Drugi svetski rat je neiscrpna istorijska tema, bez obzira što nam se, ponekad, čini da sve znamo i da je sve već rečeno. Međutim, kada zađemo u fantazije najvišeg nemačkog vrha (pre svega Hitlera), naići ćemo na neverovatne ideje. Interesantno je da su oni imali planove za svaku situaciju; detaljno razrađene, specifikovane i – često lišene realnosti. Ali, to je Hitler, zar ne? Ludak koji se dokopao vlasti, okružen slabićima ili fanaticima koji su mu bespogovorno verovali.
Plan Gertruda nije bio u strogom smislu reči plan, bar ne u početku. Istoričari to radije nazivaju nemačkim skicama. Imali su oni skice čak i za Kinu, što je posebna priča. Otomanskoj imperiji, lavu sa Bosfora, kandže su pokidane definitivno u Prvom svetskom ratu, pa je u Drugom morala da vodi mnogo oprezniju politiku.
Do danas je, kao njen najveći argument, bio i ostao spoj dva kontinenta, pristup Crnom moru i Dunav. Sa svim tim računali su i Nemci, ali ne samo oni, već i Sovjeti, Englezi i drugi. Tehnički gledano, plan Gertruda bio je plan-kćerka plana Blau (Plan Plavi, letnje-jesenja kampanja na južnom krilu Istočnog fronta 1942. godine).
Šta je sve bilo pogrešno u tim planovima?
Notorna je istina da je najveći neprijatelj Nemaca bio upravo Hitler, a da je jedino razumno rešenje za Nemačku bilo da diplomatskim putem ostvaruje, koliko može, svoje prohteve. No, ambicije nacista bile su takve da su bili slepi za realne slike sa terena. Nemačka je, ne izvlačeći nikakve zaključke iz prividno lake pobede nad Francuskom i drugim evropskim državama, napala SSSR bez ikakve predstave o njenoj snazi.
Shodno tome i ciljevi plana Barbarosa nisu bili realni; ne samo da nisu postignuti nego nisu imali ni smisla. Smatralo se da bi padom Moskve Staljinu bilo onemogućeno da održava logistiku svoje armade.
Nemci su smatrali da istočno od Moskve ne postoji normalan železnički sitem. Postoje zapisnici iz kojih se vidi da su se šefovi nemačkih obaveštajnih službi sporili da li Transibirska železnica ima još jedan, paralelni kolosek…a on je izgrađen 35 godina pre početka Drugog sv. rata (!). Ništa što su oprezni obaveštajci javljali Berlinu nije dopiralo do najvišeg vrha. Teorija o natčoveku propovedala je da je Sovjetski Savez naseljen inferiorinim ljudima koje će Vermaht lako satrti. Pošto su to mislili, tako su se i ponašali: obaveštajne službe nisu se na strateškom nivou uopšte udubljivale u to šta će zateći u toj ogromnoj zemlji.
Otrežnjenje se dogodilo pod Moskvom i prvi su reagovali najiskusniji nemački generali. Odmah su i posmenjivani, ali ostala je činjenica da se mora planirati promišljenije. Na to je čak i Hitler morao da pristane. Istina, on je saslušao predloge svojih generala za ofanzive u toku 1942 godine, ali uopšte nije bio imrepsioniran. Jedni su predlagali zauzimanje Lenjingrada, dok su drugi predlagali da se opet krene na Moskvu. Pri tom niko nije imao ideju šta raditi posle pobede.
Onda je usledila direktiva br. 41 od petog aprila 1942. godine. Ovaj plan je bio strateški logičan u odnosu na dotadašnje. Osnovna ideja bila je da se krene prema Kavkazu i Azerbejdžanu gde nalazilo 90% sovjetskih izvorišta nafte, brzo dostupnih. U tom slučaju RKKA bila bi lišena bolje obuke, ali i svih drugih dejstava, mada je imala značajne ratne rezerve goriva i iz drugih reona. Nemcima bi, pak, nafta iz reona Bakua bila spasonosna.
I taj plan imao je jedno ali: najpre je trebalo osigurati levi bok nemačke ofanzive, potiskujući RKKA na istok, tako da nastupajuće trupe Vermahta budu zaštićene Donom (od Voronježa i dalje) i Volgom (od Staljingrada i dalje). Takođe, ako su mislili da u tome uspeju, Nemci su morali da odseku sovjetske trupe od obala Crnog mora, kako Sovjeti ne bi nadvladali desni bok Vermahta i vezali dragocene snage. Očigledno da ovde nije bilo samo reči o ideologiji (pad grada sa Staljinovim imenom), već o dalekosežnom, vojnički izglednom, ali i rizičnom poduhvatu.
