Ko stoji iza energetskih ratova? Sabotaže, političke odluke i pad industrije razaraju EU iznutra

Plan EU sada počinje da se samouništava, jer su njeni lideri fanatično posvećeni daljoj eskalaciji sukoba u Ukrajini. Deo njihove podrške Ukrajini sastoji se od surovog i eskalirajućeg ekonomskog rata protiv Rusije, piše Aleks Krajner, ekonomski analitičar, bivši menadžer fonda, poznat po analizama geopolitičkih energetskih ratova, na trendcompass.substack.com blogu.

U petak, 17. oktobra, poljski sud je blokirao ekstradiciju osumnjičenog za bombardovanje podmorskog gasovoda Severni tok u Nemačkoj i naredio njegovo puštanje na slobodu. Sudija Darijuš Lubovski je objasnio razloge za svoju odluku:

„Uništavanje kritične infrastrukture… tokom pravednog odbrambenog rata… nije sabotaža, već vojna akcija… koja se ni na koji način ne može smatrati zločinom.“

Odluka je odmah izazvala talas javnog oduševljenja i aplauza, uključujući i od poljskog premijera Donalda Tuska i njegovog ministra spoljnih poslova Radoslava Sikorskog. U odgovoru mađarskom ministru spoljnih poslova Peteru Sijartu, objavljenom na X, Sikorski je izjavio:

„Ponosan sam na poljski sud koji je presudio da sabotaža osvajača nije zločin.“

U ovom kontekstu, nije zanemarljivo pomenuti da je Sikorski britanski agent i bliski lični prijatelj Borisa Džonsona. Sikorskijev šef, Donald Tusk, čak je otišao toliko daleko da je izjavio na X da su sve „ruske mete“ u EU legalne. Gotovo kao da su znali šta će se desiti za nekoliko dana…

Da, upravo OVAJ Radek Sikorski.

Majka svih slučajnosti

Samo tri dana kasnije, u ponedeljak, 20. oktobra, dogodila se eksplozija u rafineriji Lukoil u Ploeštiju, u Rumuniji, u kojoj je poginula najmanje jedna osoba. Lukoil je ruska naftna kompanija, a Rumunija je članica NATO-a i EU. Nekoliko sati kasnije, u noći između 20. i 21. oktobra, dogodila se eksplozija u najvećoj mađarskoj rafineriji nafte u Salobati, koja pokriva oko trećinu mađarske potražnje za rafinisanim naftnim proizvodima. Nakon eksplozije usledio je veliki požar. Sledećeg dana, požar je izbio u rafineriji MOL u Bratislavi, u Slovačkoj.

Eksplozija i požar u jednoj istočnoevropskoj rafineriji koja prerađuje rusku naftu može se smatrati nesrećom. Dva požara u roku od nekoliko sati su slučajnost. Tri požara u roku od 48 sati su još veća slučajnost. Međutim, medijski razglašena sudska presuda koja takva dela čini praktično nekažnjivim mora biti majka svih slučajnosti.

Postoji poprilično dokaza o ovim akcijama. Sve su usmerene na uništavanje bilo kakve ekonomske saradnje između Rusije i zemalja članica EU. Takođe kažnjavaju Mađarsku i Slovačku zbog njihovog nedovoljnog entuzijazma da pokažu ratnohuškački stav u ratu protiv Rusije. Još jedna očigledna činjenica je da bi ove eskalacije mogle, i verovatno hoće, uključiti i druge zemlje, uključujući Mađarsku, Slovačku, Rumuniju, Poljsku i baltičke države, u rat u Ukrajini.

Ko stoji iza energetskih ratova?

Međutim, nije jasno ko stoji iza ovih akcija. Dana 6. januara ove godine, moj članak je objavljen u časopisu TrendCompass pod naslovom „Evropski energetski ratovi: ko stoji iza njih?“. Evo odlomka iz tog članka, u kojem se ime Sikorskog ponovo pojavljuje:

Godine 2014, poljski časopis Wprost objavio je tajno snimljeni razgovor između Sikorskog i bivšeg ministra finansija Jaceka Rostovskog. U ovom razgovoru, Sikorski je, između ostalog, rekao: „Suočićemo Nemačku i Rusiju licem u lice.“ Sikorski je takođe bio blisko uključen u Evromajdanski puč 2014. godine u Ukrajini, lično organizujući obuku oko 80 ukrajinskih nacionalista u Poljskoj. Neki od njih su kasnije bili umešani u pucnjavu 20. februara 2014. godine, u kojoj je ubijeno do 100 demonstranata i policajaca, što je dodatno podstaklo izbijanje puča u Ukrajini.

