Turski medij: Rusija želi da otkupi turski S-400 PVO sistem — povratak sistema Moskvi za oprost Pentagona?

Turski medij Nefes objavio je da Rusija razmatra otkup dva bataljona sistema protivvazdušne odbrane S-400 Triumf koji su 2019. isporučeni Turskoj, uz obrazloženje da Moskva nema dovoljno gotovih kompleta na lageru za nove izvozne ugovore i popunu sopstvenih potreba. Prema navodima Nefes-a, ideja je da bi se kompleti preuzeti od Ankare mogli reintegri­sati u rusku upotrebu ili proslediti drugim kupcima – u kontekstu globalne potražnje i uskih proizvodnih kapaciteta.

Ni ruska ni turska strana zvanično ne potvrđuju ove informacije; radi se o jednom medijskom navodu, ali priča je politički i tehnički uverljiva: Turska sisteme praktično ne koristi u NATO arhitekturi, dok se Ankara u međuvremenu okreće sopstvenom slojevitom PVO konceptu („Čelična kupola“) i balansira odnose sa novim rukovodstvom u Vašingtonu.

Zašto bi Ankara uopšte prodala S-400 nazad Moskvi?

Nefes skicira nekoliko razloga. Prvo, turski S-400 nisu integrisani u NATO C2 mreže, pa njihovo realno angažovanje ostaje ograničeno. Drugo, rakete isporučene 2019. već su na polovini resursa (rok upotrebe zavisi od skladištenja i remonta), što snižava korisnost kompleta za Tursku ukoliko se ne ide u dopunu, servis i skuplje cikluse održavanja. Treće, CAATSA sankcije SAD uvedene zbog kupovine S-400 izbile su Ankari značajne političke i industrijske troškove: isključena je iz F-35 programa, a pristup pojedinim komponentama i transferima tehnologije je ugašen.

U tom svetlu, „rastosiljanje“ od PVO S-400 bi za Ankaru imao dvostruku logiku: rasteretio bi politički pritisak i potencijalno otvorio vrata ka delimičnoj normalizaciji sa SAD — makar kroz isporuke F-16 Block 70 i dublje modernizacije flote, uz nastavak razvoja domaćeg lovca 5. generacije KAAN. U pozadini je i ambicija da se sopstvena PVO, pod brendom „Čelične kupole“, oslanja na tursku industriju, ASELSAN/ROKETSAN i širi ekosistem partnera.

Priča je posebno zanimljiva jer Nefes generalno nije prepoznat kao „prozapadni“ turski medij. U pitanju je online izdanje sa miksom vesti i kolumni poznatih turskih komentatora. Ovaj urednički sastav drži sekularno-opoziciono-nacionalni okvir kojim tezgari u turskom medijskom haosu, ipak treba naglasiti da ovu njihovu vest prenose zapadni mediji.

Zašto bi Moskva to želela?

Ako je verovati Nefes-u, glavni razlog je inventar. S-400 je kičma ruske dalekometne PVO, dok su globalne porudžbine (Indija, potencijalni interesi trećih zemalja) i zahtevi sopstvene vojske „pojeli“ sve što nije već raspoređeno ili rasprodato. Ako nema gotovih kompleta „na polici“, vraćanje turskih baterija bi bilo brzo rešenje – makar prelazno, uz modernizaciju, remont i eventualnu re-konfiguraciju za domaći standard. U kontekstu rata u Ukrajini i intenzivnog korišćenja PVO-a, popuna sredstava dužeg dometa ima smisla.

Dodatni ugao je izvoz: ako Turska politički lakše proda nazad Rusiji nego da sistem direktno preproda trećoj zemlji (što bi otvorilo posebna pitanja u okviru samog NATO), Moskva posle preuzimanja ima slobodnije ruke da taj komplet preusmeri jakom, nezavisnom kupcu koji je već u poslu sa S-400 ili čeka dodatne baterije (u turskim medijskim navodima pominje se Indija kao tržište sa trajnom potražnjom).

Koliko je to realno – i po kojoj ceni?

Originalni ugovor iz 2017. procenjivan je na oko 2,5 milijarde dolara (obuka, raketni paket, logistika – otežavaju direktno poređenje). Ako je Nefes u pravu, sada bi se pregovaralo o otkupu dva sistema isporučena 2019. godine. Cena bi zavisila od preostalog resursa raketa i radara, paketa modernizacije, novih raketa (npr. 48N6DM, 40N6), kao i od političkih ustupaka.

S tehničke strane, preuzimanje bi zahtevalo reviziju, eventualno refurbishment i dopunu raketnih kontejnera – ali to je standardna praksa kod PVO sistema koji su neko vreme stajali van intenzivne upotrebe.

Turska kalkulacija: od S-400 ka „Čeličnoj kupoli“, F-16 i (možda) F-35

Ankara je poslednje dve godine ubrzala rad na sopstvenoj PVO arhitekturi: Hisar (A/O), Siper, domaći radari i C2, ambicija da se dođe do višeslojne zaštite bez nužnog oslanjanja na rusku tehniku. Paralelno, dogovor o F-16 Block 70 postaje izvesniji (uz pakete modernizacije postojeće flote), a tema F-35 ostaje „diskutabilna“ – ne u smislu brzog povratka, već kao mogućnost u srednjem roku ukoliko se politički uslovi promene (povlačenje S-400 bi u toj jednačini svakako bilo plus za Ankaru).

U tom okviru i detalj iz turske odbrambene industrije deluje indikativno: početkom godine u javnosti se pojavila informacija da je ASELSAN u jednoj internoj konsolidaciji dokumentacije izostavio S-400 iz određenih C2 prikaza („Hakim 100“) – što se čitalo kao signal da se fokus premešta na domaće rešenje.

Šta kažu Ankara i Moskva?

Za sada – ništa zvanično. To je važna ograda: priča je isplivala u turskim medijima (Nefes), bez javnog dementija, ali i bez potvrde. Po pravilu, aranžmani ovog tipa ne dogovaraju se u medijima; ako ideja sazri, prva potvrda bi stigla kroz diplomatske signale ili budžetske i industrijske tragove (remontni ugovori, logistika, transport).

Ipak, dinamika odgovara interesima obe strane: Ankara traži izlaz iz geopolitičkog „čvora“ S-400 i reset sa Vašingtonom, dok Moskvi svaki dodatni komplet dužeg dometa pruža fleksibilnost – bilo za sopstvenu PVO, bilo za posredni izvoz ka partnerima.

Donja linija

Ako je navod Nefes-a tačan, otkup turskih S-400 bio bi elegantan način da svi sačuvaju obraz: Turska se oslobađa političkog tereta Zapada i optimizuje PVO na domaću tehnologiju; Rusija popunjava zalihe ili ubrzava isporuke trećim zemljama; SAD dobijaju signal de-eskalacije na liniji Ankara–Vašington u delikatnoj temi F-35/CAATSA.

Sve to, naravno, pod uslovom da se iza kulisa već pregovara. Za sada imamo medijski trag – i priču koja je, geopolitički i tehnički, moguća i priprema teren.