Evropske bezbednosne i svemirske institucije poslednjih godina sve pažljivije prate aktivnosti ruskih satelita u geostacionarnoj orbiti, u kontekstu šireg nadmetanja velikih sila u svemiru. Prema dostupnim procenama, pojedini ruski sateliti približavali su se evropskim komunikacionim satelitima i zadržavali se u njihovoj blizini tokom dužih vremenskih perioda, što je pokrenulo rasprave o ranjivosti evropske svemirske infrastrukture.
Reč je pre svega o satelitima Luč-1 i Luč-2, koji su tokom poslednje tri godine izvodili manevre u blizini niza geostacionarnih satelita koji služe evropskim državama, ali i širem regionu Afrike i Bliskog istoka. Prema orbitalnim podacima i posmatranjima sa zemlje, ovi ruski sateliti su se u više navrata približavali ciljanim objektima i ostajali u njihovoj neposrednoj blizini nedeljama, a u pojedinim slučajevima i mesecima.
Evropski vojni i civilni zvaničnici procenjuju da je ovakvo ponašanje u skladu sa praksom svemirskog izviđanja, odnosno prikupljanja podataka o funkcionisanju satelitskih sistema. Posebna pažnja posvećena je mogućnosti presretanja takozvanih komandnih veza, kanala putem kojih se sa Zemlje upravlja položajem i osnovnim funkcijama satelita.
Tehničke ranjivosti i ograničenja
Jedan od ključnih problema na koji ukazuju ovi analitičari iz britansko-briselskog informativno-političkog okvira jeste starost dela evropskih satelita. Mnogi od njih lansirani su pre više decenija, u periodu kada napredni sistemi šifrovanja i zaštite komandnih signala nisu bili standardni. Zbog ograničenih računarskih kapaciteta, deo komunikacije između zemaljskih stanica i satelita potencijalno je podložan presretanju i analizi.
Stručnjaci naglašavaju da presretanje signala samo po sebi ne znači i mogućnost neposredne kontrole nad satelitom. Međutim, dugoročno prikupljanje podataka može omogućiti bolje razumevanje načina rada sistema, obrazaca korišćenja i tehničkih slabosti, što bi u kriznim situacijama moglo biti iskorišćeno za ometanje ili destabilizaciju satelitskih mreža.
Važno je napomenuti da za sada ne postoje javno potvrđeni dokazi da su ruski sateliti pokušali da direktno manipulišu orbitama evropskih objekata ili da ih fizički ugroze. Većina procena govori o izviđačkoj aktivnosti i testiranju sposobnosti, što je praksa koju u različitim oblicima razvijaju i druge svemirske sile.
Širi kontekst nadmetanja u svemiru
Aktivnosti Rusije u orbiti ne mogu se posmatrati izolovano. Kina i Sjedinjene Države takođe razvijaju sisteme za blisko praćenje satelita, svemirsko izviđanje i potencijalno ometanje protivničkih kapaciteta. Razlika je pre svega u stepenu transparentnosti i u tome koliko se pojedine operacije odvijaju u sivoj zoni između civilnih i vojnih namena.
Sateliti poput Luč-1 i Luč-2 formalno se vode kao objekti sa civilnim ili dualnim karakterom, ali njihovi manevri i ponašanje ukazuju na izraženu obaveštajnu funkciju. Evropski analitičari smatraju da takvi sateliti verovatno nemaju sposobnost da samostalno unište druge objekte u orbiti, ali da mogu da obezbede dragocene podatke za eventualne akcije koje bi se sprovodile sa Zemlje ili u koordinaciji sa drugim sistemima.
Novi ruski sateliti i nastavak aktivnosti
Dodatnu pažnju privuklo je lansiranje satelita Kosmos 2589 i Kosmos 2590, za koje se procenjuje da imaju manevarske sposobnosti slične onima koje poseduju Luč-1 i Luč-2. Analize njihovog kretanja ukazuju da se jedan od ovih satelita postepeno približava visinama na kojima se nalaze geostacionarni sateliti, oko 35.000 kilometara iznad Zemlje.
