Demobilizacija, povratak iz rata koji je često teži od samog fronta

Posle imenice pobeda ovo jenajomiljenija ratnička reč. Postupak koji svuda ima isti ili sličan naziv (demobilization, demobilisierung, демобилиза́ция, smobilitazione). Reč nam dolazi iz francuskog jezika. Nastala je od prefiksa dé koji ima više značenja (otkazivanje, prekraćivanje, likvidacija, reakcija na neku pojavu, itd) i glagola  mobiliser – pokretati. To je proces tokom kog država (oružane snage, privreda, građanstvo) prelaze iz ratog stanja u mirnodopsko. 

U nekim državama time se označava otpuštanje iz vojske i u mirno vreme, završetak vojnog roka, ali i smanjenje brojnosti. Raspuštaju se jedinice, ukidaju štabovi, organizacije koje su aktivirane usled ratne opasnosti ili rata, vraćaju mobilisana transportna sredstva, itd. Proces je suprotan mobilizaciji, ali sa umnoženim posledicama. Najpre zato što je mobilizacija uzrok, a demobilizacija posledica; pri tom se ona sprovodi s mnogo manje pompe i bojnih pokliča.

Pobednici slave, dele ordenje, priznanja i privilegije, a pobeđeni povijaju glave i trpe ratnu štetu. Deklaracija OUN definiše mobilizaciju kao ”višestruki proces koji zvanično potvrđuje promenu statusa pojedinca kao pripadnika neke vojne gupacije do statusa građanina (civila)”. Proces ima i svoju simboliku jer demobilizacija je signal da su suprotstavljene strane zaista namerne da učvrste mir.     

Iako se demobilizacija zvanično pojavljuje tek u XIX veku, ima dokaza da je ona obavljana u Vaviloniji, u doba Hamurabija. Tek u Rimskoj imperiji, prilikom penzionisanja ili otpuštanja legionara, pojavljuje se i formalna potreba za regulisanjem tog statusa. Tada nije postojao utvrđeni rok vojne službe već su vojnici pozivani i raspuštani po potrebi. Oni bi se nakon ratnog pohoda vraćali svojim uobičajenim poslovima – uglavnom na imanjima s kojih bi opet u slučaju vojne potrebe odazivali (Livije: Ab urbe condita).

Tada je svaki veteran dobijao od države otpreminu u obliku dva jugeruma zemlje za obradu (mera “jugerum” potiče od “jugum”, vrednost dva para volova), ili bi bio naseljavan u novim kolonijama. Kada su se u XVIII veku pojavile stajaće armije, s razvojem transportnih sredstava i problem demobilizacije lakše je rešavan.

Na kraju Prvog sv. rata na obema stranama bilo je oko 30 miliona vojnika, a demobilizacija je zahvatila čak devet desetina obveznika. Pred kraj Drugog svetskog rata bilo je dvostruko više angažovanih snaga – 62 miliona. Sovjeti su imali oko 22 miliona vojnika, SAD 16, Nemačka 17, Kina šest, a Velika Britanija oko pet miliona obveznika. Milioni vojnika postepeno su se povlačili iz sastava OS. Oružane snage poraženih morale su biti potpuno rasformirane. 

Mnogo toga trebalo je uraditi. Najpre, potrebni su bili meseci da se na okupiranoj (ili oslobođenoj) teritoriji formiraju i stabilizuju organi vlasti, uspostavi javni red i mir. Drugi problem je bio logistički: mase vojnika trebalo je vratiti kući organizovano, često i s drugog kraja sveta, obezbediti prevoz, prehranu, materijalne troškove, medicinsku negu, itd.

Kada bi konačno stigli kućama, sredina (a to nije samo porodica) je trebalo da ih organizovano dočeka i prihvati. Muzika, zastave i pokliči nisu dovoljni. O vraćanju posmrtnih ostataka i nestalim u akciji već smo pisali. I to je teklo uporedo s demobilizacijom, ali znatno teže – i tiše.  

