Svojevremeno smo se bavili odnosima država kojih više nema – SSSR i SFRJ. Pred nama se, međutim, otvara drugo pitanje koje svakako zaslužuje odgovor, ili bar moguće pretpostavke. Reč je o odnosima naroda i ljudi, a ne država. Kao što znamo, Srbi i Rusi su promenili više država (mi u tome prednjačimo). Šta je s narodima? Šta je sa ”srpskim Rusima”?
Pitanje jeste izazovno, posebno sa stanovišta reakcija povodom Specijalne operacije u Ukrajini. Evidentno je i to niko niti može, niti se trudi da sakrije, da je većina simpatija i odobravanja na strani Rusa. Diplomatija Srbije formalno se izjašnjava da neće delovati protiv države koja poštuje njen teritorijalni integritet.
Odgovor nije jednostavan, kao ni situacija. Nije dovoljno reći – to su naša slovenska braća. Etimologija i lingvistika mogu pomoći, ali nisu za ovu vrstu portala. Ukrajinci su takođe naša slovenska braća, i Poljaci, Česi… Ili, da budemo još jasniji: Poljaci i Rusi su takođe slovenska braća, pa se o njihovim odnosima i mržnji mogu napisati tomovi knjiga (kao što su i napisani).
Istorija će potvrditi da su veze Srba i Rusa najviše ojačale posle najveće ruske tragedije u kojoj su se stekla u istom periodu četiri ogromna sukoba – Prvi svetski rat, Oktobarska revolucija, građanski rat i strana intervencija! U taj galimatijas treba obavezno uključiti i Sovjetsko-Poljski rat o kome smo već pisali. Kakva je bila sudbina Rusa u Kraljevini SHS, odnosno Jugoslaviji i ratom okupiranoj ”Nedićevoj Srbiji”?
Taj period je bio dovoljno dug da se ovi odnosi utemelje i definišu do danas, bez obzira na povremena neslaganja i krize, o kojima smo pisali. Rusi su na Balkanu vekovima, ali da ne idemo toliko u dubinu istorije. Ona beleži da je u maju 1807. godine prvi put jedan odred ruske vojske, pod komandom general-majora Ivana Isajeva, stupio na srpsku zemlju da pomogne našem narodu u borbi protiv Turaka. Na desnoj obali Dunava dočekali su ga ratnici Milenka Stojkovića. Uz njihovu pomoć potukli su Turke kod Štubnika, a zatim krenuli u opsadu Negotina.
Međutim, Rusi se prvi put masovno pojavljuju u Srbiji u leto 1876. godine kada se Srbi spremaju za obračun s Turcima i početak njihovog konačnog proterivanja sa srpskog tla, do koga je trebalo voditi još mnogo bitaka. Na poziv kneza Milana Obrenovića i srpske vlade došlo je iz Rusije oko 5.000 oficira i vojnika. Rusi su imali svoje strateške interese vezane za Dunav i Dardanele, koji su kulminirali pripremama Prvog i Drugog balkanskog rata.
Ruske trupe predvodili su istaknuti ruski generali Černjajev i Novoselov, pukovnik Rajevski i drugi. General Černjajev imenovan je za komandanta Moravskog ratišta, a Novoselov za komandanta Ibarske vojske. Nije izostala ni pomoć Ruskog društva Crvenog krsta, uz masovno učešće medicinskog osoblja i slanja 128 tona bolničke opreme. Prvi svetski rat kapitalno je uticao na te odnose i struktura migracija iz Rusije u Srbiju i obratno bitno se promenila.
Decenijama, do kraja Prvog svetskog rata, srpski političari imali su pomešana osećanja i politiku prema Rusiji. Karađorđe je polagao velike nade u odnose sa Rusijom. Međutim, na čelu Srbije bili su i vladari koji su se često okretali Austriji i Francuskoj. Kraj Prvog svetskog rata donosi promene u rusko-srpskim odnosima. U Rusiji počinje Oktobarska revolucija i građanski rat.
Na Balkanu se raspada Austrougarska i stvara se nova velika država – Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca (1920. godine), kasnije Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (do 1929. godine) i, konačno, Kraljevina Jugoslavija. Površina joj je veća pet puta od Srbije koja je novoj državi, Jugoslaviji, dala državnost i krunu, a ostala bez imena, uklapajući se u veštačke banovine. Nastala je najveća i najjača država na Balkanu.
Tokom Oktobarske revolucije veliki broj državljana Ruske imperije krenuo je raznim putevima iz zemlje, spasavajući živu glavu i ono što su mogli da ponesu. Mislili su da će njihovo odsustvo iz domovine biti privremeno. Značajniji deo otišao je u velike svetske gradove i države, pa i preko okeana, a manji deo, stigao je u Jugoslaviju i to, uglavnom, u njen istočni deo.
