Da. Postoji i ponovo je aktuelna. Dok Kinezi ponovo otkrivaju ovu relativno retku oblast naoružanja, da se podsetimo šta je to, ustvari, podvodna avijacija. Istorija oružja svašta je videla i zabeležila. Pisali smo iscrpno o nosačima aviona, sredstvu koje je olakšalo ljudskoj vrsti da proširi svoja ratna dejstva na dvema trećinama Zemljine površine, morima i okeanima. Ni oni nisu bili dovoljni. Zato se poseglo i za podmornicama, kao mogućim nosačima aviona (!). Tako je stvorena podvodna avijacija, retka, ali priznata vrsta plovila.
Po običaju, Nemci su napravili prvi korak. Inicijator je bio komandant Carske nemačke vazduhoplovne službeporučnik komandant (Oberleutnant zur See) Fridrih fon Arno de la Perijer (Friedrich von Arnauld de la Perière) koji je komandovao grupom od dva izviđačka aviona fridrihshafen FF.29 (Friedrichshafen FF.29) u Zebrižu. Pokušaji su činjeni na podmornici SM U-12 kojom je komandovao Valter Forstman.
Krajem decembra 1915. godine jedan od aviona je poleteo i bombardovao skladišta na Temzi u Londonu. Šteta je bila minimalna, ali je efekat bio veliki. Nemci su lansiranja izvodili tako što su zaranjali podmornicu, pa bi avion, koji nije imao hangar niti katapult ostao na vodi i poleteo. Pred kraj rata projekti su obustavljeni usled tehničkih problema.
Podvodne nosače aviona Englezi zovu Submarine aircraft carrier, Francuzi Porte-avions sous-marin, a Sovjeti Подводный авианосец. Japanci, najveći korisnici ovakve vrste plovila, zvali su ih isto tako – podmornički nosač aviona. Ova ideja razrađivana je i tokom međuratnog perioda. U japanskoj floti Drugog sv. rata bile su podmornice velikih razmera i one su mogle da ukrcaju i po nekoliko lakih hidroaviona.
Slične su pravili i Francuzi, ali u znatno manjem broju. Avioni su bili sklopljeni i nalazili se se u specijalnom hangaru. Poletali su kada bi podmornica izronila. Tada bi ih izvukli iz hangara, sastavili i – eto aviona negde na sred okeana, ili kraj neke obale gde mu se niko ne nada. Na pramčanom delu podmornice, uz minijaturne kapsulaste hangare, bili su šine katapulta za skraćeno poletanje. Sletanje je izvođeno još lakše. Posle ameriranja, avion bi prošao obrnut postupak, a podmornica bi potom zaronila i nastavila sa svojom misijom, najčešće izviđačkom.
Kako bombardovati SAD?
Nisu se ovi avioni bavili samo izviđanjem. Dok je Hitler maltretirao svoje inžinjere zahtevima da naprave avione i rakete koje će bombardovati SAD (Junkersovi zaboravljeni projekti: Kako bombardovati SAD?), Japanci su to uradili praktičnije. Simbolično, ali ipak uradili. To se dogodilo upravo zahvaljujući podvodnom nosaču aviona.
Septembra 1942. godine avion jokosuka E14Y (Yokosuka), koji je poleteo s podmornice I-25, bacio je dve zapaljive bombe od 76 kilograma na teritoriju Oregona u blizini grada Brukings u SAD. To je uradio Nobuo Fujita i tako postao jedini pilot koji je bombardovao Ameriku.
Avion je imao nadimak glen (uska dolina); proizvedeno je 125 komada i bio je u upotrebi samo tri godine. Ciljevi bombardovanja nisu bili vojni. Japanci su se nadali da će u šumovitom delu izazvati obimne požare što bi proizvelo veliki psihološki efekat. Tako je zaista i bilo. Amerikanci nisu ni mogli da pretpostave kako su napadnuti (Japanci su eksperimentisali s puštanjem balona s raznim eksplozivnim i zaraznim sadržajima), ali je napad imao ogroman odjek. Ovo je bio jedistven slučaj bombardovanja samog američkog kontinenta.