Mnogi ratnici ostali su bez posla, prekinuli školovanje, rasturili brakove ili postali invalidi, opterećeni raznim bolestima i traumama. Ono što je kasnije nazvano postvijetnamski sindrom postojalo je otkad postoje ratovi. Mnogima je preživljavanje na ratištu bilo lakše nego privikavanje na mir; neki su krenuli i put privatnih obezbeđenja, paravojski, pa i bandi. Resocijalizacija je bila vrlo složena. Posebna, ne manje kompleksna priča vezana je za opetaciju ”Kilhoul” (Keelhaul Operation) o kojoj smo davno pisali. 

Uporedo s ratnicima, kućama su se vraćali oslobođeni iz zarobljeništva, izbeglice, logoraši, prognani, prinudni radnici, itd…Baš je bilo gužve tih godina na Zemlji.

Demobilizacija najveće armade

Zakon o demobilizaciji donet je u Sovjetskom Savezu 23. VI 1945. godine, a ona je započela petog jula. Završena je 15. marta 1948. godine. Bilo je potrebno gotovo tri godine da se taj postupak okonča. Trebalo je razvrstati masu od preko 12 miliona vojnika samo na evropskom ratištu (!). Demobilisano je devet miliona, da bi u redovnom sastavu ostalo oko tri miliona. Ukinuti su Državni komitet odbrane (Государственный комитет обороны), Stavka Vrhovne komande (Ставка Верховного главнокомандования, vanredno strateško rukovodstvo) i praktično svi frontovi osim Dalekoistočnog i Zabajkalskog.

Broj vojnih okruga smanjen je sa 33 na 21; značajno su smanjeni kontingenti u Nemačkoj, Austriji, Mađarskoj, Čehoslovačkoj, Poljskoj, Bugarskoj, Norveškoj, Finskoj, Danskoj i Rumuniji. U septembru 1945. godine sovjetske trupe napustile su Severnu Norvešku, a u novembru Čehoslovačku; u aprilu 1946. godine napušteno je i ostrvo Bornholm (Danska), dok su u decembru 1947. povučene jedinice iz Bugarske. 

Sovjeti su postupili racionalno kada je reč o ratnoj privredi. Narodni komesarijati (ministarstva) dobijali su druge zadatke. Tenkovska industrija i proizvodnja municije preorijentisani su na transportnu i poljoprivrednu mašinogradnju. Komesarijat srednje mašinske industrije preusmeren je na proizvodnju automobila, a dotadašnji Komesarijat minobačačkog naoružanja postao je Ministarstvo mašinogradnje i alatljika. Ustanovljena je nova proporcija među industrijskim sektorima pri čemu je obavljena preraspodela radne snage i ulaganja. Ova gigantska promena obavljena je za rekordno vreme. Samo godina i po bila je potrebna da se sve uhoda radi mirnodopske proizvodnje, ali i zadrži borbena gotovost. 

Kuriozitet vojničkog žargona

U Sovjetskom Savezu i Ruskoj federaciji postoji veoma interesantan izraz – dembel ( дембель). On  na ruskom znači isto što i u našem jeziku. Ova reč stigla je iz turskog i označava lenjivca, gotovana.  Pojavljuje se u oblicima dembêl, denbêl, kao i u ženskom rodudembêla. Na Kosovu i Metohiji moglo se čuti délben. Izvorni turski izraz glasi  tenbeľ, pa kod Rumuna se pojavljujetembel, a u Skadru je zabeležen i arabizam dérnél.

U Ruskoj Federaciji predstavlja žargon jer nisu u pitanju lenjivci, već vojnici koji služe završnu fazu vojnog roka, pripremajući se za demobilizaciju i ratni raspored. Na ruskom se demobilizacija označava abrevijaturom DMB (ДМБ – демобилиза́ция). Stoga se zgodno pogodilo da se izgovara kao DE-M-BE, aL se takoreći samo zalepilo. I u našem jeziku ima takvih ostupanja (VMA: ve-me-a, JNA: je-ne-a, SFRJ:se-fe-re-jot, GMC: džems, itd).

