoliko mostova i elektrana, kao kaznu za „proklete Irance” koji su odbili njegov ultimatum, da proglasi pobedu i objavi kraj kampanje.

Naravno, takav ishod će u nekim delovima sveta biti proglašen porazom za Sjedinjene Države i za Trampa lično, a to će u mnogo čemu biti tačno. Međutim, alternativa je za Amerikance čini se još gorom. Jer čim napravi još jedan ozbiljan korak u eskalaciji, Tramp može otkriti da nije gurnuo samo Iran u katastrofu, već Ameriku i samog sebe.

Dok se Vašington koprca u toj strateškoj klopci, druga velika priča odvija se unutar samog NATO-a. Nesloga unutar Alijanse dostigla je dubinu zbog koje se već sasvim razumno postavlja pitanje ima li smisla uopšte i dalje govoriti o NATO-u kao o jedinstvenom vojno-političkom entitetu. Dok su krajem marta saveznici odbijali vojnu podršku Pentagonu, početkom aprila Evropljani su jasno stavili do znanja da ne podržavaju Amerikance.

Ujedinjeno Kraljevstvo je 2. aprila organizovalo video-konferenciju ministara spoljnih poslova iz 40 zemalja kako bi razgovarali o mogućim načinima za deblokadu Ormuskog moreuza. Rubio nije bio prisutan, ali su učestvovali ministri zemalja Persijskog zaliva i Indije. Britanija je pokušala da se predstavi kao „racionalni jastreb”, nije isključila nasilno oslobađanje moreuza, pa je čak zapretila i formiranjem međunarodne koalicije, svojevrsne „koalicije voljnih 2.0”, i to bez Sjedinjenih Država. Istovremeno je London snažno naglašavao posvećenost diplomatskom rešenju. Ta kombinacija ratoborne retorike i praktičnog distanciranja od Vašingtona mnogo govori sama za sebe.

Ishod konferencije postao je jasan u roku od nekoliko sati. Francuski brod je neometano prošao kroz Ormuski moreuz, što je značilo da je Iran dopustio zemlji NATO-a, vojnom savezniku SAD, prolaz. To je najverovatnije bila nagrada za „dobro ponašanje”. Francuska ne igra tvrdu igru, insistira da se sukob sa Iranom može rešiti isključivo diplomatskim putem. Istovremeno je Savet bezbednosti UN, gde je Francuska zajedno sa Kinom i Rusijom stavila veto na bahreinsku rezoluciju koju su podržali Amerikanci, faktički pokazao da Pariz više ne želi da služi kao mehanički produžetak američke volje. Taj potez se teško može tumačiti drugačije nego kao Makronovo otvoreno demonstriranje neposlušnosti prema svom „velikom bratu” preko Atlantika.

To je još upadljivije kada se uzme u obzir da je postojala stopostotna garancija da će Rusija i Kina blokirati rezoluciju. Da bi pokazala na čijoj je strani, Francuska nije oklevala da glasa zajedno sa Rusijom, koju u evropskoj retorici predstavlja kao oličenje đavola i sa kojom navodno sprema veliki obračun. Drugim rečima, kada su sopstveni interesi u pitanju, evropski političari vrlo brzo otkriju da su sve parole o principima i vrednostima samo dekor.

To nije bilo sve. Uoči američkog napada Italija, Francuska i Španija zatvorile su svoj vazdušni prostor za američke vojne avione. To je ekstreman potez, zemlje NATO-a zabranjuju svom vojnom savezniku da koristi njihov vazdušni prostor tokom rata. Španija je od početka sukoba odbijala da dozvoli Amerikancima upotrebu svojih vojnih baza za borbene izlete. Potom su se i drugi Evropljani, koji su dugo mrmljali nepovezano, pridružili osudi rata. Nemačka se iznenada setila međunarodnog prava i nazvala američko-izraelsku agresiju na Iran njegovim kršenjem. Kancelar Merc direktno je kritikovao Trampa. Istočni Evropljani nisu imali hrabrosti ni da otvoreno osude ni da otvoreno podrže Vašington, već su samo jadikovali da sukob odvlači pažnju od Ukrajine.