Istoričari nisu saglasni kada je reč o ukupnom broju emigranata (što je razumljivo), pa se raspon kreće od 40.000 do 75.000 izbeglica iz Ruske imeprije. Dolazak u Jugoslaviju nije im ničim bio ograničen, sigurno i zbog toga što se kralj Aleksandar Prvi Karađorđević školovao, pored Ženeve, i u kadetskom korpusu u Sankt Peterburgu u kome je rođen i takođe se školovao u istom gradu i knez Pavle.
Prve izbeglice pojavljuju se u Srbiji već krajem 1919. godine, nakon francuske evakuacije i napuštanja Odese. Vojničkom raspadu ”Belih” doprineli su i ”saveznici” koji su se formalno obavezali da pomognu u borbi protiv ”crvene nemani”, a zatim su se izmakli. Glavnina izbeglica stigla je na Balkan posle pada trupa generala A. I. Denikina, zauzimanja Novorosijska od strane boljševika (mart 1920. godine) i progona sa Krima armije P. N. Vrangela (novembar 1920. godine).
Izbeglice sa Krima i iz Novorosijska transportovane su pomorskim putevima u Istambul, bugarsku luku Varnu i rumunsku luku Konstancu. Posle lutanja po Balkanu veliki broj tih ljudi naselio se upravo u Jugoslaviji. Po tvrđenju Vladimira Albinoviča Majevskog, istoričara ruske emigracije i savremenika događaja, ”Rusi su ušli tada u srpsku zemlju neopterećeni kvotama, vizama, ograničenjima, pasošima i sličnim preprekama. Bratska zemlja privila je Ruse uz sebe. Nije se opterećivala formalnostima koje su postojale prilikom ulaska u evropske i američke države. To treba zapamtiti i sećati se sa zahvalnošću…”
Razlozi primamljivosti Kraljevine SHS i, u prvom redu, Srbije za ruske izbeglice sastojali su se u tome, što je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca bila spremna da prihvati ne samo ljude kao takve, nego i da im dozvoli da se na našoj teritoriji razmeste svoje organizacione strukture. Naravno, i relativna blizina ruske teritorije imala je uticaja.
Dana 31. avgusta 1921. godine Arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve doneo je odluku da uzme pod svoju zaštitu Visoku crkvenu upravu Ruske pravoslavne crkve. Njoj je ostavljena samostalnost. U tom istom gradu bili su Glavni štab i Vrhovna komanda oružanih snaga Juga Rusije, na čelu sa generalom P. N. Vrangelom, a kasnije ”Uprava Ruskog opštevojnog saveza” (”ROVS -Русский общевоинский союз”).
U ruskoj istorijskoj nauci koja obrađuje izbeglištvo državljana Ruske imperije od boljševizma, konstantno se upotrebljava termin „prvi talas emigracije“. Postavlja se pitanje: da li je tačan naziv emigranti? Oni nisu dobrovoljno napustili svoju otadžbinu, već su je napustili pod pretnjom fizičkog uništenja od strane boljševika, u žurbi, najčešće i uopšte ne shvatajući kamo i zašto odlaze…
Zato je takozvani „prvi talas ruske emigracije“ treba nazivati upravo „izbeglicama“. Prva etapa istorije ruske dijaspore u Srbiji (1920-28) mogla bi se, citirajući novinara sofijskog lista „Rusija“ J.Jurjeva, nazvati „preobraćanjem izbeglica u emigrante“.
O položaju ovih ljudi u Kraljevini od 1920. godine brinula je specijalno formirana ”Državna komisija za smeštaj ruskih izbeglica”, a njen rad je usmeravao akademik Aleksandar Belić (najpre kao potpredsednik Komisije, a zatim kao predsednik).
Kakve koristi je imala vojska novoformirane države?
Armija Kraljevine u punoj je meri koristila iskustva stotina vojnih stručnjaka koji su se našli kod nas. U vojnim školama i akademijama bilo je mnoštvo ruskih predavača. Ogroman doprinos stvaranju jugoslovenskog vazduhoplovstva dali su ruski piloti. V. Tkačov – general-major ruske armije, jedan je od tvoraca vojno-vazduhoplovne flote Jugoslavije.
Drugi svetski rat, najpre okupacija, a zatim ulazak Crvene armije na teritoriju Jugoslavije (Beogradska operacija, septembar-oktobar 1944. godine) dodatno komplikuje položaj Rusa. Ruska dijaspora u Jugoslaviji izazivala je i kod fašista, i kod komunista, drastične reakcije. Za vreme okupacije Srbije Nemci su internirali praktično sve ”bele emigrante”, koji su gajili iz nostalgičnih pobuda prosovjetske simpatije.
Sovjetska vlast se isto surovo ponašala prema predstavnicima emigrantske sredine koji su sarađivali sa fašistima ili se držali antisovjetskih pogleda. Ti faktori, a takođe prirodno smanjenje i odliv dela bogatih ruskih emigranata iz Jugoslavije neposredno pred rat, doveli su do toga da je u periodu 1945 – 46. godine brojnost ruske emigracije u Jugoslaviji procenjivana na 5 – 7 hiljada ljudi. Veliki kontrast u poređenju sa 18-20 hiljada na kraju tridesetih godina.
