Veliki ugovor za Ukrajinu: F-16 lovci dobijaju „specijalnu tehničku dokumentaciju“ za 26 miliona dolara!

Pentagon je Lockheed Martinu dodelio ugovor od 26 miliona dolara za izradu i prilagođavanje operativno-tehničke dokumentacije za ukrajinsku flotu F-16, s rokom završetka 30. maja 2029. godine. Rad će se obavljati u Fort Vortu, a projekat ide kroz “FMS/Life-Cycle” kanale za F-16 i finansira se iz inicijative američke pomoći Ukrajini. To je suština—ne kupovina aviona, ne novi senzori, ne paketi naoružanja, nego papir i digitalni priručnici bez kojih nijedna jedinica ne sme da leti.

Šta ta dokumentacija praktično znači? Reč je o kompletu „tehničkih odredbi“ i publikacija: uputstva za let i misije, rasporedi inspekcija, radne kartice za remonte i preglede, ilustrovani katalozi delova, postupci testiranja i otklanjanja kvarova, konfiguraciona baza i zapisi o životnom ciklusu. Sve to mora da bude usklađeno sa tačnim „blokovima“ i paketima opreme koje Ukrajina dobija od evropskih donora, kao i sa oružjem koje će nositi.

Ukratko, Pentagon je Lockheed Martinu dodelio 26 miliona dolara za izradu prevoda i lokalizaciju američkog-NATO standarda na ukrajinski jezik — a bez toga bi se avioni nepotrebno prizemljavali na svaku sitnicu.

Zašto je potreban poseban ugovor?

Ukrajina prelazi sa sovjetskog sistema dokumentacije i održavanja na zapadni. Njihove hangarske procedure, alati, dijagnostika i lanac rezervnih delova moraju da se „spoje“ sa F-16 ekosistemom. Isti tip aviona može da ima različite radne karte u zavisnosti od motora (F100 ili F110), misijskih računara, radio-navigacije i integrisanog oružja. Ako dokumentacija nije precizno prilagođena, svaka razlika se plaća—dužim zadržavanjem na zemlji, a možda i još skupljim greškama, da ih ne pominjemo.

Ipak, ovaj ugovor nije dokaz o novoj bazi ili trajnom američkom rasporedu u Ukrajini. Takođe nije paket motora, rezervnih delova ili municije. Isto tako nije ni MRO (depo) kapacitet.

Vrednost od 26 miliona dolara raspoređena na gotovo četiri godine jasno govori da je reč o administrativno-tehničkom poslu. Za poređenje, jedan novi motor ili veći paket delova može pojesti sličan iznos, a godišnje održavanje i satovi naleta flote su višestruko skuplji. Ovaj ugovor obezbeđuje „papirologiju koja leti“ – preduslov da se avion uopšte bezbedno uvodi u operativu.

Da li je to korak ka „strateškom partnerstvu“ SAD i Ukrajine?

Ne baš. To je standardni FMS/USAI korak kojim se korisnik dovodi u sklad sa američkim tehničkim režimima i njihovim ITAR pravilima. Stvarno strateško partnerstvo počinje tek kada se ugovore dugoročne linije finansiranja za obuku posada i tehničara, stalni lanac rezervnih delova, regionalni servisni centri, ovlašćeni depo remonti i jasno definisan plan modernizacije kroz više blokova.

Ukoliko se, recimo, realizuje ideja o razvijanju kapaciteta za popravke F-16 u samoj Ukrajini (o čemu se razgovaralo na MSPO 2025 u Poljskoj), to bi već značilo skok iz administracije u industrijsku logistiku. Za sada, na tu temu imamo samo razgovore, ne i bilo kakve ugovore.

Pošteno rečeno ovaj posao je skroman, ali neophodan. Bez dobrih „papira“ nema sigurnog leta, niti se može držati tempo rata koji svi žele sa sovjetskim navikama na NATO avionu. Ali preuveličavati 26 miliona dolara za prevod dokumentacije kao dokaz neke nove epohe je marketinški PR, a upravo je to ono što ćete čuti danas u mejnstrim medijima. Ovo je zupčanik u velikom mehanizmu tranzicije Kijeva jeste NATO-u važan, ali daleko od toga da sam po sebi menja bilo šta na terenu.

Papiri koji spašavaju živote

Ukoliko krenemo od činjenice da se još uvek tvrdi da obarani F-16 nisu pali zbog neprijateljske vatre, onda odgovornost ne može ostati bezimena: neko je doneo odluku da posade lete sa skraćenim obukama, bez kompletno prilagođene tehničke dokumentacije i sa krpljenom logistikom.

Ovi „papiri“ nisu birokratija — to su ček-liste, procedure, vrednosti obrtnih momenata, pragovi životnog veka komponenata i hitni postupci koji nekada prave razliku između sigurnog sletanja i prekrivanja crnom kesom. Dok god se brojni uzroci nesreća drže zatvorenima, legitimno je tražiti transparentnost, nezavisnu istragu i privremeno ograničenje najrizičnijih profila misija dok se standardi obuke i održavanja ne dovedu na nivo na kojem bi leteli i instruktori koji potpisuju knjige leta.

Ovo nije „za“ ili „protiv“ neke zastave. Ovo je za živu glavu u kabini. Ako je rat već postao mašina za profit, onda je minimum morala da se ljudima koji sede u kokpitima obezbedi isto ono što bi svaki odgovoran komandant zahtevao za sopstveno dete: pun ciklus obuke, potpuna dokumentacija prilagođena lokalnim uslovima, pun paket rezervnih delova i jasna linija odgovornosti. Sve ispod toga je kockanje tuđim životima pod plemenitim parolama — i to više nema nikakvo opravdanje.