Američko ratno vazduhoplovstvo održava svoju malu eskadrilu strateških bombardera B-2 u višem nego uobičajenom stanju pripravnosti, navodi se u izveštaju Njujork tajmsa od 13. februara, u trenutku kada se mogućnost udara na iranske ciljeve i dalje ozbiljno razmatra, a američke oružane snage nastavljaju sa značajnim gomilanjem sredstava kratkog dometa na Bliskom istoku. Reč je o platformi koja i dalje predstavlja jedini operativni strateški bombarder na svetu projektovan sa izrazito smanjenim radarskim presekom za prodorne udare u jako branjeni vazdušni prostor. Iako Kina koristi bespilotne bombardere sa modernijim stelt karakteristikama, oni su projektovani za napade srednjeg, a ne interkontinentalnog dometa.
Američko ratno vazduhoplovstvo raspolaže sa procenjenih 18 operativnih B-2 bombardera. Ukupno je proizvedeno 20 serijskih primeraka i jedan konvertovani prototip, koji su uvedeni u upotrebu od 1997. godine. Dva aviona su izgubljena u nesrećama 2008. i 2022. godine, dok je jedan primerak teško oštećen i trenutno je u procesu popravke. Ovakva struktura flote znači da je održavanje visoke stope raspoloživosti od presudnog značaja, jer je svaki pojedinačni avion strateški vredan resurs.
B-2 je prvi put testiran u borbenim uslovima tokom vazdušne kampanje NATO-a protiv Jugoslavije 1999. godine, uključujući i misiju bombardovanja kineske ambasade u Beogradu 7. maja te godine. Nedavno su ovi bombarderi ponovo korišćeni za prodor u jako branjeni vazdušni prostor, u kasnim satima 21. juna, kada je sedam B-2 bombardera napalo iranska nuklearna postrojenja Fordou i Natanz u okviru operacije „Ponoćni čekić“, koristeći prodorne bombe GBU-57. B-2 je jedini avion na svetu sposoban da nosi i upotrebi ovu vrstu bombe, koja po svojim prodornim sposobnostima daleko nadmašuje ostalo nenuklearno naoružanje iste kategorije.
Do trenutka tih udara, iranska protivvazdušna odbrana bila je, prema dostupnim navodima, ozbiljno iscrpljena prethodnim napadima paravojnih grupa koje podržavaju zapadne i izraelske strukture, a koje su koristile dronove i rakete „Spajk“ za gađanje radara, komandnih mesta i lansera raketa. Time je, barem privremeno, smanjen nivo rizika za prodorne operacije bombardera.
Ipak, starost B-2 pokrenula je pitanje njegove preživljivosti u uslovima savremenog, gusto branjenog vazdušnog prostora. Govoreći o zaštiti aviona tokom operacije u iranskom vazdušnom prostoru, načelnik Združenog generalštaba general Den Kejn naveo je da su Sjedinjene Države koristile više taktika obmane, uključujući mamce, dok su avioni četvrte i pete generacije leteli ispred udarnog paketa na velikim visinama i brzinama, sa zadatkom da otkriju neprijateljske lovce i pretnje od raketa zemlja-vazduh. B-2 su poleteli iz vazduhoplovne baze Vajtman, a plan leta je formalno pokazivao da im je destinacija Guam, što je, prema procenama, imalo za cilj da se umanji mogućnost da Iran pravovremeno pripremi preostale sisteme odbrane.
Mala veličina flote stelt bombardera ograničila je sposobnost Ratnog vazduhoplovstva da vodi intenzivniju kampanju prodornih udara i podstakla je zahteve da novi bombarder B-21, koji je u razvoju, zameni B-2 i da se proizvede u seriji od približno 300 primeraka. Međutim, realnost finansiranja i industrijskih kapaciteta dovodi u pitanje takvu ambiciju. Izveštaj Instituta za vazduhoplovne studije Mičel pri Američkoj ratnoj akademiji, objavljen početkom februara, ukazuje da čak i flota od 100 do 200 bombardera B-21 ne bi bila dovoljna da održi kontinuirani pritisak u širem sukobu sa protivnikom ravnopravnog nivoa poput Kine, jer bi predstavljala „snage za napade, a ne za kampanju“.
Dodatni problem predstavlja zahtevnost održavanja B-2, koja je poznata po visokim logističkim i tehničkim zahtevima. Ovi faktori otežavaju održavanje visoke ili čak srednje stope raspoloživosti, čime je flota praktično ograničena na izvođenje izolovanih, preciznih udara, umesto na dugotrajnu i masovnu vazdušnu kampanju.
Održivost B-2 dodatno dolazi pod znak pitanja u svetlu očekivanog jačanja iranske protivvazdušne odbrane. Prema dostupnim procenama, Iran bi do kraja godine mogao da uvede u operativnu upotrebu prve moderne lovce nakon Hladnog rata, ruske Su-35. Ovi avioni, zahvaljujući sposobnosti umrežavanja sa zemaljskim sistemima, integraciji snažnih radara velikog dometa i upotrebi sekundarnih radara u L-opsegu, mogli bi značajno da unaprede sposobnost iranskih mreža protivvazdušne odbrane da detektuju, prate i angažuju stelt avione, posebno starije platforme poput B-2.
Bomberder B-21, koji bi trebalo da zameni B-2, ocenjuje se kao avion sa znatno unapređenim stelt karakteristikama, uz potencijalno jednostavnije održavanje i veću pristupačnost za masovniju nabavku. Ipak, radi se o manjem avionu kraćeg dometa, sa ograničenim teretom u odnosu na B-2, što znači da bi u operacijama na velikim udaljenostima bio daleko zavisniji od podrške tankera za dopunu goriva u vazduhu. U paraleli sa američkim razvojem B-21, Kina razvija sopstveni interkontinentalni stelt bombarder, koji se već nalazi u fazi testiranja u letu i prema dostupnim informacijama znatno je veći od američkog B-21.
U takvom okruženju, povišena pripravnost male flote B-2 bombardera predstavlja istovremeno demonstraciju sile i pokazatelj ograničenja. Svaki eventualni udar na Iran zahtevao bi pažljivo planiranje, složenu kombinaciju obmane, elektronskog ratovanja i zaštite, uz svest da se oslanjanje na tako mali broj strateških platformi dugoročno teško može održati bez šire industrijske i operativne transformacije.