Posebno poglavlje vezano je za pojavu ”Ruskog zaštitnog korupusa”. ”Ruski zaštitni korpus” bio je za vreme Drugog svetskog rata kvislinška vojna formacija ruskih emigranata u Srbiji, u sastavu nemačkog Vermahta. ”Ruski korpus” formiran je 12. septembra 1941. godine od ruske carske vojske veterana. Drugog oktobra preimenovan je u ”Ruski zaštitni korpus” (”Russisches Schutzkorps”).
Od 15. septembra je pod komandom general-potpukovnika Borisa Aleksandroviča. Imao je tri puka i ukupnu snagu od 4.000 ljudi. U septembru 1944. godine je porastao na 11.197 pripadnika i korišćen je u Beogradu za odbranu. Kasnije je prebačen u Bosnu sa anti-partizanskim zadacima. Dana 10. oktobra je preimenovan u ”Ruski korpus u Srbiji” i 31. decembra samo ”Ruski korpus”, sada sa sedištem u Hrvatskoj.
Dana 30. aprila 1945. godine pukovnik Anatolij Ivanovič Rogožin preuzeo je komandu. U maju, korpus se predao Britancima, koji su dozvolili da se emigranti nasele na Zapadu. Pri 104. lovačkoj diviziji bili su angažovani prvi i drugi puk, naročito za osiguranje proizvodnje u Krupnju, Boru i Majdanpeku i za osiguranje Drine. Treći puk je osiguravao železnicu u dolini Ibra i rudnik Trepča. Sovjetski ratni zarobljenici su od 1943. dodavani ”Ruskom zaštitnom korpusu”.
Ne treba zaboraviti ni legendarni ”Kadetski korpus”. Prvi ruski Kadetski korpus formiran je od ruskih mladića koji su prebegli sa svojim roditeljima, a među pripadnicima je kasnije bilo i onih koji su rođeni kao apatridi u našoj zemlji. Nazvan je po ”Velikom vojvodi Konstantinu Konstantinoviču” iz dinastije Romanovih. Korpus je postojao od 1920. do 1940. godine. Prvi garnizon je formiran marta 1920. godine u kasarni ”Kralj Petar Prvi Oslobodilac” (nekadašnja austrougarska kasarna ”Franc Jozef” u centru Sarajeva). U prvom sastavu bilo je 263 kadeta uz 40 članova osoblja – učitelja i profesora Ruskog kadetskog korpusa čiji je domicilni garnizon bio na Krimu.
Tokom 1925. godine dolazi još 25 kadeta iz Šangaja. Ne treba se tome čuditi jer je u Kini bila takođe velika koncentracija emigranata. Grad Harbin zovu inače Moskvom Dalekog istoka i njega su razvili i izgradili upravo Rusi. Načelnik škole bio je general-pukovnik Boris Viktorovič Adamovič, a sam Korpus formiran je uglavnom od sastava Kijevskog i Odeskog kadetskog korpusa. U njegovom sastavu nalazili su se i preostali kadeti iz Polockog, Poltavskog, Vladikavkaskog, Donskog, Sibirskog i Habarovskog kadetskog korpusa. To je bio prvi ruski kadetski korpus u inostranstvu.
Godine 1929. on se dislocira u Belu Crkvu. U njoj je već od 1922. godine živelo oko 2.500 Rusa. Među njima su se nalazili i kadeti koji su se rasuli iz raznih korpusa, pa je procenjeno da su društvene i druge okolnosti za nesmetan rad ovog Korpusa bile povoljnije u tom mestu. Prema nezvaničnom podatku, Korpus je formalno raspušten tek 1944. godine. Kraljevina Jugoslavija je dozvolila ovakvu formu školovanja koja je održavala nadu da će se polaznici jednom vratiti u svoju otadžbinu i služiti joj onako kako su to činili i njihovi preci. Inače, najveći broj kadeta je i bio iz oficirskog staleža.
Međutim, i ovde treba naglasiti presudnu ulogu kralja Aleksandra (kasnije i kneza Pavla) koji je i sam bio kadet Paženskog kadetskog korpusa u Sankt Peterburgu i znao je koliko je važno da se ta vatra mlade inteligencije zadrži. Od 30 kadetskih korpusa koji su bili rasuti po celom svetu (Kanada, SAD, Venecuela, Brazil, Argentina, Australija i Francuska), on je poslednji koji se održao. Redovno su posle Drugog sv. rata održavali svoje svetske skupove dok nisu izumrli. Inače, danas u Rusiji postoji više od 150 kadetskih korpusa koji se smatraju prestižnim školama.
Napomena:
Među emigracijom kojom se bavi ovaj tekst bilo je i pripadnika drugih nacionalnosti, ali su u većini bili Rusi, odnosno građani Ruske imperije, stoga smo taj etnik i koristili u tekstu.
A nacistička restitucija koju je uveo Boris Tadić?
Hvala veliko na kvalitetnom članku!