Kinesko vazduhoplovstvo je ovih nedelja prvi put javno pokazalo nešto o čemu se u krugovima analitičara šuška godinama: penzionisani J-6, kineska licenca sovjetskog MiG-19, vraćen je u život kao bespilotna borbena letelica. Premijera u Čangčunu delovala je namerno veoma skromno, ali poruka je jasna — Peking je spreman da staru flotu pretvori u potrošne, ali brze i izdržljive “ubice” za buduće kampanje zasićavanja protivničke odbrane.
J-6 je avion iz jedne drugačije epohe: čist, rani nadzvučni oblik, dva motora, prosta aerodinamika i filozofija konstrukcije koja je podrazumevala robustnost i masovnost. U vreme kad je nosio nacionalne kokarde, jurilo se sa oko 1,3 maha, a borbeni krug je bio reda stotina kilometara i dok je letelica nosila relativno skroman teret ubojnih sredstava.
U eri radara sa faznim rešetkama i inteligentnog oružja to odavno nije dovoljno za borbeni avion — ali upravo zato jeste dovoljno za platformu koju možete da šaljete u rizične misije bez pilota, bez kalkulacije i političke cene ljudskih gubitaka.
Konverzija ovakvog aviona u dron nije egzotika. Uklanjaju se svi sistemi za posadu; umesto njih, u trup ulaze autonomni upravljački moduli, autopilot i navigacija prilagođena reljefu, a na krilima niču dodatne tačke za nošenje. U tom presvlačenju J-6 ne dobija “magiju” stelt generacije — njegova silueta i dalje je čitljiva za savremene senzore.
Međutim, dobijate nešto drugo: nadzvučnu masu koja je jeftina za izgubiti i skupa za presresti. Svaki projektil kojim suprotna strana pokušava da ga obori koštaće reda stotina hiljada, pa i miliona dolara, a potrošiti takvu ekonomiju na “staro gvožđe” pretvoreno u kamikaze-dron jednostavno troši protivnikovu PVO logistiku i živce.
Tu leži logika taktike udara u rojevima koje su Kinezi očigledno uvežbavali: potopiti radar i lanser u dilemama — da li otvoriti vatru i ogoliti položaj, ili trpeti udare. Ako vas desetine ili stotine nadzvučnih “jednokratnih” platformi nateraju da istresete municiju, pravi napad dolazi posle, kada su otvori lansera prazni, a posade premorene.
Čak i kad se J-6 sada dron obori, on je odigrao svoju ulogu mamca. Ako ne — bomba od oko 227 kilograma isporučena na skladište goriva, most ili bateriju PVO pravi dovoljnu štetu da pustite zlu krv u logističkim venama protivnika.
Naravno, sve to zvuči elegantnije na papiru nego u borbenoj zoni. Stara konstrukcija traži brižljivo održavanje, automatizacija mora da preživi ometanje i GPS slepilo, a profil leta na malim visinama kroz gusto elektronsko okruženje ume da bude nemilosrdno prema mehanici. Udar na ozbiljnije branjene ciljeve odmah otvara pitanje radara.
J-6 nije “nevidljiv”, pa njegova trajektorija — naročito kada se približi — ostaje zahvalna meta. Ipak, ako pretpostavite da u skladištima širom Kine i dalje leži vrlo značajan broj ovih aparata (procene se razilaze, a nikakve zvanične potvrde nema), računica je za Peking prosta — za cenu jedne savremene bespilotne platforme možete dovesti u život čitav “letni vod” jednostavnijih nadzvučnih dronova.
Priča naravno ima tajvanski okvir, makar i neizgovoren. Upravo u scenariju oko Tajvana bespilotni J-6 dobija smisao kao prva talasna linija: iznuditi paljbu američkih Patriot baterija i lokalnih presretača, podići gustinu meta, naterati branioca da potroši skupu municiju i da pokaže gde je — i kako je — rasporedio PVO.
U takvom režimu napada čak i ograničeni korisni teret iznenada deluje važnije. Ono što nije srušeno može da padne kao gravitaciona bomba, a ono što se probije u terminalu brzinom većom od jednog maha često pravi dovoljno oštećenja i šoka da u sledećem talasu savremeniji nosači oružja rade u “proređenom” polju.
Tajvan, koga niko na zapadu nije zvanično priznao ali ga svi podržavaju, ove signale čita bez iluzija. Penzionisani generali i ovde alarmiraju da ekonomija presretanja nije na strani branioca. Svaka promašena raketa i svaka presretačka runda ispaljena na dron koji ste platili kao staro gvožđe prepakovano u autonomiju — udar su na budžet i tempo.
Otuda sve češće dolaze zahtevi za slojevitijom, jeftinijom PVO, sa većim osloncem na oruđa manjeg dometa, topništvo i laserske sisteme, kako bi se skupe rakete čuvale za “prave” pretnje. Problem je što se ta tranzicija ne radi preko noći.
Gledano iz ugla Pekinga, konverzija J-6 ima i politički nerv. Ona poručuje konkurentima da Kina ne računa samo na skupe, “demonstracione” programe kakav je, recimo, stelt dron, već i na industrijsku sposobnost da brzo, u masi, spakuje nosive platforme za kojima neće žaliti. U eri rata potrošnje, to je valuta, a i istorija se osmehuje ironijom: avioni koji su nekada bili simbol ulaska u nadzvučnu eru sada postaju “topovsko meso” u nadmetanju elektronike, algoritama i logistike.
Da li ovakvi dronovi mogu da preokrenu odnos snaga? Ne sami. Ipak, mogu da promene tempo i ekonomiju borbe. Kao što smo videli u Ukrajini, svaki sukob visokog intenziteta pretvara se u dvoboj industrija i proizvodnih lanaca. Strana koja duže i jeftinije popunjava gubitke diktira ritam. Tu se stari J-6 uklapa kao šraf “srednje cene” između improvizovanih FPV rojeva i elitnih stelt samostalnih sistema na mlazni pogon. Dovoljno brz da preti, dovoljno jeftin da se ne žali, dovoljno glasan da prisili protivnika da progovori vatrama.
Ograničenja nisu trivijalna. Nema “magičnog” rešenja za PVO koja uči i prilagođava se. Prva talasna iznenađenja brzo se potroše, a protivnik počinje da radi selekciju meta, uvodi zoniranu odbranu, kombinuje radare raznih frekvencija, pasivne senzore, bespilotne presretače i oruđa kratkog dometa. U tom trenutku, ishod se opet vraća na staro pitanje: ko brže menja, ko dublje diše, ko ima rezervoar inženjera i radnika koji umeju da zakrpaju sledeću seriju i da progutaju novi gubitak bez pucanja u lancu isporuka.
Lep i čitljiv stil pisanja. Pohvala autoru.