Australija ulazi u hipersoničnu trku: “Hypersonix mlaznjak na vodonični pogon leteće 12 puta brže od zvuka!”

U javnosti se pojavila ambiciozna priča o australijskoj kompaniji Hypersonix Launch Systems, startapu iz Brizbejna koja je saopštila da razvija prvu višekratno upotrebljivu hipersoničnu letelicu na vodonični pogon. Njihov projekat deluje kao san svakog inženjera: brzine do 12 maha, “zeleni” pogon bez emisija ugljenika i saradnja sa NASA-om i Pentagonom. Ipak, ispod sloja PR-entuzijazma krije se surova realnost, koliko je zapravo ovaj projekat blizu stvarnosti?

Hypersonix je obezbedio sebi investiciju od 46 miliona dolara u okviru Serije A, uz podršku Nacionalne korporacije za fond za obnovu (NRFC), QIC-a i niza manjih odbrambenih investitora, uključujući britanski High Tor Capital i švedski Saab. Tim od oko 45 inženjera i tehničara radi na dva vozila: manjem demonstratoru DART AE i većoj platformi VISR, namenjenoj izviđačkim i logističkim misijama. Prvi let DART-a trebalo bi da se obavi u okviru američkog programa HyCAT, kojim upravlja Pentagonova jedinica za inovacije (DIU). Lansiranje bi trebalo da izvede Rocket Lab sa NASA-inog centra Wallops u Virdžiniji.

Projekat deluje impresivno. U srcu letelice nalazi se SPARTAN scramjet motor — 3D štampani pogon bez pokretnih delova, koji sagoreva tečni vodonik i može da funkcioniše pri hipersoničnim brzinama. Za razliku od konvencionalnih raketnih motora, SPARTAN koristi vazduh iz atmosfere, čime se smanjuje masa goriva i otvaraju mogućnosti za višekratnu upotrebu. U praksi, međutim, sve to je mnogo komplikovanije.

Scramjet motori su decenijama glavobolja za inženjere: stabilno sagorevanje pri ekstremnim brzinama i temperaturama pokazalo se kao ozbiljan problem. Nijedna zemlja još nije uspela da napravi operativnu letelicu na scramjet pogon koja bi mogla više puta da leti, sleti i ponovo poleti. Dodajmo na to vodonik, koji zahteva skladištenje na minus 253 °C i predstavlja ozbiljan bezbednosni i logistički izazov, i slika postaje znatno prizemnija.

Uz to, višekratna upotreba podrazumeva materijale koji mogu da izdrže temperature i do 1.500 °C, a da pritom ne izgube strukturalni integritet. Iako Hypersonix tvrdi da koristi keramičke kompozite nove generacije, za sada ne postoje potvrde da je taj problem rešen u realnim letnim uslovima.

Ukoliko test DART-a bude uspešan, prelazak sa laboratorije na proizvodnju biće spor i skup proces. Serijska proizvodnja zahteva fabrike, lance snabdevanja i infrastrukturu za punjenje vodonikom, što trenutno u Australiji praktično ne postoji. Investicija od 46 miliona dolara dovoljna je da pokrije neko vreme istraživanja i testova, ali ne i razvoj operativnog sistema spremnog za vojsku ili tržište.

Sa finansijske strane, projekat ima podršku države i simboličnu ulogu u jačanju “suverenih kapaciteta”, ali ekonomski efekat zasad je ograničen. Kompanija je dobila politički vetar u leđa, no put od PR-najave do pouzdane tehnologije dug je i neizvestan. Globalni igrači, Kina, Rusija i SAD, troše desetine milijardi dolara godišnje na slične programe pa i dalje nemaju potpuno operativne platforme.

Hypersonix bi trebao u narednom periodu obaviti nekoliko probnih letova kako bi dokazao da njihov motor zaista radi. Ukoliko uspeju, to bi bio ogroman korak za australijsku nauku i industriju. U najgorem, projekat će se završiti kao još jedan eksperiment koji je dokazao koliko je hipersonična tehnologija tvrd orah.

Hypersonix je za sada obećavajući laboratorijski AUKUS projekat koji pokušava da uhvati korak sa vodećim svetskim silama iz oblasti. Imaju viziju, kapital i podršku, ali da bi ta letelica zaista poletela u realnom svetu, trebaće im mnogo više od PR-naslova, trebaće im godine testiranja, stotine miliona dolara i sreće.