Svakako se sećate igrice koja je bila deo ranijih operativnih sistema, minesweeper (minolovac)? Ova pazl video igra posedovala je gotovo sve osobine minskog polja – iznenađenje, nevidljivost i težak način otkrivanja, baš kao u stvarnosti. Ponovo smo svedoci da su protivbrodske mine u igri. Moćne, s ogromnom količinom specijalnog eksploziva, napravljene tako da mogu i posle više decenija ležanja u vodi da se aktiviraju.
Često je samo jedna dovoljna da potopi brod bilo koje veličine, ako eksplodira na pravom mestu. U ovom sukobu koji nije više samo tankerski, ništa nije bezazleno niti kratkoročno. Mine su prave, kao i žrtve, a šteta je ogromna, kako neposredna, tako i posredna. Sigurno je jedno: naslednici kolonijalnih stratega iz XIX veka, onih koji su porobili prostor Bliskog istoka i posuli benzin na vatru, sada zadovoljno trljaju ruke.
Zaprečavanje minama
Zaprečavanje minama izvodi se na kopnu, vodenim površinama, a dešavalo se tokom dva svetska rata čak i u vazduhu (baloni s eksplozivnim punjenjem, ili spušanje bombica pomoću malih padobrana u struju očekivanog naleta avijacije). Cilj je da se protivnik uspori, natera na iznuđene manevre i da mu se pri tom načini takva šteta koja će bitno uticati na tok borbenih dejstava.
Često se minska polja postavljaju kao pasivna zaštita teritorija ili objekata, svesno rizikujući njihovo otkrivanje i uklanjanje. U mirno vreme minska polja oko važnih objekata su čak i vidno obeležena. Vojna teorija kaže da se preprekom može smatrati samo ono što se brani; ipak poteže se i za pasivnim načinom zaštite jer i samo otkrivanje i neutralisanje zahteva vreme –a ono je jedini resurs koji se ne zanavlja.
Nije to od juče. U najstarija vremena za usporavanje ili zaustavljanje protivnika korišćeni su zemljani ili kameni bedemi, drveće, razne vrste jama – zaseda (vučja, medveđa), potopljena mesta, veštački kanali oko utvrđenja, itd. Tek od XVIII veka, pojavom efikasnog i jevtinog eksploziva, počinje kombinovanje fizičkih zapreka sa miniranjem. U Prvom svetskom ratu ono je doživelo neslućene razmere.
S miniranjem su razvijana uporedo i sredstava za razminiranje. Doba nuklearnog oružja takođe je imalo uticaja, pa je poznato da su šezdesetih godina u nenastanjenim pograničnim pojasevima između Kine i SSSR sa sovjetske strane postavljane i mine s nuklearnim punjenjem. Uzalud brojne konvencije o njihovoj zabrani. Tihi ubica, rasut u milionima komada širom sveta, čeka svoju žrtvu.
Zaprečavanje na moru i vodenim tokovima
Nas ovom prilikom interesuje oblast zaprečavanja morskih, odnosno vodenih površina. Miniranje se primenjuje radi otežavanja kretanja i uništavanja protivničkih brodova, kako napadnih, desantnih, tako i teretnih. Postavljaju se u plovnim putevima, ali i van njih na morima, rekama (u farvateru, osnovnoj rečnoj struji), jezerima.
Posebno su efikasne u moreuzima jer se mogu gušće postavljati, s manje utroška. Pri tom su minska polja dodatno obezbeđena podrškom sa obale. Prva masovna borbena primena morskih mina beleži se baš u uskim i plitkim morima – na Baltiku i tokom Krimskog rata kada su ruske mine nanele značajnu štetu britanskim brodovima u oblastima oko Kronštata i Sevastopolja.
Minopolagači
Morske mine mogu se postaviti na više načina i s više sredstava. Najpoznatije i najmasovnije sredstvo je minopolagač. Reč je relativno brzim brodovima koji deluju u priobalnim teritorijalnim vodama, ali i na otvorenom moru. Prosečan deplasman priobalnih brodova je do 6000 tona, a veći minopolagači su konstruisani na osnovi tela razarača. Bogato su opremljeni za protivelektronska dejstva, ali i sa sredstvima zaštite.
S obzirom na to da oni nikada ne deluju sami, već u grupi brodova, njihovo oružje je relativno skromno. Svodi se na cevnu PA i brodsku artiljeriju, kao i lake prenosne raketne sisteme u palubnoj varijanti. Pored brzine, to ih štiti od napada razarača, manjih brodova, avijacije i bespilotnih letelica.
Mine se mogu polagati i uz pomoć podmornica i tada je raznovrsnost kombinovanja zaprečnih polja veća po širini i dubini, a njihovo otkrivanje otežano. Tako postavljena minska polja smatraju se ofanzivnim jer su aktivni učesnik borbenih dejstava. Do sredine prošlog veka korišćene su podmornice sa specijalnom nadgradnjom za postavljanje mina, da bi se posle toga ustalio metod plasiranja mina kroz torpedne aparate. Radi brzog i teško uočljivog miniranja koriste se i letelice, posebno modifikovani avioni ili helikopteri. Oni mogu gotovo neopaženo, za vrlo kratko vreme da formiraju minsko polje na teško dostupnim pravcima i tako ostvare taktičku prednost.
Najčešće korišćeni oblici zaprečavanja
● Minski svežanj
Element zaprečavanja koji se sastoji od više mina povezanih u jedan klaster. Oni se danas ređe primenjuju jer se lako otkrivaju sonarima, ali ih je teško ukloniti zbog načina miniranja i aktiviranja. Postavljaju se na nezaobilaznim mestima, uskim prolazima, na rekama ili jezerima.
