Američko ratno vazduhoplovstvo naglo je povećalo operativni tempo svojih aviona za rano upozoravanje i kontrolu E-3 Sentry iznad Bliskog istoka, dok se sukob sa Iranom širi i ulazi u fazu u kojoj je kontrola vazdušnog prostora postala presudna za odbranu Izraela i američkih baza u regionu.
Prema dostupnim informacijama, avioni AWACS lete u gotovo neprekidnim misijama iznad Jordana, severne Saudijske Arabije, južnog Iraka i istočnog Mediterana. Letovi se odvijaju u gustini kakva ranije nije viđena, jer se sistem E-3 sada koristi kao privremena zamena za deo zemaljske mreže radara koji je uništen tokom iranskih napada.
Glavni zadatak AWACS platformi jeste da obezbede kontinuirano otkrivanje iranskih dronova i raketa koje se lansiraju prema ciljevima u Jordanu i Izraelu. Bez tih letelica, protivvazdušna odbrana američkih i izraelskih snaga imala bi znatno slabiju sliku situacije na nebu.
Međutim, ova improvizovana zamena ima ozbiljna ograničenja.
Za održavanje stalnog prisustva AWACS aviona u vazduhu neophodne su kontinuirane operacije dopune goriva u vazduhu, koje se sprovode svakih četiri do šest sati. Osim toga, senzori na E-3 platformi su projektovani pre više decenija i nikada nisu bili optimizovani za presretanje balističkih raketa, što znači da takav sistem predstavlja daleko slabiju zamenu za modernu zemaljsku radarsku mrežu.
Uprkos tim nedostacima, američka vojska trenutno nema previše izbora.
Iran je od početka američko-izraelskih napada 28. februara izveo udare na čak sedamnaest američkih vojnih objekata širom regiona. Tokom tih operacija, Iranski korpus islamske revolucionarne garde uspeo je da uništi nekoliko radarskih sistema visoke vrednosti čija se ukupna cena procenjuje na oko 2,7 milijardi dolara, a trebaće godine da se zamene.
Podsetimo, Iranska Revolucionarna garda objavila je da je Iran „potpuno uništio američki radar AN/FPS-132 Blok 5 stacioniran u Kataru“, sistemu vrednom 1,1 milijardi dolara u vreme isporuke 2013. godine.
Izveštaj Njujork Tajmsa o iranskim udarima po 17 američkih baza u regionu pic.twitter.com/wDEoK85RnA
— Oruzje Online (@oruzjeonline) March 13, 2026
Među uništenim sistemima nalazi se i jedini radar AN/FPS-132 raspoređen van teritorije Sjedinjenih Država, koji je bio stacioniran u Kataru. Osim njega, pogođena su i dva radara AN/TPY-2 iz sistema THAAD koji su bili raspoređeni u Jordanu i Ujedinjenim Arapskim Emiratima.
Ovi radari predstavljali su ključni deo regionalne mreže za rano upozoravanje na balističke rakete. Njihovo uništenje primoralo je američku vojsku da u rekordnom roku reorganizuje sistem nadzora vazdušnog prostora.
Pre početka napada na Iran, Sjedinjene Države su već rasporedile značajan deo svoje globalne flote E-3 aviona na Bliski istok i u Evropu. AWACS platforme nose najveće vazdušne radare na svetu i koriste se za koordinaciju vazdušnih operacija i povezivanje različitih sistema protivvazdušne odbrane putem data-link mreža.
Njihova uloga je da obezbede taktičku sliku bojnog prostora, omogućavajući komandnim centrima da u realnom vremenu prate kretanje neprijateljskih aviona, dronova i projektila.
Ipak, sve je više pitanja o dugoročnoj održivosti ove flote.
Avioni E-3 u američkom ratnom vazduhoplovstvu nalaze se u službi decenijama, a stope njihove dostupnosti naglo su opale nakon dugog perioda intenzivnih operacija. Njihovi radari i avionika sve češće se smatraju zastarelim, posebno u odnosu na savremene pretnje kao što su stelt dronovi i napredni sistemi elektronskog ratovanja.
Ovo ograničava sposobnost AWACS platformi da efikasno detektuju ciljeve poput iranskih dronova Šahed-191, koji koriste oblikovanje trupa i materijale za smanjenje radarskog odraza.
Istovremeno, starija elektronika povećava ranjivost ovih letelica na elektronsko ometanje.
Uprkos tome, američko Ministarstvo rata pokušalo je 2025. godine da otkaže planove za nabavku novog sistema E-7 Wedgetail, koji je trebalo da zameni zastarelu flotu E-3. Ta odluka izazvala je ozbiljne kontroverze u vojnom i političkom vrhu, jer se E-7 smatra platformom koja je hitno potrebna za modernizaciju sistema vazdušnog nadzora.
U međuvremenu, sve više savezničkih država uključuje se u operacije protivvazdušne odbrane u regionu.
Kraljevsko australijsko ratno vazduhoplovstvo objavilo je 11. marta da je rasporedilo jedan avion E-7 u region Persijskog zaliva kako bi pomoglo operacijama protivvazdušne odbrane.
Istovremeno, američka vojska je počela da premešta svoje zemaljske radarske i protivvazdušne sisteme iz drugih delova sveta na Bliski istok. Među tim premestanjima nalaze se i sistemi povučeni sa strateški važnih položaja u Južnoj Koreji.
Operacije protivvazdušne odbrane dodatno su ojačane podacima o ranom upozoravanju koje pruža Turska. Ta zemlja koristi antibalistički radar AN/TPY-2 u radarskoj stanici Kuredžik, koji je operativan od 2012. godine i koji je prvobitno raspoređen u okviru NATO infrastrukture za nadzor balističkih pretnji iz Irana i Sirije.
Pored toga, pojedini analitičari smatraju da bi i turski sistemi protivvazdušne odbrane S-400 mogli biti korišćeni za praćenje balističkih ciljeva i pružanje dodatnih podataka američkim i izraelskim mrežama protivvazdušne odbrane.
Sve ove aktivnosti pokazuju da se sukob na Bliskom istoku pretvara u kompleksnu operaciju u kojoj se istovremeno koriste vazdušni radari, sateliti, zemaljski senzori i sistemi elektronskog ratovanja.
Upravo o toj dimenziji sukoba već smo pisali na portalu Oružje Online, gde je analizirano kako su Sjedinjene Države aktivirale gotovo čitav arsenal elektronskog ratovanja protiv Irana, uključujući avione F-16CJ za suzbijanje protivvazdušne odbrane, specijalizovane elektronske platforme EA-18G Growler i strateške izviđačke avione U-2.
Kada se svi ovi elementi posmatraju zajedno, jasno je da se nad Bliskim istokom trenutno vodi složen rat senzora, radara i elektronskih sistema, u kojem kontrola informacija postaje jednako važna kao i kontrola samog vazdušnog prostora.
