Ruska vojska dobila je novu partiju taktičkih terenskih vozila Ulan-2, a isporuka je već otišla pravo na front, u zonu dejstava grupe Centar. Vest koju je objavilo rusko Ministarstvo odbrane možda na prvi pogled deluje kao još jedna rutinska isporuka vojne tehnike, ali u stvarnosti govori mnogo više o tome kako se menja samo bojište i kakva vozila danas opstaju u ratu u kojem dronovi vise iznad svake staze, a svaki pokret može da bude primećen i gađan za nekoliko minuta.
Ulan-2 je nova generacija lakog taktičkog vozila koje je nastalo kao odgovor na iskustva sa fronta. Za razliku od prvog Ulana, koji je bio zasnovan na platformi Niva, nova verzija prelazi na ozbiljniju i nosiviju osnovu, šasiju minikamiona GAZ Sobolj sa pogonom na sva četiri točka. To je važna promena, jer pokazuje da više nije dovoljno imati samo kompaktno i relativno pokretljivo vozilo. Sada se traži više prostora, veća praktičnost, bolja prilagodljivost i mogućnost da vozilo istovremeno bude i transporter, i sanitetska platforma, i radna mašina za surovu svakodnevicu rata.
Kao pogonska jedinica izabran je provereni motor od 120 konjskih snaga, što možda ne zvuči spektakularno na papiru, ali upravo u tome i jeste poenta. Na frontu često nije presudno da li mašina ima impresivnu maksimalnu brzinu, već da li može da se lako održava, da li ima delova, da li može da bude popravljena u poljskim uslovima i da li će nastaviti da radi i kada dobije nekoliko grubih udaraca od terena, blata, mraza i preopterećenja. Ulan-2 očigledno nije pravljen da izgleda moćno na paradi, već da što duže ostane u pokretu tamo gde se tehnika troši najbrže.
Po dolasku na front, vozila su dodatno prilagođena lokalnim uslovima. Ugrađeni su sistemi za elektronsko ratovanje, kao i dodatna zaštita od FPV dronova i šrapnela. To je jedna od ključnih stvari koja odvaja savremena frontovska vozila od predratnih koncepcija. Danas više nije dovoljno napraviti samo dobru terensku platformu. Vozilo mora da preživi i u zoni neprekidnog vazdušnog nadzora, gde mali jeftini dron može da uništi skupu tehniku ili da onesposobi posadu za nekoliko sekundi. U tom smislu, Ulan-2 je proizvod epohe u kojoj se svaki automobil, kamion ili transporter praktično pretvara u improvizovanu borbenu platformu sa krovnim zaštitama, sredstvima ometanja i dodatnim mrežama ili ojačanjima.
Posebno zanimljiv detalj je rešenje kabine. Umesto klasičnih čvrstih vrata, Ulan-2 koristi platnene elemente, dok istovremeno zadržava puno vetrobransko staklo sa providnim plastičnim brisačima. To jasno pokazuje da je akcenat stavljen na smanjenje mase, jednostavnost i lakši pristup, a ne na klasičnu oklopnu zaštitu. U ovakvom vozilu logika je očigledno drugačija, brzo ući, brzo izaći, brzo izvući ranjenika, brzo promeniti položaj. To je vozilo za rat kratkih naleta, brzih premeštanja i grubih improvizacija, ne za dugu vožnju pod direktnom vatrom teških sistema.
Terensko vozilo je, prema dostupnim podacima, opremljeno i sistemima za maskiranje, nosačima za streljačko oružje, grejačem i teretnim prostorom koji može da primi nosila. Upravo taj deo otkriva njegovu stvarnu vrednost. Ulan-2 nije zamišljen samo kao vozilo za prevoz vojnika od tačke A do tačke B. On je napravljen da popuni prazninu između klasičnog lakog terenca i mnogo većih, skupljih i uočljivijih vojnih platformi. Može da preveze jurišnu grupu, dopremi municiju, izvuče ranjenika, prebaci operatere dronova ili posluži kao brzo logističko sredstvo u zoni gde je svaki minut važan.
Upravo u tome leži njegova najveća prednost. Front danas ne traži samo tenkove, borbena vozila pešadije i teške kamione. Traži i ogroman broj relativno jednostavnih, jeftinijih i prilagodljivih vozila koja mogu da rade ono što velika tehnika često ne može, da se probiju seoskim putevima, da priđu bliže liniji, da se brzo sakriju, da budu lako zamenjena i brzo vraćena u rad. Ulan-2 po svemu sudeći ulazi upravo u tu kategoriju, vozila ratne svakodnevice, bez glamura, ali sa velikom praktičnom vrednošću.
Prema ruskom Ministarstvu odbrane, ključne prednosti Ulana-2 u odnosu na slična vozila jesu visoka prohodnost, veliki kapacitet, dostupnost rezervnih delova i mogućnost terenske popravke. To su naizgled skromne formulacije, ali u ratu takve stvari često vrede više od bilo kakvog kataloškog sjaja. Vozilo koje može da stigne do položaja kad put više nije put, koje može da primi ljude, opremu ili nosila, i koje može da bude popravljeno blizu fronta, često je važnije od sofisticirane tehnike koja izgleda impresivno, ali stoji neupotrebljiva čim joj zafali jedan specifičan deo.
Prelazak sa Nive na Sobolj kao osnovu takođe govori da je ruska strana izvukla određene pouke iz prvih faza upotrebe sličnih platformi. Niva je bila kompaktna i jednostavna, ali Sobolj donosi robusniju osnovu, više prostora i bolju upotrebljivost za zadatke koji sada dominiraju, evakuacija, brza logistika, prevoz timova i prilagođavanje dodatnoj opremi. Drugim rečima, Ulan-2 izgleda kao vozilo koje nije nastalo u kancelariji, već kao rezultat onoga što je front tražio posle hiljada kilometara blatnjavih puteva, improvizovanih medicinskih evakuacija i neprekidne pretnje iz vazduha.
Ovakva vozila imaju još jednu važnu ulogu koja se često zanemaruje. Ona rasterećuju skuplju i složeniju tehniku. Umesto da se za svaki zadatak koristi teže oklopno sredstvo, koje troši više goriva, teže se održava i mnogo je privlačnija meta, deo poslova može da preuzme ovakva lakša platforma. U uslovima iscrpljujućeg rata, gde se tehnika troši brzo, a logistika stalno puca pod pritiskom, upravo takva racionalizacija postaje važna.
Ulan-2 zato nije spektakularno oružje koje menja rat preko noći. Nije ni čudo tehnike koje će izazvati strahopoštovanje na naslovnim stranama zbog neke ogromne rakete ili topa. Njegova snaga je mnogo prizemnija i zato mnogo realnija. To je vozilo za izvlačenje, za dopremu, za preživljavanje, za one kratke i opasne vožnje od kojih na frontu često zavisi mnogo više nego od velikih saopštenja i bombastičnih najava.
Ako ruska vojska zaista nastavi da uvodi Ulan-2 u većem broju, to će značiti da je ovo vozilo prošlo osnovni test, da na frontu ima smisla. A u ratu današnjice to je možda i najvažnija potvrda koju bilo koja nova mašina može da dobije.