Amerikanci se vraćaju kući

Vraćanje vojnika bio je logistički izazov, pre svega. Amerikanci su to rešili na svoj način: vojnici su demobilisani na osnovu sistema bodovanja koji je favorizovao dužinu i specifičnost službe. Rezervni oficiri mogli su da ostanu u Oružanim snagama, ali im je ratni čin skidan za po tri-četiri ranga, a i ukupan sastav značajno je redukovan prve dve tri godine. Organizovani su razni vojnički fakulteti, kursevi i seminari za socijalizaciju.

Mnogi ratni veterani uspeli su da svoja iskustva prenesu i na filmsko platno probivši se kroz džunglu holivudskih prohteva. Mnogo njih je nastavilo karijeru savetnika ili plaćenika u drugim državama, posebno širom Južne i Srednje Amerike. Svako se na svoj način snalazio. Povratak sa ogromnih prostranstava Tihog okeana i Dalekog istoka bio je veoma složen, ali i dobro organizovan. Ta operacija dobila je naziv Čarobni tepih (Magic Carpet).

Sprovela ju je Ratna pomorska administracija (WSA-War Shipping Administration). Trebalo je vratiti oko osam miliona ratnika. Preko 370 brodova klase ”Sloboda” i ”Pobeda” (Liverty, VIctory) bilo je uključeno u prevoz. Prebacivanje je počelo tokom oktobra 1945. godine, a korišćeno je sve što je moglo da plovi na povratku za domovinu: nosači aviona, bojni brodovi, desantna plovila. Posebnu ulogu su igrali brodovi-bolnice. Operacija je zvanično završena u februaru 1945. godine za evropsko ratište, a u septembru iste godine i za pacifičko.

Pobeđenima je bilo teže

Japanci su povukli sa svih okupiranih teritorija, a to je potrajalo(Kapitulacija Japana: kako su poslednji vojnici nastavili da ratuju decenijama nakon kraja rata). Obavezali su se da u nedostatku sredstava ponude svoju radnu snagu kao deo reparacionog duga. Nemačka vojska (Vermaht) zvanično je demobilisana nakon bezuslovne predaje u maju 1945. godine, a naređeno je da se eliminišu sve vojne i paravojne snage. Naređena je i denacifikacija, čišćenje nacističkih uticaja iz društva, politike i kulture, uklanjanje bivših nacista sa vlasti i suđenje za ratne zločine. Dokle je to stiglo – znamo.

U sklopu demilitrarizacije svi nemački industrijski kapaciteti za ratovanje su demontirani, a vojna proizvodnja je prestala. Mnoge fabrike su predate pobednicama kao deo ratne odštete. Milioni vojnika koji su se vratili suočili su se sa neizvesnom budućnošću; saveznici su se našli na muci ne mogavši da uravnoteže obim demilitarizacije s materijalnom podrškom raspuštenim vojnicima kako bi osigurali njihovu integraciju u novo demokratsko društvo i sprečili anarhiju, pljačke i razbojništva.

Demobilizacijom i razoružanjem upravljale su okupacione sile (SAD, Velika Britanija, SSSR, Francuska) u odvojenim zonama, a taj postupak tekao je vrlo različito. Pobednici su se pre svega koncentrisali na to da prikupe što više nemačkih naučnika i iskoriste njihova znanja pred početak još jednog, Hladnog rata. Ostavljene su privremeno male jedinice vojne policije (Feldjegerkomando III) koje su pomagale u toku masovnog priliva demobilisanog osoblja do juna 1946. godine. O daljem, neočekivanom razvoju nemačkih oružanih snaga izazvanom podelom države više puta smo pisali. 