U evropskim bezbednosnim krugovima to se tumači kao nastavak dugoročne strategije prisustva i izviđanja u orbiti, a ne kao neposredna priprema za konflikt. Ipak, istovremeno se ukazuje na potrebu da Evropa ubrza modernizaciju svoje svemirske infrastrukture, unapredi zaštitu komunikacija i smanji zavisnost od zastarelih sistema.
Svemir kao polje nadmetanja velikih sila
Svemir postaje sve značajnije polje nadmetanja velikih sila, u kojem se briše granica između civilnih, komercijalnih i vojnih aktivnosti. Ruske operacije u blizini evropskih satelita deo su tog procesa, ali ne predstavljaju jedinstven ili izolovan slučaj.
Za Evropu, ključni izazov nije samo ponašanje drugih aktera, već i sopstvena tehnološka ranjivost i spor tempo prilagođavanja novim bezbednosnim realnostima. U tom smislu, pitanje svemirske bezbednosti sve više se nameće kao pitanje dugoročne strategije, a ne trenutne krize.
Šta su zapravo sateliti Luč i čemu služe?
Uprkos dramatičnim interpretacijama koje se poslednjih meseci pojavljuju u zapadnim medijima, sateliti Luč-1 i Luč-2 nisu novo „svemirsko oružje“ niti platforme namenjene fizičkom onesposobljavanju drugih satelita. Reč je o nastavku ruskog programa poznatog pod internim imenom Olimp, čija je osnovna i stvarna namena svemirsko izviđanje signala u geostacionarnoj orbiti.
Njihova funkcija je pre svega pasivna. Luč sateliti prikupljaju i analiziraju radio-frekventno okruženje u orbiti, identifikuju izvore signala, mapiraju obrasce komunikacije i beleže tehničke karakteristike prenosa podataka između zemaljskih stanica i satelita. To uključuje analizu jačine signala, frekvencijskih opsega, vremenskih obrazaca i načina korišćenja, ali ne podrazumeva preuzimanje kontrole nad satelitima niti slanje komandi u njihovo ime.
Blisko manevrisanje i dugotrajno zadržavanje u blizini drugih geostacionarnih satelita nije pokazatelj agresije, već tehnički uslov za kvalitetno prikupljanje podataka. U geostacionarnoj orbiti, precizna analiza signala zahteva pozicioniranje unutar istog komunikacionog snopa, što objašnjava zašto se ovi sateliti „parkiraju“ u blizini ciljeva i tamo ostaju duže vreme.
Tvrdnje da bi Luč sateliti mogli samostalno da manipulišu orbitama, „preuzmu kontrolu“ ili izazovu pad drugih satelita ne zasnivaju se na njihovim poznatim tehničkim karakteristikama. Oni nemaju oružane sisteme, nemaju mehanizme za fizičko oštećenje drugih objekata u orbiti i ne poseduju kapacitete za autonomno komandovanje tuđim satelitima. Takve sposobnosti zahtevale bi potpuno drugačiju arhitekturu i platforme.
Važno je naglasiti da slične sisteme za svemirsko izviđanje imaju i druge velike sile. Sjedinjene Države i Kina već godinama koriste satelite sa sličnim zadacima, uključujući blisko praćenje i analizu komunikacionih mreža u orbiti. Razlika nije u postojanju takvih kapaciteta, već u načinu na koji se o njima govori u javnosti.
U tom smislu, panika koja se širi evropskim političkim i medijskim krugovima više govori o sopstvenoj ranjivosti i zaostajanju u modernizaciji svemirske infrastrukture nego o nekoj novoj, iznenadnoj ruskoj pretnji. Problem nije u tome što Luč sateliti postoje, već u činjenici da deo evropskih satelitskih sistema i dalje koristi zastarele tehnologije, sa ograničenom zaštitom i bez jasne strategije svemirske bezbednosti.
Luč-1 i Luč-2 nisu sredstvo za „paralisanje država“, već alat za prikupljanje informacija u okviru globalnog nadmetanja velikih sila u svemiru. Njihova demonizacija služi pre svega političkom kadriranju i opravdavanju daljeg militarizovanja orbite, a ne realnom razumevanju njihovih stvarnih tehničkih mogućnosti.