● Minska linija
U ovom slučaju mine se postavljaju linijski po određenim koordinatama. Njih je najlakše postavljati iz podmornica i sa minopolagača sa periodičnim intervalima spuštanja. Zajedno s drugim zaprečnim elementima one čine osnovu minskog polja. Nedostatak im je taj da kada se otkrije jedna mina, može se pretpostaviti raspored ostalih; takva polja su često veoma zasićena ali i branjena.
● Minski pojas
On je jedan od najvećih izazova za otkrivanje. Postavlja se po širini i pravcu, metodom slučajnih i nasumičnih ispuštanja. Njih najčešće postavljaju avioni iz kojih je teško odrediti tačno mesto pada.
● Minsko polje
Ono je sveukupnost zaprečnog postupka i predstavlja taktičku, operativnu ili stratešku površinu na kojoj su postavljene mine u različitim pravcima i po visini od površine do dna. Posebna tema jesu mine, pa ćemo njima nekom prilikom posvetiti duži tekst.
Ormuski moreuz (tesnac)
On je jedna od najvažnijih geostrateških tačaka na Zemlji. Po geološkom tipu pripada vrsti prigušnica, mestu gde se sužavaju o ubrzvaju struje koje se razmenjuju između Persijskog zaliva i globalnog mora. Kroz njega prolazi minimalno 20%, a u piku i do 40% svetske proizvodnje nafte, još uvek nezamenjivog fosilnog goriva. Na najužem mestu on ima svega 55 kilometara. Iran jeste jedna od retkih zemalja koje samostalno proizvode mine (po ruskoj i kineskoj tehnologiji), pa se ne može znati njihovo pravo brojno stanje. Pri tom su za miniranje predviđeni brzi čamci bez posade (dronovi) koji po ugledu na svoje vazdušne pandane velikim brojem plovila zasićuju brodsku odbranu, ali i fotografsko i satelitsko izviđanje.
Da li je moreuz miniran? To je pitanje svih pitanja. Zašto? Nezvanična saopštenja govore o probnom postavljanju malog broja mina koje više predstavljaju psihološku pretnju i upozorenje nego stvarni borbeni efekat. Ukoliko bude miniran u punom obimu i to bude jasno oglašeno, to će biti nedvosmislena poruka da je pređena točka bez povratka i da su Iranci sabijeni uza zid, prinuđeni da koriste najradikalnija sredstva. To ni za koga neće biti dobro.
Razminiranje ovakvog plovnog puta zahteva mnogo vremena, mirnodopske uslove, koordinaciju mnogo službi i precizne podatke o minskim poljima. Kako sada stoje stvari, uzimajući u obzir poznate modele mina i načine njihovog postavljanja, možda ni sami Iranci neće moći da u potpunosti daju odgovor gde se šta nalazi. Jedno je sigurno: miniranje ovog plovnog puta zaista bi uzdrmalo svetsku ekonomiju i ne samo nju.
Kakav će to imati efekat? Sigurno ne onakav kakav priželjkuju Iranci, ali to je deo ratnog rizika. Primarni efekat stalne pretnje je postignut jer je Ormudski prolaz postao veoma nesigurno mesto u kome su ogromni tankeri idealne mete kako za obalska sredstva tako i za mine. Ti gigantski brodovi ne prave se kao borbena plovila sa višestrukim pregradama i komorama. Videli smo šta može običan dron da postigne pogodivši tanker, a on je dečja igračka u odnosu na mine. Oružana pratnja takođe je komplikovana jer, kako vidimo, i ona je veoma unosan cilj. O ekološkim i drugim posledicama trenutno ne vredi ni govoriti.
Koje su prednosti minskog rata?
Mine zbog svoje veličine mogu poneti veliki količinu visokoeksplozivnog punjenja. U njima ima mesta za dragocenu elektronsku opremu koja prati najsavremenije postupke. To jesu skupa sredstva, ali ni ciljevi nisu jevtini. Ni mine više nisu ”glupe” i ne skrivaju se po dubinama čekajući neoprezne kapetane, već imaju aktivne sisteme navođenja. Ranije su one relativno lako otkrivane i uklanjane, a danas je priča drugačija.
Sve više je ”pametnih mina” koje nije lako uočiti, pa ni neutralisati. Bez obira na satelite i PED, ne treba zaboraviti da je more ogroman prostor čije poznavanje traži dugogodišnje školovane stručnjake i veoma skupa sredstva otkrivanja; ona mogu vrlo brzo od lovca postati plen. Čak se i nosači aviona s pratećim grupama oprezno izvlače iz zone dejstava.
Mape morskog reljefa nisu svakome dostupne, a i nema ih za sve predele; a i da jesu – kako otkriti iglu u plastu sena? Napadač ima kakvu-takvu mogućnost predviđanja mesta gde se mine nalaze pa može izvesti određena protivdejstva, ali veoma ograničenog karaktera. Sonari mogu da urade mnogo, ali ni oni nisu svemogući. Pri tom su i sami za sebe opasnost jer savremene mine primaju sonarne signale i tada se upućuju ka njihovom izvoru – sve ono što rade i protivradarske rakete.
Minska polja su jedan od aduta u rukama oružanih snaga zemlje koja predstavlja jezgro i kolevku evroazijske civilizacije. Napadnuta je i primeniće sve što je neophodno da bi se odbranila, jer ni neprijatelj nema milosti. Veliko ratničko iskustvo, sociološki i religijski koreni nalaze se duboko u mentalnom kodu ovog naroda i to niko ne bi trebalo da ignoriše.
