O uzrocima ratova i njihovoj besmislenosti više puta smo pisali. Postojala je i teorija da su samo oslobodilački ratovi opravdani (kao da i oni nisu nastavak nekog pređašnjeg sukoba). Razlozi su po pravilu osvajačko-pljačkaški. Izuzeci su svakako Trojanski rat (mitološki rat zbog žene) i verovatno najgluplji rat u istoriji, kome ćemo posvetiti ovaj tekst.
Kada bolje zagrebemo po istoriji mnogih ratova, lako ćemo stići do sujete, pa i mržnje koja je po pravilu iracionalna. U ovom ratu one dominiraju pa su čak i italijanski istoričari saglasni da je reč o najglupljem ratu u istoriji.
Rat za hrastovu kantu ( La battaglia della secchia rapita, engl. War of the Oaken Bucket), odnosno bitka oko ukradene kante, bio je oružani sukob u dugoj istoriji mržnje porodica Gvelfa i Gibelina (Guelfi/Ghibellini) na Apeninskom poluostrvu. Stradalo je više od dve hiljade ljudi, a u istoriji ovaj sukob tretira se kao ilustracija sulude ratobornosti i gluposti.
Rat se dogodio 1325. godine između dva rivalska grada – države Bolonje i Modene u blizini zamka Zapolino. Sama bitka stoga je poznata i pod tim nazivom – Bitka kod zamka Zapolino (Battaglia di Zappolino, Battle of Zappolino). Srednjevekovna Italija bila je podeljena na brojne gradove – državice koje su bile u neprestanoj borbi za vojnu, političku i ekonomsku prevlast.
Pristalice cara Fridriha Barbarose (Fridrih Prvi Gogenštaufen, Friedrich I Rotbart – nadimak je dobio po crvenoj bradi) bili su Gibelini. Njihovi protivnici verovali su da papa Jovan XXII (lat. Ioannes PP. XXII, ital. Giovanni XXII,svetovno Jacques Duèze, Žak Duez) treba da bude garant bezbednosti porodici Gvelfi.
Do kraja 1330. godina uzrok svađe je postepeno bledeo, ali nije izbledela činjenica da je netrpeljivost dva suprotna tabora bila dugotrajna. Trebalo je da susedi (gradovi su udaljeni pedesetak kilometara) budu složni. Međutim, Gvelfi u Bolonji i Gibelini u Modenu mislili su drugačije, pa su stalni sukobi u pograničnim oblastima bili redovna pojava.
Oni su se naglo pojačali početkom 1325 godine. Bolonja se proširila na račun Modene (severozapadno od Bolonje), a ova je pak želela da povrati izgubljenu teritoriju. Međusobne pljačke i otimanja teritorije trajale su sve dok trupe Modene nisu zauzele zamak Monteveljo (Monteveglio, danas u administativnom okrugu Bolonje), važan bastion Bolonje.
Zamak Zapolino i njegova bliža okolina postali su poslednje veće uporište Bolonje koja je istorijska prestonica savremenog regiona Emilija-Romanja (Emilia-Romagna, ranije Emégglia-Rumâgna). Kako bi olakšali pritisak na grad, ratnici iz Bolonje tokom dve nedelje jula opljačkali su i spalili nekoliko imanja u blizini Modene. U septembru su trupe Modene zauzele zauzele forpost (Vorposten, utvrđenje predstraža), samo 19 kilometara od Bolonje. Događaji su krenuli neminovnim tokom.
Do tačke pucanja doveli su upadi u Bolonju malog modenskog odreda tadašnjih ”specijalaca”, najdrskijih i najhrabrijih. Šta je prelilo čašu? Iskoristivši opštu konfuziju (ista odeća, jezik, uniforme, poznavanje grada i prilika u njemu) grupica vojnika iz Modene stigla je i u centar Bolonje. Tamo, u blizini kapije San Feliče, stajao je bunar s kantom. Vojnici su ukrali hrastovu kantu iz obesti, vratili se u Modenu i s ponosom je pokazivali.
Bio je to šamar preko koga se u to vreme nije prelazilo. Kanta nije imala nikakvu materijalnu vrednost pa su simbolika i bruka bile utoliko veće. Na zahtev da vrate kantu, iz Modene su odgovorili negativno. Na to je Bolonja odgovorila objavom rata.
Rat vođen ostrašćenošću počeo je ujutru 15. XI 1325. godine. Posle čarki, odlučujuća bitka odigrala se u podnožju brda, neposredno uz zidine zamka. Bila je to jedna od najvećih bitaka srednjeg veka! Učestvovalo je oko 35.000 pešaka i 4.000 vitezova, gotovo 40.000 ljudi. Počela je dva sata pre zalaska sunca. Ratnici Bolonje bili su brojčano neuporedivo jači, ali su im jedinice bile raštrkane i nepripremljene.
Konjica Modene udarila je u bok bolonjskih trupa i one su se razbežale, u neredu se povlaćeći sve do grada. Na bojnom polju ostalo je preko dve hiljade mrtvih! Iako su vojskovođe Bolonje objavile rat, za njega su bile potpuno nespremne! Borci Modene praćeni svojim sugrađanima stigli su do grada da proslave svoju pobedu uništavajući usput manje zamkove -utvrđenja Krespelano, Kastelfranko Emilia i druge.
Bili su dovoljno mudri da ne ulaze u grad. Ostali su van zidova, ismevajući poražene, kao da je reč o nekom srednjevekovnom sportskom nadmetanju ispred kapija grada; usput, i sam izraz sport tako je nastao (di portale – pred vratima). Prema nekim zapisima, vratili su se u Modenu kada su se umorili od slavlja, noseći sa sobom još jednu kantu, ali uzetu s bunkera van zidina. Konačno je preovladao zdrav razum, pa je došlo i do potpisivanja mira.
Modena je, u znak dobre volje, vratila nekoliko zaplenjenih bolonjskih imanja. Međutim, kanta nije nikada vraćena. Izložena je kao relikvija u zvoniku modenske katedrale. Tu se nalazi i prigodna ploča koja opisuje kako se do trofeja došlo. Danas je izložena kanta replika jer je posle izvesnog vremena originalna kanta istrulela.
Šta je iz svega ovoga iskorišćeno? Ovaj besmisleni sukob poslužio je opreznom Šekspiru (koji je napisao samo jednu savremenu dramu, Vesele žene vindzorske, dok su sve ostale istorijske). Jedno od njegovih najpoznatijih dela, ”Romeo i Julija” bazira se na sukobu dve imaginarne porodice Montegi i Kapuleti. Bitka je poslužila i za niz drugih umetničkih dela i studija, čak i jedne opere.
Istorijski fakti, u to vreme već uredno zapisivani, svedoče na svoj način o toj bici:
Vojsku Bolonje predvodio je Fulčeri di Kaboli (Fulcieri da Calboli). Imao je oko 32.000 boraca na raspolaganju. Njegov rival, Paselino Bonacolsi (Passerino dei Bonacolsi) predvodio je samo sedam hiljada vojnika. U redovima Modene poginulo je ili ranjeno oko dve i po hiljade boraca. Bolonja je imala svega oko 500 mrtvih i ranjenih, ali nije imala hrabrosti ni veštine da u ovom besmislenom ratu odbrani svoj grad. Radije se mudro povukla, kako bi se to politički korektno danas reklo.