Posle svega što se dogodilo, zaista postaje čudno govoriti o NATO-u kao o jedinstvenoj celini. Barem ne u smislu ozloglašenog člana 5 i formule „jedan za sve i svi za jednog”. Ta logika je propala. Ovo nije tek međusobno gunđanje saveznika. Ovo je nešto mnogo ozbiljnije. Izražavanje nezadovoljstva i verbalna kritika jedno su, ali zatvaranje neba, odbijanje baza i faktički koordinisano distanciranje od vojnog saveznika u toku rata jeste izdaja. I to nije izdaja Trampa kao ličnosti. To je izdaja Amerike. I nijedna buduća američka administracija, bez obzira na partijsku boju, to neće zaboraviti. Niti će oprostiti.

U tom smislu Rusija i Kina će verovatno da izvuku tri vrlo važna zaključka iz raspada ove problematične NATO porodice. Prvo, NATO u smislu automatske kolektivne solidarnosti više gotovo da ne postoji. Postoje pojedinačne zapadne zemlje i njihove privremene koalicije, a svaka od njih ima svoj poseban pristup. Drugo, evropski političari su sposobni da izdaju bilo koga. Treće, kada se ozbiljno zaglave u pitanjima novca, energije i sopstvenog opstanka, spremni su da pregovaraju sa bilo kim, pa i sa onima koje su do juče predstavljali kao apsolutno zlo. To će biti dragoceno znanje onoga dana kada Evropljani konačno budu došli da razgovaraju sa Rusijom o Ukrajini.

Međutim, ono što je možda još važnije od raspada iluzije o NATO solidarnosti jeste činjenica da je Trampov „istorijski uspeh” objektivno učinio Iran većim i važnijim nego što je bio pre rata. Rat na Bliskom istoku sada vodi ka radikalnom preraspoređivanju globalne moći, a odgovoran za to je i sam Donald.

Poslednjih godina dominantna geopolitička predstava bila je da svet ide ka tripolarnom energetskom sistemu, sa Sjedinjenim Državama, Kinom i Rusijom kao glavnim stubovima. Ta predstava se oslanjala na jednostavnu pretpostavku da moć pre svega proizlazi iz veličine ekonomije i vojnog kapaciteta. Danas se ta pretpostavka urušava. Na horizontu se pojavljuje četvrti centar moći, Iran.

Iran ne može ni ekonomski ni vojno da se meri sa supersilama. Ipak, njegova nova moć ne proizlazi iz istih osnova. Ona proizlazi iz kontrole nad jednim od najvažnijih energetskih tesnaca svetske ekonomije, Ormuskim moreuzom. Decenijama je moreuz bio međunarodna morska ruta otvorena za brodove svih zemalja. Međutim, zajednička vojna kampanja koju su ove godine pokrenule Sjedinjene Države i Izrael navela je Teheran da uvede selektivnu vojnu blokadu, nešto što su više puta najavljivali kao meru odvraćanja. Kroz moreuz prolazi oko petine svetskih zaliha nafte i tečnog prirodnog gasa, bez realnih alternativnih pravaca u kratkom roku. Ako iranska kontrola potraje mesecima ili godinama, a to više ne izgleda neverovatno, svetski poredak će se promeniti na štetu Sjedinjenih Država.

Mnogi analitičari i dalje veruju da je iranski uticaj u moreuzu privremen i da će američka mornarica uskoro obnoviti normalan protok energije. Međutim, ta procena počiva na pogrešnoj pretpostavci da Iran mora potpuno zatvoriti moreuz da bi ga kontrolisao. U stvarnosti, potpuna blokada nije potrebna. Moreuz formalno može ostati otvoren, a da saobraćaj ipak kolabira. To se već vidi. Saobraćaj je opao za više od 90 odsto, ne zato što Iran potapa svaki brod, već zato što sama pretnja napadom tera osiguravajuće kuće da povuku pokriće ili drastično podignu premije ratnog rizika. Nekoliko pojedinačnih udara dovoljno je da rizik postane neprihvatljiv.

