Predstava se nastavlja: Evropske trupe se „iskrcavaju“ na Grenland dok SAD diktiraju kraj

Dok se u evropskim prestonicama govori o suverenitetu, solidarnosti i jedinstvu, na Grenlandu se odvija pažljivo režirana predstava koja ima malo veze sa stvarnom odbranom, a mnogo sa političkom nelagodom Evrope pred otvorenim američkim pritiskom. Fotografije „iskrcavanja“ evropskih trupa na arktičko ostrvo kruže medijima kao dokaz odlučnosti, ali iza kadra ostaje pitanje koje niko ne želi da postavi naglas, koga Evropa zapravo pokušava da ubedi.

Vojne snage (od 2-15 pripadnika) iz nekoliko evropskih zemalja iskrcali su se na Grenland radi učešća u zajedničkim vežbama sa Danskom u trenutku kada su odnosi sa Sjedinjenim Državama zategnutiji nego ikada kada je reč o sudbini ostrva. Tajming nikako nije slučajan. Vežbe se održavaju upravo nakon novih izjava američkog predsednika Donalda Trampa, koji je ponovo otvorio pitanje „otkupa“ Grenlanda i jasno stavio do znanja da ne isključuje ni upotrebu sile.

Vežba, simbolično nazvana „Arktička izdržljivost“, sprovodi se pod danskom komandom i uključuje trupe iz Francuske, Nemačke, Švedske, Norveške, Holandije ali i Kanade. Na papiru, reč je o jačanju interoperabilnosti i saradnje u arktičkim uslovima. U praksi, to je politički gest, pokušaj da se pokaže prisustvo tamo gde je stvarna moć već odavno koncentrisana negde drugde.

Francuski predsednik Emanuel Makron potvrdio je da se francuski vojni kontingent već nalazi na Grenlandu i da će u narednim danima biti dodatno pojačan ljudstvom i tehnikom. Poruka Pariza je jasna, Francuska želi da se vidi, da se fotografiše i da se upiše kao deo „evropskog odgovora“. Međutim, odgovor na šta tačno ostaje nejasno, jer ključni akter cele priče ne sedi u evropskom šatoru.

Sjedinjene Države, iako kontrolišu svemirsku bazu Pitufik na severoistoku Grenlanda, ne učestvuju u vežbi. One ne marširaju, ne iskrcavaju se i ne šalju simbolične poruke. One jednostavno stoje po strani, jer im to i nije potrebno. Njihovo prisustvo na ostrvu je stalno, infrastrukturno i strateško, a ne zavisno od političkih gestova.

Prisustvo evropskih trupa zato ima pre svega simboličnu vrednost. Ono se predstavlja kao čin solidarnosti i koordinacije, ali u realnosti deluje kao pokušaj da se pokaže jedinstvo koje ne postoji kada se dođe do suštine. Poruka dobija posebnu težinu u svetlu Trampovih izjava, u kojima se otvoreno govori o mogućnosti vojnog preuzimanja teritorije. Evropa na to ne odgovara crvenom linijom, već kamerama i saopštenjima.

Diplomatska situacija je izuzetno osetljiva. Grenland je autonomna teritorija pod danskim suverenitetom, ali je istovremeno strateški ključna tačka za američku vojnu projekciju moći na Arktiku. Kopenhagen i vlasti Grenlanda više puta su ponovili da ostrvo nije na prodaju. Problem je u tome što Vašington ne postavlja pitanje kupovine kao tržišno, već kao bezbednosno, a u tom okviru evropski prigovori zvuče kao fusnota.

Američki predsednik je dodatno podigao ulog zapretivši carinama zemljama koje se, kako je rekao, „ne slažu sa pitanjem Grenlanda“. Ta izjava ogoljava suštinu cele situacije. Kada se iscrpe diplomatske fraze, ostaje ekonomska i politička prinuda. U tom kontekstu, evropske vežbe na Grenlandu deluju manje kao odgovor, a više kao pokušaj da se sačuva obraz pred sopstvenom javnošću.

Cela operacija liči na predstavu u kojoj svi znaju kraj, ali se scenario i dalje igra. Evropa šalje vojnike, ali ne postavlja granice. Danska organizuje vežbe, ali poziva one koji dovode u pitanje njen suverenitet. Sjedinjene Države posmatraju sa distance, jer im demonstracija sile nije potrebna. One već imaju ono što je važno.

Grenland se u toj igri ne brani. On se izlaže, pokazuje, „internacionalizuje“, u nadi da će prisustvo drugih obeshrabriti onoga ko ima stvarnu moć. Problem je što istorija pokazuje suprotno. Kada velike sile odluče da je nešto pitanje bezbednosti, vežbe, fotografije i simbolični gestovi služe samo kao dekor pre donošenja odluke.

Trgovinski rat kao poluga: carine umesto tenkova

Dok evropske vlade šalju vojnike, saopštenja i fotografije sa Grenlanda, Vašington je povukao potez koji razotkriva stvarnu prirodu cele krize. Bela kuća je zvanično objavila da će od 1. februara 2026. godine Danska, Francuska, Nemačka, Ujedinjeno Kraljevstvo i više nordijskih zemalja biti pogođene carinama od 10% na svu robu izvezenu u Sjedinjene Države. Razlog nije skriven. Carine će ostati na snazi dok Kopenhagen ne pristane na, kako je formulisano, „potpunu i kompletnu kupovinu“ Grenlanda od strane SAD.

Američki predsednik je pritom postavio jasan raspored eskalacije. Ukoliko evropske zemlje ne obustave vojnu podršku Danskoj u arktičkom regionu, carine će do 1. juna porasti na 25%. Drugim rečima, vojna simbolika sa Grenlanda dobila je svoju ekonomsku protivtežu. Umesto tenkova, koriste se tarife. Umesto pregovora, ultimatum.

Tramp je ovu odluku opravdao nacionalnom bezbednošću i potrebom da se Grenland integriše u američki protivraketni sistem „Zlatna kupola“, tvrdeći da njegova efikasnost zavisi od potpune kontrole nad ostrvom. Evropske saveznike je optužio za decenije „nezahvalnosti“, dok je danske odbrambene kapacitete na Grenlandu opisao kao simbolične i neozbiljne. Prisustvo francuskih i drugih NATO trupa označio je kao neprihvatljiv rizik, uz tvrdnju da samo Sjedinjene Države mogu biti „jedini garant mira“.

U tom svetlu, evropsko „iskrcavanje“ na Grenlandu prestaje da bude signal snage i postaje sporedna scena. Prava poluga pritiska nije vojna, već ekonomska. Moskva ovaj potez tumači kao konačni lom transatlantskog jedinstva, primer u kojem je Vašington spreman da žrtvuje ekonomije sopstvenih saveznika kako bi ostvario geopolitički cilj. Grenland se tako više ne osvaja oružjem, već carinama, a savezništvo se pretvara u instrument prinude.

Zaključak je neugodan, ali jasan. Dok Evropa igra predstavu solidarnosti, odluka se donosi drugde, i to jezikom koji Brisel i Kopenhagen najbolje razumeju. Ekonomskim pritiskom, ne vojnom vežbom.