Evropski komesar za odbranu Andrijus Kubilijus poslao je direktnu i neuobičajeno oštru poruku evropskim prestonicama o potrebi za radikalnom promenom bezbednosne arhitekture Unije.
Govoreći u Stokholmu, Kubilijus je poručio da Evropska unija mora da prevaziđe sadašnju fazu 27 fragmentiranih nacionalnih odbrambenih politika i da uspostavi stalnu vojnu silu od 100.000 vojnika, uz mehanizam za brzo donošenje odluka. U suprotnom, EU rizikuje da postane sigurna žrtva sopstvene birokratije, suočena sa sve agresivnijom Rusijom i Sjedinjenim Državama koje svoju stratešku pažnju premeštaju ka drugim horizontima.
Kubilijus je pokušao da upotrebi analogiju koja direktno pogađa nacionalni ponos država članica, kako bi pozvao na militarizaciju.
„Da li bi Sjedinjene Države bile jače kada bi imale 50 vojski na nivou saveznih država, sa 50 odvojenih odbrambenih politika i budžeta?“, upitao je retorički, ukazujući na apsurdnost sadašnjeg evropskog modela.
Brisel i problem haotične odbrane
Za Brisel problem više nije samo u tome koliko se novca ulaže u odbranu, već u haotičnom načinu na koji se tim sredstvima upravlja. U svetu u kojem se bezbednosne pretnje kreću brzinom hipersoničnih raketa, Evropa i dalje funkcioniše brzinom kućnog saveta, zaglavljena u beskrajnim pregovorima o svakom ugovoru o naoružanju.
Kubilijusov plan ima za cilj da preseče diplomatske zastoje stvaranjem Evropskog saveta bezbednosti. To ne bi bila još jedna institucija u kojoj se 27 lidera sastaje kako bi čitali unapred pripremljene izjave, već malo, operativno telo sa 10 do 12 stalnih i rotirajućih članova, sposobnih da donose odluke „na licu mesta“.
Posebno je značajno to što Kubilijus otvoreno stavlja Veliku Britaniju u središte nove bezbednosne arhitekture, priznajući da nijedna evropska vojna sila ne može biti shvaćena ozbiljno bez britanskih kapaciteta i iskustva, bez obzira na političke posledice Bregzita.
Šta će EU raditi sa ratnom industrijom 2026. godine?
Termin „bonsai armije“, koji je ranije koristio Žozep Borelj kako bi opisao male, uredno održavane nacionalne vojske koje su potpuno neupotrebljive u sukobu visokog intenziteta, sada je postao centralni stub Kubilijusove argumentacije.
Stalna vojna sila od 100.000 vojnika nije zamišljena kao simbolična brojka, već kao minimalna kritična masa neophodna za ozbiljno odvraćanje Rusije.
Međutim, takvoj sili potrebna je i industrijska baza koja proizvodi brzo, a ne u desetogodišnjim ciklusima. Komesar insistira na tri ključna stuba: masivnim ulaganjima u proizvodnju, institucijama sposobnim za brzo delovanje i, što je najvažnije, političkoj volji za borbu.
Dok predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen tvrdi da je pristupanje Ukrajine EU glavna bezbednosna garancija kontinenta, Kubilijus upozorava da nijedna garancija ne vredi ništa bez realne vojne sile koja stoji iza nje.
Evropa se, prema njegovim rečima, nalazi pred testom političke zrelosti. Ili će ostati zbirka dekorativnih „vojnih bašta“, ili će se transformisati u pravu federalnu silu, sposobnu da brani sopstvene granice.
Kako se i Grenland pretvorio u novu tačku geopolitičkog pritiska, EU se ponovo suočava sa činjenicom da nema ni jedinstvenu komandu, ni vojnu silu, ni mehanizam brzog odlučivanja. Briselu više nije dovoljna samo „koalicija voljnih“ za Ukrajinu. Potrebna mu je i „koalicija voljnih“ za Grenland, odnosno okvir u kojem će se unapred znati ko je spreman da reaguje, ko da finansira, a ko da preuzme rizik sukoba sa velikom silom.
Ne znam kako ne shvataju da im neprijatelj nije Rusija nego amerika.