Kako su Boni i Klajd postali mit uprkos krvavom tragu koji su ostavili

I druge države imale su svoje periode kriza i bezvlašća, ali retko koja (kao što su SAD) je od bandita pravila heroje i mitske ličnosti. Nije ni čudo jer zemlji koja je stasala na običajima Divljeg zapada, to je bila bliska istorija. Boni i Klajd bili su među poslednjim izdancima.

U već formiranoj državi, između dva svetska rata, predstavljali su dinosauruse banditizma. To nisu bili obični lopovi, džeparoši ili ”kokošari”, već surovi, nemilosrdni razbojnici koji su u direktnom susretu sa žrtvama otimali, pljačkali i ubijali, samo što se nisu zvali kauboji. Ko su bili ti ljudi, šta ih je spojilo, kako su bili naoružani? 

Boni Parket (Bonnie Elizabeth Parker, 1. X 1910 – 23 V 1934, Roven – Teksas) i Klajd Berou (Clyde Chestnut Barrow, 24. III 1910 – 23, V 1934, Dalas – Teksas) na svoj način shvatili su američki san. Zemlju izuzetnog uspona, nezabeleženog u istoriji, preko noći šokirala je Velika depresija (Great Depression). Ona je nastupila 1929. godine i potrajala deset godina. Najdublja kriza događala se u prve četiri godine.

”Junakinja” ovog tandema, Boni, bila je srednja od tri sestre. Odrasla je u industrijskom predgrađu Dalasa gde je radila kao krojačica. Njen pradeda je emigrirao iz Nemačke. Ona je, bez obzira na bedu u kojoj su živeli, bila predana i savesna učenica, sklona glumi i improvizacijama. Bila je privlačna, sićušna devojka (150 cm visine i 44 kg telesne mase). 

Klajd je takođe bio iz brojne porodice, imao je šestoro braće i sestara, a farmerski život bio je više nego skroman. Stoga se on upustio u krađe, pa je već u 16. godini privođen. Bez obizra što je imao stalan posao, njemu to nije bilo dovoljno pa je obijao sefove, pljačkao prodavnice i krao automobile.

Postoji nekoliko verzija kako je sudbina spojila ovo dvoje gubitnika. Najvernija svedoči da su se 1930. godine upoznali kod njene prijateljice. To je bila ljubav na prvi pogled, pa su stupili i u brak. Boni je bila iskreno zaljubljena u Klajda i nije ga napustila ni onda kada je bilo izvesno da će svoje završiti na jedan jedini mogući način.  

Priča o njihovoj bandi pripada mitologiji i urbanim legendama. Bez obzira na to što su oni obili 12 banaka, Klajd je više voleo da pljačka neupadljive, nebranjene žrtve. Tako su oni radije upadali u male prodavnice, frizerske salone i benzinske stanice. Međutim, zahvaljujući amaterskoj drskosti i fatalizmu, na njihovom spisku žrtava našlo se najmanje devet policajaca i nekoliko građana. Držali su se izreke da treba živeti kao da je svaki dan poslednji. Tako su, konačno, 23. maja 1934. bili u pravu. 

Vlastima Teksasa i okolnih država brzo je postalo jasno kakvu nesrazmernu štetu ova banda može načiniti jer je svako mogao biti na njihovom udaru, pa i slučajni prolaznici. Puškaranja s poterama bila su nekontrolisana i meci su leteli na sve strane. Stoga su angažovali teksaškog rendžera, kapetana Frensisa Hajmera (Francis Augustus Hamer).

Za dvadeset godina službe u Državi usamljene zvezde (State of Lonely Star) on je stekao izvanrednu reputaciju. Rešio je mnoge zamršene slučajeve, isto onako surovo kako su oni izvršavani. Pripisuje mu se da je likvidirao 53 kriminalca, a da je pri tom 17 puta ranjen. Od desetog februara 1934. godine on je postao senka ovog para. 

Hejmer je bio pravi lovac. Profesionalno je izučio modus operandi, navike i postupke bande. Oni su stalno prelazili granice pet država Srednjeg zapada, kratko se krijući na pripremljenim mestima. Koristili su zakonsku mogućnost da policija jedne države ne može delovati na teritoriji druge, a FBI nije bila tako moćna i uticajna kao danas. Za razliku od Džona Delindžera koji je tu taktiku koristio širom SAD, Klajd se ograničio na ovaj prostor. Iskusnom rendžeru nije bilo teško da predvidi njihove postupke.

Dana 23. maja 1034. godine postavio im je zasedu na seoskom putu u blizini Benvila (Bienville Parish, jedan od reona u Luzijeni). U zasedi su bila četiri teksaška rendžera i dva policajca iz Luizijane. Tačno 167 metaka probilo je vozilo, a više od 110 je pogodilo par. Na Boni su izbrojali oko 60 pogodaka, a na Klajdu nešto manje – 50.

Jedan od policajaca otvorio je vatru pre vremena, još dok je vozilo bilo u pokretu. Klajd je poginuo već od prvog metka. Boni i Klajd, koji su pre toga bili nekoliko puta ranjeni, nisu imali nikakve šanse. Policajci su iz ogorčenja pucali dok nisu ispucali sve metke. 

Arsenal bandita

Boni i Klajd su posedovali različite duge i kratke cevi koje su koristili za pljačke i blisku odbranu. Forenzičari su popisali sledeće modele: 

M1918 Browning automatic rifle  (kal. 30-06 Springfield, odnosno 7.62 × 63 mm). Ovo moćno oružje bilo je Klajdov favorit jer je s lakoćom probijalo karoserije automobila, ali i druge prepreke.

Skraćene lovačke puške, ”krateži” (Sawed-Off Shotguns). Najviše je korišćena ”dvadesetica” Remington Model 11 (veoma opasna u Klajdovim rukama), a banda je nosila i ”desetke”, Vinčester Model 1901. Puške su skraćivane radi lakšeg skrivanja, pokretljivosti, ali i razornog dejstva na kratkom odstojanju.

Pištolji Kolt M1911 (Colt.45 M1911). Ovo je bilo najvažnije oružje koje su koristili tokom akcija.

Revolveri Kolt .045 M1909 i 38. Kolt spešel detektiv (Colt Special Detective), posebno prilagođene za brzu paljbu.

Pištolji Kolt automatik u kalibru 32 (7,65mm)  i 25 (6,35mm), kao pomoćno oružje.

Većina ovog oružja pokradena je iz magacina Nacionalne garde, tako da je banda izvesno vreme imala vatrenu moć veću od policije koja ju je gonila. 

Otkud tolika popularnost?

Ovo bi ostala tek jedna od brojnih bandi koje su delile iste metode – i sudbinu. Međutim, doba Depresije izrodilo je svoje mitove, urbane legende, tako da je ova grupica zlikovaca dobila neverovatno veliku popularnost. Ogorčenost malih ljudi bila je masovna, pa su na Boni i Klajd gledali kao na savremene razbojnike iz Šervudske šume, bez obzira što ovo dvoje nisu ni sa kim ništa delili.

Popularnosti je takođe doprinela idealizovana slika stvorena filmovima, posebno u verziji u kojoj su igrale prve zvezde Holivuda, Voren Biti i Fej Danavej, izrazito lepe osobe (za razliku od spomenutog para bandita). Scenaristi su promenili sliku događaja iz njima znanih motiva. O bandi je snimljeno i nekoliko velikih muzičkih hitova. Stariji čitaoci svakako se sećaju neobične pojave na našoj pop-sceni, Stjepana Džimija Stanića, koji je pevao poznatu obradu baš pod tim imenom – Boni i Klajd.