Japanci se na ovome nisu zaustavili. Imali su čak osam projekata podmornica s mogućnošću lansiranja aviona.
● Tip J1M (I-5). Izviđačka podmornica. Nosila je jedan hidroavion; poletao je s vode. Imao je dva hangara.
● Tip J2 (I-6). Izviđačka podmornica, takođe je nosila jedan avion. On je poletao s katapulta.
● Tip J3 (I-7 i I-8). Sagrađene dve podmornice. Imale su po jedan avion, dva hangara i katapult. Podmornica I-8 bila je jedina koja je otplovila od Japana do Evrope za vreme Drugog sv. rata.
● Tip A1, štabna podmornica. Izgrađeno ih je tri s oznakama od devet do 11. Nosile su po jedan hidroavion. Rad na još dvema je obustavljen.
● Tip A2 (I-12). Štabna podmornica s jednim avionom, hangarom i katapultom.
● Tip A3 (I-13, I-14). Nosile su po dva aviona i lansirale su ih s katapulta. Još dve nisu kompletirane, a tri su otkazane.
● Tip B1 bila je izviđačka podmornica. Izgrađeno je dvanaest komada, s oznakama od 15 do 39. Imale su katapult i hangar. Upravo s jedne od njih (I-25) poleteo je avion koji je bombardovao SAD.
● Tip B2: izviđačka podmornica. Napravljeno je šest komada, sa oznakama od I-40 do I-45. Nosile su po jedan hidroavion, imale hangar i katapult. Još osam je planirano, ali je otkazano.
● Tip B3/B4: izviđačka podmornica. Izgrađene su tri (I-54, I-56 i I-58). Istog kapaciteta kao prethodni projekti. Čak 12 je otkazano; I-58 je imala katapult, ali je prerađena u Kaiten (Kaiten), specijalno torpedo.
● I-400 tip Sentoku. Najveće podmornce na svetu. Izgrađene su tri (I-400, I-401 i I-402). Nosile su po tri hidroaviona. One su dizajnirane posebno da bombarduju Panamski kanal. Dve nisu kompletirane, a jedna je otkazana. Nema podataka o njihovoj borbenoj upotrebi.
Britaci su bili oprezniji s ovim eksperimentima. Posle gubitka teško naoružane podmornice HMS M1 i uzimajući u obzir ograničenja u naoružanju podmornica, saglasasno Vašingtonskim sporazumom o morima iz 1922. godine, podmornice tipa M prepravljene su za druge ciljeve. Godine 1928. podmornica HMS M2 imala je zaptiven hangar i parni katapult. Predviđena je bila za izviđačke letove. Međutim, 1932. godine potonula je nedaleko od Portlanda i Britanci su odustali od daljih pokušaja, pogotovo što je era nosača aviona već nastupila.
Francuzi su imali pravu podvodnu krstaricu, Sjurkuf, koja je uništena 1942. godine. Nosila je laki hidroavion u hangaru; on je služio za izviđanje i korekciju vatre glavnih kalibara podmornice, dva topa 203 mm (!). Sovjeti su brzo odustali od takvih pokušaja, jer im geostrateška situacija nije nametala takva rešenja.
Posle rata niko se, sem njih, nije više bavio u podmorničarskoj gradnji nosačima aviona. Sovjeti su razradili helikopter Ka-56 Osa koji je trebalo da bude nošen u torpednom aparatu, ali se od toga odustalo zbog nedostatka odgovarajućih motora.
Ideja još uvek nije napuštena, naprotiv. Najveće podmorničarske sile sveta ne odustaju od takvih sredstava, ali sada u bespilotnoj konfiguraciji. Poznato je da se u SAD bave projektovanjem BPL koje bi se koristile na podmornicama tipa ”Ohajo”, a kako vidimo ni Kinezi ne sede skrštenih ruku.
