Razvoj evropskog drona Eurodrone trebalo je da bude simbol strateške autonomije Evropske unije, ali se projekat već skoro deceniju pretvara u priču o birokratiji, kašnjenjima i sve većim troškovima. Program je zvanično pokrenut 2016. godine, uz učešće Nemačke, Francuske, Italije i Španije, a nosioci posla postali su evropski industrijski giganti Airbus, Leonardo i Dassault. Ideja je bila da se stvori bespilotni avion srednje visine i dugog trajanja leta (MALE), sposoban da nadzire, izviđa i vodi borbene operacije, i to nezavisno od američkih sistema kao što su Predator ili Reaper.
Ipak, deset godina kasnije, prvi prototip još uvek nije ugledao svetlo dana. Umesto konkretnih rezultata, program se zaglavio u fazama dizajnerskih pregleda i beskonačnih korekcija. Tek krajem 2025. godine stigle su vesti da se ulazi u Critical Design Review, što znači da je projekat dostigao nivo na kome bi mogao da pređe u proizvodnju prvog prototipa. Ali i tu se odmah pojavio problem – do sada nijedna faza razvoja nije završena u predviđenom roku.
Razlog za kašnjenja leži u složenosti evropskog sistema odlučivanja i različitim zahtevima partnera. Svaka država ima sopstvene vojne potrebe i insistira da se one ugrade u dizajn. Ukupno je postavljeno više od 2.000 tehničkih i operativnih kriterijuma, a ako samo jedna zemlja oceni da platforma ne odgovara, dizajn se vraća na doradu. Tako se svaki korak usporava, iako Evropska unija projekat obilno finansira. Dodatno opterećenje stvorila je inflacija, pa su troškovi projekta narasli za oko trećinu u odnosu na prvobitne procene.
Industrijska koordinacija pokazala se kao poseban kamen spoticanja. Airbus, kao glavni izvođač, i Dassault, koji radi deo podizvođačkih poslova, nisu uvek uspevali da održe sinhronizaciju rada, što je još više usporilo tempo razvoja. Kritičari ističu da je Eurodrone postao primer kako evropska odbrambena industrija može zaglaviti u birokratskim procedurama. Dok su drugi svetski akteri poput Turske, Irana ili Kine u međuvremenu razvili i plasirali čitave flote novih bespilotnih sistema, Evropa se još bavi administrativnim usklađivanjem.
Pojedine analize idu i dalje, tvrdeći da je projekat praktično izgubljen slučaj. U nekim izveštajima navodi se da je za 16 godina razvoja potrošeno ili planirano oko osam milijardi evra, a da rezultat još uvek ne postoji. U Francuskoj su čak otvorene rasprave o mogućem povlačenju iz programa, jer projektovana letelica ne odgovara potpuno njihovim vojnim potrebama. Istovremeno, Pariz je pokrenuo paralelne projekte sa domaćim firmama kako bi razvio sopstvene demonstratore dronova, što dodatno nagoveštava nesigurnost u pogledu budućnosti Eurodrone-a.
Ako dizajn ipak bude odobren, sledeći korak trebalo bi da bude izrada tri prototipa, koji bi se testirali u Francuskoj, Španiji i Italiji. Tek nakon toga mogla bi da počne serijska proizvodnja u Nemačkoj, planirana za 60 jedinica. Međutim, posmatrajući dosadašnji ritam, malo ko veruje da će se to dogoditi bez novih odlaganja i političkih trzavica.
Ono što dodatno komplikuje situaciju jeste pitanje strateške relevantnosti. Dok Evropa odlaže i raspravlja, svet ulazi u novu fazu razvoja bespilotnih tehnologija. Američki MQ-9 Reaper već ima naslednike, Turska je svojim Bayraktarima ostvarila ogroman izvozni uspeh, a Kina i Iran razvijaju čitave porodice dronova različitih namena. Evropa, koja je želela da pokaže da može sama, rizikuje da ostane korak iza.
U kritičkim analizama često se pominje i psihološki faktor – tzv. „sunk cost“ efekat. Partneri nastavljaju da ulažu u Eurodrone samo zato što bi odustajanje bilo finansijski i politički bolno, a ne zato što projekt realno obećava. Takva logika, međutim, može dovesti do još većeg rasipanja resursa.
Uprkos svemu, program se formalno nastavlja. Airbus i partneri tvrde da bi Eurodrone mogao da uđe u serijsku proizvodnju do kraja decenije, ali to obećanje zvuči slično kao i mnoga ranija, koja se nisu ostvarila. Evropa se tako nalazi pred dilemom: ili će ubrzati i konsolidovati projekat kako bi spasila svoj simbol strateške nezavisnosti, ili će priznati da je Eurodrone postao još jedan primer neuspeha zajedničkih odbrambenih inicijativa.
Za sada ostaje činjenica da je, posle skoro deset godina, Eurodrone još uvek samo crtež na papiru i obećanje koje se stalno odlaže. U vremenu kada se ratovi sve više oslanjaju na bespilotne sisteme i kada je brzina inovacije ključna, to je ozbiljan udarac ambicijama Evropske unije da bude globalni vojno-tehnološki igrač.