U početku Hitler je likovao trljajući nos svojim opreznim generalštabnim oficirma. U prve četiri nedelje plan ”Blau” imao je izvanredan uspeh. Dok je Staljin očekivao ponovni udar na Moskvu i Lenjingrad kao godinu dana ranije, Hitlerov manevar ga je iznenadio. Zato su strateške rezerve Stavke na staljingradskom i kavkaskom pravcu bile male. Nemci su lako prevalili stotine kilometara, pa su 20. avgusta izašli na obalu Volge, presecajući saobraćaj barži s naftom koja je bila dragocena za centralni deo fronta.
O rezervama Stavke Nemci nisu znali gotovo ništa. Paulus je neoprezno uletao u zamke talentovanog vojskovođe Čujkova koji nije dozvolio Nemcima da u potpunosti ovladaju Staljingradom. S druge strane, nekadašnji komandant odbrane Sevastopolja, prekaljeni general Petrov, zaustavio je Nemce u nameri da ugroze morsku obalu od Gruzije do Novorosijska. Kao rezultat toga, nemački prodor na Kavkaz je zastao. Prikovane s boka, nemačke snage nisu mogle da prodru ”duž priobalja Kaspijskog mora do Kavkaza”, kako je naređivao Hitler.
Sve to nije ometalo Nemce da planiraju nezamislivo. Ne videvši sliku svog bliskog poraza, oni su već planirali šta posle pobede. Tada je Hitler počeo da razmišlja o Turskoj praveći razne planove i skice. Među tim planovima našla se i operacija Gertruda. Cilj je bilo da se ogromna vojna mašinerija održi u aktivnom stanju i zauzme nečim. Taj plan predviđao je da, pošto zauzmu Zakavkazje, napadnu na Tursku, najpre sa zapada (iz Bugarske), a zatim i sa istoka, iz samog Zakavkazja.
U te planove ulazilo je i zauzimanje Jermenije koja bi bila u sastavu rajhskomesarijata Kavkaz. Slične komesarijate Nemci su organizovali svuda gde su stupili čizmom, a najočigledniji primer bila je Ukrajina. Hitler nije bio gadljiv na islam, čak je smatrao hrišćanstvo nižim od islama, pa se prećutno prema muslimanima odnosio blaže nego prema hrišćanskim narodima.
To se nije videlo samo pritiskom na crkvu u Nemačkoj. Kada je posumnjao u kooperativnost Višijevske Francuske, uopšte se nije dvoumio da je okupra. Kada su slične sumnje potaknute u odnosu na Tursku, on je najpre naredio da se oformi plan Gertruda, ali nikakav napad nije usledio! Naprotiv, on je pokušavao diplomatskim sredstvima da privuče i odobrovolji Turke da stupe u rat.
Arhive Ministarstva spoljnih poslova SSSR koje su štampane u višetomnoj građi ”Dokumenti spoljne politike SSSR” pokazuju da su turske diplomate bile uzdržane, ali odlučne u tome da ne uđu u savez s Nemcima. Oni su na svoj način predvideli da će Moskva pobediti. U tim uslovima, staviti ulog na konja na izdisaju (Nemačku), Turci su smatrali da je nerazumno, pa čak i opasno. Poznato je da je u Prvom svetskom ratu Turska napravila takvu grešku i platila ju je gubitkom značajnog dela teritorije i stanovništva. Jednostavno, nikakvu volju za ponavljanjem grešaka Turci nisu pokazali.
Uzalud je Hitler pokušavao da animira bar Jeremene. Hteo je i s te strane da izvrši pritisak na Turke. Bio je to megalomanski račun bez krčmara jer je usledila katastrofa kod Staljingrada. Kad već spominjemo Jeremniju, pogledajmo da li bi oni nešto dobili iz tog savezništva. Sigurno ne ono što su očekivali, suverenu, nezavisnu državu.
Ako pogledamo primer Ukrajine, setićemo se: onog momenta kada je OUN Stjepana Bandere 30. juna 1941. proglasila svoju državu, uz pogrom Jevreja kao dokaz lojalnosti, Hitler je smesta reagovao: naredio je Himleru da sredi tu bandu. Tako je Bandera po logorima i zatvorima bio sve do 1944. godine. Svi ti planovi, uključujući i neverovatnu ideju da se dopre do Indije, pa u perspektivi i do Kine, razbili su se o bedem slovenskih ratnika za koje je Hitler samouvereno tvrdio da su niža vrsta.
Da Hitler nije bio samouvereni ludak (sizofrenicar), a Staljin sumnjicavi ludak (paranoicar) nikad Nemci ne bi ni krenuli na Ruse, a sa druge strane nikad Rusi ne bi Nemcima dozvolili da udju u Rusiju.
Da li je sifilsni Hitler stvarno bio sizofrenicar su odavno odgovorili psiholozi, a na racun Staljinove paranoje postoji anegdota, navodno licno njim izrecena koja otprilike glasi:
“Cak ako ste i paranoicna licnost to jos uvek ne mora da znaci da protiv vas realno nema nikakve zavere.”