Srbija posle Prvog sv. rata

Položaj preživelih boraca koji su prošli tri rata za šest godina jeste posebna tema i nju ćemo svakako obraditi nekom prilikom. Usud pripovetke ”Sve će to narod pozlatiti” pratio je delimično i ove ratnike. U Kraljevini Srbiji živelo je skoro četiri i po miliona stanovnika, a polovina (2.050.000) bila je mobilisana. Srpska vojska prošla je kroz složeniji oblik demobilizacije nego većina drugih oružanih snaga. Usledila je integracija u novu jugoslovensku vojsku.

Srpske snage činile su osnovnu silu, pa je i postupak bio usporen. Glavni zadatak bilo je obezbeđenje novih teritorija i stabilizacija građanske vlasti na njima. Mnogi vojnici su se aktivirali u žandarmerijskim jedinicama ili u jedinicama vojske nove države. Njeno formiranje i učešće dojučerašnjih neprijatelja u njoj bilo je (i ostalo) predmet frustracija pobedničkog srpskog naroda, ali i funkcionalnog nejedinstva i podozrivosti. U Vojvodini je delimično sproveden proces kolonizacije napuštenih imanja, što je kasnije rezultiralo brojnim sporovima u procesu restitucije. 

Kako je tekla demobilizacija u novoj Jugoslaviji? 

Tokom Drugog sv. rata zemlja je pretrpela velika pustošenja i ogromne žrtve. Putne pravce rušili su svi – i okupatori i pokret otpora. Rat je završen kasnije nego kod drugih, 15. maja 1945. godine. Demobilizacija nije mogla biti sprovedena po nekadašnjim garnizonima i mobilizacionim mestima jer je ratni raspored nestao zajedno s vojskom Kraljevine Jugoslavije koja je kapitulirala. Sve četiri operativne armije JA zatekle su se u zapadnim delovima zemlje pa ih je trebalo rasporediti širom cele teritorije, uz tekuću demobilizaciju. 

Ovaj proces je najpre regulisan Zakonom o demobilizaciji od 19. VII 1945. godine, kada su neke jedinice raspuštane na ratnoj prostoriji gde su se zatekle. Novi Zakon o demobilizaciji od 26. X 1945. godine precizirao je otpuštanje najmlađih i druge partije starijih godišta, pa je proces počeo da dobija organizovanije oblike. Postupak je bio otežan i složen; železnički saobraćaj funkcionisao je samo sa 30% predratnog (ionako siromašnog) kapaciteta.

Kasarni je bilo veoma malo pa su za potrebe prikupljanja ljudstva korišćene zgrade škola, raznih internata i domova, pa i privatne kuće. Osim starešinskog kadra, u sastavu Oružanih snaga ostali su i vojnici 1920-1927. godišta (osam godišta) koji su sukcesivno demobilisani tokom 1946. i 1947. godine dok su za to vreme pristizali novi, ročni regruti.

Sva demobilisana lica dobila su otpremninu:

• Oficiri i borci od 1941. i 1942. godine dobili su četvorostruku vrednost osnovne prinadležnosti.
• Borci od 1943. godine dobijali su trostruke iznose (podoficiri 10.000, a vojnici 8.000 tadašnjih dinara). 
• Prilikom otpuštanja svako je dobio odeću, rublje, obuću i hranu za put do kuće.
• Oni koji su izgubili porodicu dobijali su i hranu za pet dana.  
• Demobilisani su dobili preče pravo na zaposlenje i prioritet pri podeli kolonizovane zemlje.
• Onima kojima je kuća bila srušena obezbeđena je besplatna građa u razumnim granicama (tako je navedeno u Zakonu) i zajam do 10.000 dinara. 

Sledeća velika demobilizacija obavljena je 1956. godine i bila je povezana s otopljavanjem odnosa sa Sovjetskim Savezom i smirivanjem krize u susednoj Mađarskoj. Tada su mnogi starešinski ratni kadrovi konačno demobilisani i upućeni na rad u građanskim strukturama ili u penziju.