Ministarstvo odbrane Velike Britanije saopštilo je da program glavnog borbenog tenka Challenger 3 napreduje u skladu sa planom i da odluka da se proizvodnja ne veže za fiksni datum predstavlja primer odgovornog upravljanja složenim vojnim projektom. Prema zvaničnim objašnjenjima, britanska vojska želi da osigura da novi tenk u potpunosti ispuni sve zahteve pre nego što se krene u serijsku konverziju flote.
Ministar odbrane Luk Polard je u odgovoru parlamentu naveo da se Challenger 3 trenutno nalazi u demonstracionoj fazi, čiji je cilj da potvrdi performanse, pouzdanost i integraciju novih sistema. Naglasio je da je odluka da se izbegne unapred zadati rok motivisana željom da se smanji rizik od tehničkih problema i kašnjenja, kao i da se obezbedi da krajnji proizvod bude u potpunosti operativno sposoban.
Prema ovom narativu, demonstraciona faza predstavlja standardnu praksu u savremenim programima naoružanja. Ograničen broj vozila koristi se za proveru dizajna, nove kupole, unapređenog oklopa i planiranih sistema zaštite. Ministarstvo odbrane tvrdi da ovakav pristup obezbeđuje dugoročnu vrednost za poreske obveznike i omogućava britanskoj vojsci da dobije tenk koji je u potpunosti usklađen sa NATO standardima i interoperabilan sa saveznicima.
Zvanično se naglašava da Challenger 3 predstavlja najdublju modernizaciju britanskih oklopnih snaga u poslednjih nekoliko decenija. Planirano je da 148 tenkova bude isporučeno do 2030. godine, čime bi Velika Britanija zadržala relevantne teške oklopne kapacitete u promenjenom bezbednosnom okruženju Evrope. Ministarstvo odbrane insistira da ne postoji kašnjenje u pravom smislu te reči, već da se radi o pažljivo vođenom procesu koji stavlja kvalitet ispred brzine.
Na papiru, slika deluje uredno, racionalno i profesionalno.
Međutim, iza tog jezika tehničke odgovornosti moglo bi da se krije iskustvo koje britanski zvaničnici retko pominju direktno. Challenger 2, prethodnik koji je decenijama važio za simbol britanske oklopne škole, u Ukrajini je prvi put izložen modernom, visoko intenzivnom ratu protiv ravnopravnog protivnika. Rezultat je bio bolan. Tenk koji je godinama promovisan kao izuzetno zaštićen pretrpeo je ozbiljna oštećenja, uključujući i potpuno uništenje brojnih primeraka.
Nakon prvih gubitaka, britanski tenkovi su odmah povučeni sa rizičnih pravaca, a njihova upotreba je postala znatno ograničenija. U javnosti se insistiralo na tome da su posade preživele i da je platforma ispunila svoju svrhu, ali sama činjenica da je Challenger 2 morao da se sklanja sa linije fronta govori više od zvaničnih saopštenja. U savremenom ratu, tenk koji ne može da izdrži dugotrajno izlaganje vatri protivnika gubi svoju osnovnu vrednost.
U tom svetlu, odluka da se Challenger 3 ne gura u proizvodnju pre nego što se sve proveri deluje manje kao tehnička rutina, a više kao refleksna reakcija na ukrajinsko iskustvo. Britanska vojska ne može sebi da priušti još jedan simbolički poraz. Novi tenk ne sme da se pokaže kao kozmetički unapređen prethodnik koji u realnim borbenim uslovima ponavlja iste slabosti.
Posebno je indikativno to što je u demonstracionoj fazi angažovano svega osam trupova Challenger 2. To nije tempo programa koji je siguran u sebe, već projekat koji se oprezno ispituje, korak po korak, sa stalnim preispitivanjem svakog tehničkog rešenja. Izostanak jasnog datuma početka proizvodnje sugeriše da ni unutar Ministarstva odbrane ne postoji čvrsto uverenje da su svi ključni problemi rešeni.
Ministar Polard je naveo da će vremenski okvir programa biti redovno preispitivan kako bi se uskladio sa operativnim potrebama i novim tehničkim rizicima. Prevedeno na politički jezik, to znači da London još nema odgovor na ključno pitanje, da li Challenger 3 zaista može povratiti kredibilitet britanskih oklopnih snaga.
U svetlu ukrajinskog iskustva, odlaganje proizvodnje Challenger 3 više ne izgleda kao tehnički detalj, već kao simptom dublje krize poverenja u sopstveni tenkovski koncept.