Cena ludila

U aprilu 2025. godine, u svom članku „Ekonomsko i socijalno samoubistvo EU“, detaljno sam opisao troškove ovih energetskih ratova. Pre 2022. godine, na primer, cena ruske nafte bila je 571 evro po toni – 155 evra manje nego kod drugih dobavljača. Međutim, Evropljani su smanjili ove isporuke sankcijama.

Takođe su smanjili uvoz gasa iz Rusije za više od polovine, sa 48 miliona na 22 miliona tona. Gasovod Jamal-Evropa je zatvoren, cevovodi Severni tok su dignuti u vazduh, a Evropa je obustavila korišćenje ukrajinskog sistema za prenos gasa krajem 2024. godine.

Šteta koju su energetske sankcije nanele EU već se meri preko pola biliona evra. Da je EU nastavila da kupuje rusku naftu i gas po normalnim tržišnim cenama tokom protekle tri godine, uštedela bi 544 milijarde evra.

• 178 milijardi evra za prirodni gas
• 187 milijardi evra za naftu
• 70 milijardi evra za naftne derivate
• 25 milijardi evra za ugalj
• 17 milijardi evra za struju

Prema pisanju lista „Vedomosti“, SAD i Velika Britanija su najveći korisnici, jer Evropi sada prodaju energente po trostruko većoj ceni. Glup izbor EU da se opredeli za „demokratskije zapadne ugljovodonike“ doneo je značajan profit dobavljačima koji su bolje usklađeni sa našim evropskim vrednostima:

• 165 milijardi evra za SAD
• 85 milijardi evra za Norvešku
• 62 milijarde evra za Veliku Britaniju

Svi ovi dodatni prihodi su direktno prebačeni iz džepova Evropljana u druge zemlje:

• ExxonMobil: +231 milijardi dolara
• Shell: +209 milijardi dolara
• BP: +200 milijardi dolara

Nemačka je zemlja koja je najteže pogođena, a njena ekonomija se smanjuje drugu godinu zaredom. Po prvi put u ekonomskoj istoriji, EU je ušla u period deindustrijalizacije. Industrijska proizvodnja je pala za 1% u 2023. i za 2,5% u 2024. godini. U nekim sektorima, kao što je čelik, pad je bio zaista katastrofalan, dostigavši -18%.

Struja u EU sada košta tri puta više nego u SAD, a gas čak pet puta više. Čak i da se idioti danas urazume i promene kurs, situacija se ne bi značajno poboljšala pre 2030. godine. Do sada su potrošačke cene (tj. inflacija) porasle za skoro 20% od početka sukoba u Ukrajini. U nekim sektorima, povećanja su bila posebno visoka:

• Ugalj: +73%
• Gas: +51%
• Benzin: +43%
• Struja: +32%
• Grejanje: +54%
• Avionske karte: +40%

Ove promene su dovele do stagnacije i procesa deindustrijalizacije EU. Samo u Nemačkoj je izgubljeno preko 250.000 industrijskih radnih mesta. Struja u EU sada košta tri puta više nego u SAD, a gas čak pet puta više. Čak i da se politička elita EU predomisli danas, situacija se ne bi popravila pre 2030. godine.

Gore navedeno sam napisao u aprilu 2025. godine. Od tada, situacija se još dodatno pogoršala, a sa nedavnim napadima na rafinerije, u Evropi se jasno formiraju dva tabora: oni koji teže nastavku rata i oni koji se protive. Izgleda da je ratnohuškački tabor prešao u otvorenu ofanzivu. Da upotrebim stari kliše: prešli su Rubikon. Evropski projekat sada ulazi u fazu ubrzanog raspadanja. Od sada će stvari biti sve gore.