Ukrajinska vojska pod pritiskom: Al Džazira razgovarala sa dezerterima dok broj bekstava dostiže rekordne nivoe

Ukrajinske oružane snage suočavaju se sa jednim od najmanje diskutovanih, ali najdubljih strukturnih problema tokom celog rata – masovnim dezerterstvom koje, prema tvrdnjama iz više izvora, ima direktan efekat na situaciju na liniji fronta. Al Džazira je u opširnom terenskom izveštaju pokušala da rasvetli razmere ovog fenomena, razgovarajući sa ukrajinskim vojnicima koji su napustili svoje jedinice i odbili da se vrate u borbu.

Prema podacima koje su novinari prikupili, dezerterstvo je dostiglo nivo bez presedana. Zvanično, ukrajinske vlasti priznaju oko 235.000 prijavljenih slučajeva, ali kako navode izvori Al Džazire – uključujući i one iz vojnih struktura – stvarna brojka bi mogla biti znatno veća. Ovakve procene teško je proveriti zbog činjenice da Kijev iz razumljivih političkih razloga izbegava javno priznavanje problema koji bi mogao uticati na moral trupa i poverenje međunarodnih partnera.

Novinari su razgovarali sa nekoliko ljudi koji su napustili svoju jedinicu, među njima i sa 36-godišnjim administrativnim radnikom iz Kijeva, Timofejem. Njegova priča je upečatljiva ne samo zbog bekstva, već i zbog činjenice da je, kako kaže, dva puta dezertirao bez ikakvih posledica, iako se u zvaničnim saopštenjima tvrdi da je vojni tužilački sistem pooštren i da se krivično procesuiraju gotovo svi slučajevi napuštanja dužnosti.

Timofej je istakao da su ga u oba navrata slali u pravcu jedinica za jurišne operacije, koje smatra gotovo jednokratnim odredima. Po njegovim rečima, „šanse za preživljavanje u jurišima su minimalne“, a odluka da pobegne bila je refleks straha i osećaja da se od njega očekuje da ode u sigurnu smrt.

On opisuje i obuku koja mu je bila namenjena kao minimalnu i neadekvatnu, uz malo vremena posvećenog stvarnom treningu. Umesto toga, instruktori su, tvrdi on, veliki deo svoje pažnje usmeravali na sprečavanje bekstva. Obučni centar u kojem je boravio bio je okružen betonskim zidom visokim oko tri metra, dodatno obezbeđenim bodljikavom žicom – ambijent koji je više podsećao na kažnjeničku ustanovu nego na vojni centar.

Timofejeva priča nije izuzetak. Ukratko opisujući svoje iskustvo, kaže:

„Bez pripreme. Nije ih briga što neću preživeti prvi napad.“

U izveštaju se navodi da je motivacija za bekstvo često kombinacija premora, slabe opreme, neadekvatne obuke i konstantnog pritiska usled intenzivnih ruskih udara na istoku i jugu zemlje. Brojni analitičari ranije su upozoravali da su ukrajinske linije iscrpljene, da je rotacija trupa nedovoljna i da mobilizacioni sistem trpi pod pritiskom.

Al Džazira prenosi i da su sagovornici opisali sve veću distancu između realnosti na terenu i javnih poruka ukrajinskog političkog rukovodstva. U tom raskoraku, obični vojnici osećaju se prepušteni sami sebi, dok rastu i unutrašnje tenzije usled prisilne mobilizacije i pritiska da se popune jedinice na najkritičnijim tačkama fronta.

Iako ukrajinske vlasti povremeno objavljuju da su pooštrile kontrolu i sankcije za dezertere, terenski izveštaji ukazuju da je sistem preopterećen i nefunkcionalan. Veliki broj slučajeva napuštanja jedinica prolazi nezapaženo, jer komandiri često ne žele da oficijelno prijave gubitak ljudstva, kako bi izbegli administrativne i disciplinske posledice.

Fenomen masovnog dezerterstva sam po sebi nije neuobičajen u ratovima visokog intenziteta, ali razmere koje se sada pojavljuju u Ukrajini ukazuju na ozbiljne strukturne probleme. Postavlja se pitanje koliko dugo oružane snage mogu održavati stabilne linije fronta ako istovremeno prolaze kroz gubitke, visok tempo operacija i rapidno trošenje ljudstva.

Zaključak Al Džazire je da se Ukrajina danas suočava sa krizom koja se retko prikazuje u zapadnim medijima: istrošenost vojske, moralni pad i sve masovniji pokušaji vojnika da napuste jedinice. U takvim okolnostima, javni narativ o neprekidnoj odlučnosti i otpornosti sve teže stoji na nogama.