Rusko Ministarstvo odbrane objavilo je snimke udara bespilotnih letelica na vojni aerodrom Kanatovo u Kirovogradskoj oblasti, više stotina kilometara iza aktivne linije fronta. U napadu su uništena dva ukrajinska vojna helikoptera, jurišni Mi-24 i višenamenski Mi-8, oba visoko vredna sredstva koja se teško nadoknađuju u postojećim uslovima.
Video-materijal prikazuje dva odvojena precizna pogotka, izvedena u kratkom vremenskom razmaku. Dronovi su u završnoj fazi leta manevrisali na izuzetno maloj visini, praktično prateći teren, što je u velikoj meri smanjilo mogućnost njihovog ranog otkrivanja radarima i sistemima protivvazdušne odbrane aerodroma.
Posebnu pažnju izazvao je način navođenja. Ukrajinski stručnjak za elektronsko ratovanje i savetnik Ministarstva odbrane, Sergej Beskrestnov, istakao je da tokom napada u vazduhu nije primećen nijedan drugi ruski dron koji bi služio kao relejna stanica za radio-komunikaciju. Na osnovu toga zaključio je da su letelice najverovatnije vođene ručno, ali bez klasične radio-veze kratkog dometa.
„Dronovi su leteli izuzetno nisko kako bi ostali ispod radara. Na snimku vidimo ručno upravljanje i automatsko prepoznavanje cilja, ali bez prisustva drona-releja“, naveo je Beskrestnov, naglašavajući da se radi o značajnom tehničkom iskoraku u ruskoj upotrebi bespilotnih sistema.
Prema njegovoj proceni, to otvara mogućnost da su dronovi koristili satelitsku vezu za prenos podataka, što bi omogućilo upravljanje na velikim udaljenostima, duboko iza neprijateljskih linija i van dometa klasičnih sredstava elektronskog ometanja. Do sada su ruske snage, prema dostupnim informacijama, uglavnom koristile 4G mreže sa ukrajinskim SIM karticama ili unapred programirane putanje uz inercijalno navođenje.
Napad kod Kanatova uklapa se u širi obrazac modernizacije ruskih dronova, koji su tokom 2024. i 2025. godine pokazali nove sposobnosti, uključujući još preciznije pogađanje pokretnih ciljeva, unapređeno autonomno navođenje i prilagođavanje za dubinske udare. Proizvodni kapaciteti su u međuvremenu višestruko povećani, što omogućava istovremeno izvođenje masovnih i selektivnih napada.
Za ukrajinsku stranu, gubitak Mi-24 i Mi-8 predstavlja ozbiljan udarac. Reč je o platformama koje imaju ključnu ulogu u vatrenoj podršci i logistici, a koje se, zbog ograničenih zaliha i složenosti održavanja, ne mogu brzo zameniti. Sam izbor cilja, vojni aerodrom duboko u pozadini, ukazuje na nameru da se naruši osećaj bezbednosti daleko od linije fronta, dok otvoreno priznanje od strane Kijeva već u startu intrigira.
Tek nakon objavljivanja ovih tehničkih detalja, zapadni mediji i deo političkih struktura počeli su da šire drugačiji narativ, u kojem se fokus sa samog događaja postepeno premešta na pitanje odgovornosti i šire političke implikacije.
U tom trenutku, priča o uništenim helikopterima prestaje da bude vojna vest, a postaje političko pitanje.
Zaključak koji se nameće jeste da zapadni političko-medijski aparat pokušava da ovaj događaj iskoristi kao još jednu tačku pritiska u unutrašnjim američkim sukobima. Insistiranje na mogućoj upotrebi satelitskog navođenja, uz stalno pominjanje sistema Starlink, sve češće se koristi ne da bi se objasnila ruska adaptacija na ratištu, već da bi se stvorila veza sa Donaldom Trampom i njegovom politikom prema Ukrajini.
Na taj način, konkretan vojni događaj dobija novu funkciju, da posluži kao dokaz navodne „popustljivosti“, „haosa“ ili „neodgovornosti“ u američkom vrhu. Umesto da se analizira kako i zašto su ruski dronovi probili dubinu ukrajinske odbrane naoružane zapadnim sistemima odbrane, fokus se pomera ka tome ko je politički kriv.
Napad kod Kanatova tako ostaje primer kako se rat na terenu i rat narativa sve češće prepliću, gde se vojni udar koristi kao povod za političko svrstavanje, a ne kao predmet hladne analize.