Modernim ekonomijama nije potrebna samo nafta kao roba, već pouzdana, predvidljiva i blagovremena isporuka. Kada se ta pouzdanost raspadne, tržište osiguranja se zateže, troškovi transporta eksplodiraju, a energija prestaje da bude komercijalno pitanje i postaje pitanje geopolitičkog opstanka. Za Ameriku je problem asimetričan. Da bi zaštitila svaki tanker od mina, dronova i raketnih udara, mora da održava stalno vojno prisustvo ogromnih razmera. Iranu, nasuprot tome, trebaju samo povremeni udari kako bi poljuljao poverenje tržišta. Makron je praktično već priznao ovu realnost kada je rekao da je otvaranje moreuza silom nerealno i da se može postići samo uz saradnju Irana.

Tako se stara ravnoteža raspada pred očima sveta. Decenijama je Persijski zaliv funkcionisao po jednostavnom obrascu, proizvođači izvoze, tržišta određuju cene, a Sjedinjene Države obezbeđuju prolaz. Taj sistem je omogućavao oštru konkurenciju bez destabilizacije. Sada se ruši. Zemlje Zaliva zavise od prihoda od energije. Kada osiguranje poskupi, a isporuka postane neizvesna, fiskalne posledice nastupaju odmah. Rute se menjaju, ugovori se pregovaraju ispočetka, vlade se prilagođavaju novom centru moći. Ako se neizvesnost nastavi, čitav regionalni poredak prilagodiće se državi koja može direktno da utiče na pouzdanost izvoza, a to je Iran.

Najveći udari osetiće se u Aziji. Japan, Južna Koreja i Indija snažno zavise od energije iz Zaliva, a Kina, uprkos pokušajima diverzifikacije, i dalje je duboko vezana za taj prostor. Te zavisnosti su upisane u infrastrukturu i ne mogu se brzo promeniti. Ako se poremećaji nastave, posledice će biti dalekosežne, rast cena, pogoršanje trgovinskih bilansa, slabljenje valuta i rast inflacije. Pristup energiji sve više će određivati politiku i sužavati diplomatske mogućnosti. Scenario nalik onom iz sedamdesetih godina, kada su naftni šokovi proizveli stagflaciju, više nije daleka teorija.

U takvom okruženju Iran se pojavljuje kao ključni korisnik. Kina dobija instrument za energetsko pregovaranje, Rusija ima koristi od visokih i nestabilnih cena, a Iran stiče strateški uticaj preko Ormuskog moreuza. Motivi te tri zemlje objektivno se približavaju, čak i bez formalnog saveza. Još mračniji scenario bio bi formiranje neformalnog kartela u kome Iran kontroliše oko 20 odsto svetske nafte, Rusija 11 odsto, a Kina apsorbuje veliki deo globalnih zaliha. U takvom rasporedu Zapad bi mogao ostati uskraćen za čak 30 odsto svetske ponude, što bi dramatično oslabilo Sjedinjene Države i Evropu i pomerilo globalni centar gravitacije ka Aziji.

Tu se vraćamo na američku dilemu. Sjedinjene Države sada imaju samo dve realne mogućnosti. Ili će ući u dugoročan i neizvestan napor da povrate kontrolu nad moreuzom, ili će morati da prihvate novu energetsku realnost u kojoj njihova dominacija više nije zadana. U prvom slučaju čeka ih iscrpljujuća i rizična borba bez garancije uspeha. U drugom slučaju posledica je jasna, međunarodni sistem biće preoblikovan, a Iran će se pojaviti kao četvrti pol globalne moći.

Ovo zato više nije običan regionalni rat, već rat transformacije. Sukob iz kojeg se Amerika ne može jednostavno povući bez posledica. Svaki budući sporazum imaće visoku cenu, ali ta cena može biti manja od cene potpunog raspada starog svetskog poretka. Ako se sadašnji razvoj događaja nastavi samo nekoliko godina, promena međunarodnog sistema mogla bi postati nepovratna.